"Ovo je priča o pričama.
Ili o tome kako je zapravo biti suđaja.
.Ali, takođe i pogotovo, o odrazima i ogledalima.
Širom univerzuma mogu se naći zaostala plemena koja su nepoverljiva prema ogledalima zato što, kako tvrde, ogledala kradu komadić čovekove duše, a duša nije neiscrpno dobro. Odeveniji ljudi tvrde da je ovo samo sujeverje, uprkos tome što je kod ljudi koji provode život pojavljujući se na slikama ove ili one vrste uočena izvesna praznjikavost. Ovo se pripisuje prezaposlenosti i, s više osnova, preeksponiranosti.
Samo sujeverje. Ali sujeverje ne mora da bude netačno.
Ogledalo može da usisa parče duše. U ogledalo može da stane odraz celog kosmosa ? celo zvezdano nebo u komadu posrebrenog stakla, tankom poput daha.
Znajte o ogledalima i znaćete skoro sve.
Pogledajte u ogledalo?
? dalje?
? u narandžastu svetlost na hladnom planinskom vrhu, hiljadama milja od toplote ovog močvarnog rastinja?
* * *
Lokalni živalj zvao ju je Planina Gola. I to zato što je bila gola, a ne zato što je bila puna golova. Međutim, ovo je izazvalo određenu dozu isplative konfuzije: ljudi, opskrbljeni kožnim loptama, kopačkama i dresovima, često su umeli da nahrupe u obližnje selo i da od tamošnjih vodiča poletno traže da ih povedu do golova. Kako su svi meštani vrlo lepo živeli od ovoga, uz to i od prodaje rasporedâ utakmica, mapa fudbalskih terena, ukrasnih satova s tegovima u obliku fudbalskih lopti, štapova za hodanje s drškama u obliku kopačke i biskvitâ s crno-belim šarama, nekako se nikome nije odveć žurilo da razjasni nesporazum.
Planina je bila gola kako to samo planina može da bude.
Drveće je većinom odustajalo na oko pola puta do vrha ? svega je nekoliko borova istrajalo, nalikujući nekolikim jadnim vlasima koje preko svog skalpa rasteže ćelavac nevoljan da se pomiri sa sudbinom.
To je bilo veštičje sastajalište.
Večeras je vatra gorela na samom grebenu brda. Tamne prilike kretale su se kroz treperavu svetlost.
Mesec je klizio preko čipkastih oblaka.
Najzad je visoka figura sa šiljastim šeširom rekla: ?Hoćeš da kažeš da su sve donele salatu od krompira??
* * *
Jedna ramtopska veštica nije prisustvovala sabatu. Veštice vole uveče da izađu, baš kao i svi ostali, ali ona je ovom prilikom imala važniji sastanak. I to sastanak kakav nije baš lako odložiti.
Desiderata Holou je pisala testament.
Kad je Desiderata Holou bila devojka, baka joj je dala četiri važna saveta, ne bi li upravila njene mlade korake po nepredvidljivo krivudavoj stazi života.
Glasili su:
Nikad ne veruj psu s narandžastim obrvama,
Uvek saznaj mladićevo ime i njegovu adresu,
Nikad nemoj da stojiš između dva ogledala,
I uvek oblači sasvim čist donji veš svakog dana, jer nikad ne znaš kada će da te pregazi i usmrti odbegli konj, te ako ljudi otkriju da ti je veš nezadovoljavajući, umrećeš od sramote.
Potom je Desiderata izrasla u vešticu. Jedna od manjih prednosti tog zanimanja jeste što ste tačno znali kada ćete da umrete, pa ste mogli da nosite donji veš kakav želite.
To je bilo osamdeset godina ranije, kada je ideja o poznavanju tačnog časa sopstvene smrti bila vrlo privlačna, jer ste potajno, naravno, znali da ćete da živite zauvek.
To je bilo tada.
A ovo je bilo sada.
?Zauvek?, reklo bi se, danas više ne traje onoliko koliko nekad.
Još jedna cepanica se u kaminu sprašila u pepeo. Desiderata se nije potrudila da naruči ogrev za zimu. Nije bilo svrhe, zaista.
A zatim, naravno, bilo je tu i još nešto?
Pažljivo je to zamotala u dug, tanak paket. Sada je previla pismo, adresirala ga i zavukla ispod kanapa. Gotovo.
Podigla je pogled. Desiderata je bila slepa već trideset godina, no to nije bio problem. Uvek je bila nadarena ? ako je to prava reč ? vidovitošću. Stoga, kad bi vas izdale obične oči, prosto biste se obučili da gledate u sadašnjost, što je ionako bilo lakše od gledanja u budućnost. A kako jabučicama okultnih očiju nije bila potrebna svetlost, šparalo se i na svećama. Uteha je uvek bila nadohvat ruke, ako ste znali gde da gledate. Slobodnije rečeno.
Na zidu ispred nje bilo je ogledalo.
U ogledalu nije bilo njeno lice, koje je bilo okruglo i ružičasto.
U ogledalu je bilo lice žene navikle da izdaje naređenja.
Desiderata nije bila sklona izdavanju naređenja. Sasvim obratno, u stvari.
Žena je rekla: ?Ti si na samrti, Desiderata.?
?Da, ja sam i jedno i drugo.?
?Ostarila si. Tvoj soj uvek ostari. Tvoja moć skoro je iščezla.?
?To je istina, Lilit?, rekla je Desiderata blago.
?Dakle, ona ostaje bez tvoje zaštite.?
?U pravu si?, rekla je Desiderata.
?Znači, ostale smo samo ja i zla žena iz močvare. I ja ću pobediti.?
?Tako bi se reklo, bojim se.?
?Trebalo je da pronađeš naslednicu.?
?Nisam imala vremena. Znaš, nisam ti ja sklona planiranju.?
Lice u ogledalu se približilo, kao da se prilika primakla svojoj strani ogledala.
?Izgubila si, Desiderata Holou.?
?Tako to ide.? Desiderata je ustala, malo teturavo, i uzela krpu.
Lice je počinjalo da se ljuti. Nesumnjivo je smatralo da gubitnici treba da se izgledaju utučeno, a ne kao da uživaju u šali na svoj račun.
?Zar ne razumeš šta gubitak znači??
?Nekim ljudima je to vrlo jasno?, rekla je Desiderata. ?Zbogom, gospo.? Prebacila je krpu preko ogledala.
Čuo se ljutit udah vazduha i potom tišina.
Desiderata je stajala kao da se zamislila.
Potom je podigla glavu i rekla: ?Kotlić je upravo proključao. Želite li šolju čaja??
Ne, hvala, rekao je glas tik iza nje.
?Koliko već čekate??
Oduvek.
?Zadržavam li vas, možda??
Večeras je mirno.
?Pripremam šolju čaja. Mislim da je ostao i jedan biskvit.?
Ne, hvala.
?Ako biste da prezalogajite, nalazi se u ćupu nad kaminom. To je prava klačanska grnčarija, znate. Napravio ga je pravi klačanski zanatlija. Iz Klača?, dodala je.
Zaista?
?Svagde sam bila u svojim mlađim danima.?
Da?
?Divna vremena.? Desiderata je prodžarala vatru. ?Sve zbog posla, znate. Naravno, rekla bih i da je kod vas prilično slično.?
Da.
?Nikad nisam znala kada ću da budem pozvana. Naravno, vi biste to uvek znali, je li tako? Uglavnom kuhinje. Nekako su uvek bile kuhinje. Ponekad i balovi, ali uglavnom kuhinje.? Uzela je kotlić i sipala ključalu vodu u čajnik na ognjištu.
Doista.
?Obično bih im ispunjavala želje.?
Smrt je izgledao zbunjeno.
Šta? Misliš? opremljeni kredenci? Nove sudopere? Takve stvari?
?Ne, ne. Ljudi.? Desiderata je uzdahnula. ?Suđajstvo je velika odgovornost. Mislim, treba umeti da staneš. Ljudi kojima se sve želje ispune obično ne ispadnu naročito dobri. Dakle, da li im dati ono što žele ? ili što im treba??
Smrt je uljudno klimnuo. S njegove tačke gledišta, ljudima se davalo ono što su dobijali.
?Kao i ono u Genui ? ? počela je Desiderata.
Smrt ju je oštro pogledao.
Genui?
?Znate gde je? Da, pa naravno da znate.?
Ja? znam sve krajeve, naravno.
Izraz Desideratinog lica je omekšao. Svoj unutarnji pogled usmerila je na drugu stranu.
?Bilo nas je dve. Suđaje uvek rade u parovima, znate. Ja i Lejdi Lilit? Suđajstvo krije mnoge moći. Skoro kao da ste deo istorije. Elem, devojčica se rodila, vanbračno, ali nije to bilo strašno ? nije da nisu mogli da se venčaju, samo nisu stigli do toga? i Lilit joj je podarila lepotu i moć i brak sa princom. Ha! I od onda se bavi time. Šta sam mogla? Ne možete da dovodite u pitanje takve želje. Lilit je upoznata sa moćima priče. Dala sam sve od sebe, ali je Lilit prigrabila moć. Čujem da sada upravlja gradom. Menja celu zemlju samo da bi oživela priču! A sad je ionako kasno. Za mene. Stoga predajem odgovornost. Tako to ide sa suđajstvom. Niko nikad ne želi da bude suđaja. Osim Lilit, naravno. I navrzla se kao mačka na vruće mleko. Zato ću da pošaljem nekog drugog. Možda sam se i prekasno povukla.?
Desiderata je bila dobrodušna. Suđaje vremenom dostignu duboko razumevanje ljudske prirode, zbog čega su dobre suđaje blage, a zle suđaje moćne. Ona nije koristila grub rečnik, ali je sa velikom sigurnošću moglo da se kaže da je umeren izraz kao ?mačka na vruće mleko? koristila kako bi opisala nekoga ko je horizont ludila iza sebe ostavio još pre nekoliko milja, a i dalje ubrzava.
Sipala je čaj.
?To je nevolja s vidovitošću?, rekla je. ?Možete da vidite šta se zbiva, ali ne znate šta to znači. Videla sam budućnost. Od bundeve će biti napravljene kočije. A to je nemoguće. Onda će od miševa da postanu kočijaši, što je neverovatno. Onda će sat otkucati ponoć, a ima i nešto sa staklenom cipelicom. I sve će se to desiti. Jer priče moraju tako da funkcionišu. A onda sam pomislila: znadem neke ljude koji mogu da navedu priče da se ponašaju po njihovom.?
Ponovo je uzdahnula. ?Kamo sreće da sam ja otišla u Genuu?, rekla je. ?Godilo bi mi toplo vreme. A bliži se i Debeli Utorak. U stara vremena uvek sam išla u Genuu na Debeli Utorak.?
Nastupila je očekivana tišina.
Onda je Smrt rekao: Ne tražiš valjda od mene da ispunim želju?
?Ha! Suđaji niko ne ispunjava želje.? Desiderata se ponovo zagleda iznutra, a svojim glasom obrati se sebi. ?Je l? da? Mora da pošaljem nji? tri u Genuu. Mora da i? pošaljem jer sam i? vid?la tamo. Mora da odu sve tri. A to nije lako s takvima k?o što su one. Mora glavologija. Mora same da odu tamo. Kažeš li Esmi Vedervaks da ode negde, otići neće, iz inata, zato joj reci da ne ide, pa će da otrči tamo i preko sitne srče. Takvi su ti Vedervaksovi, da. Nisu naučili da budu poraženi.?
Izgleda da joj se nešto učinilo smešno.
?Al? jedna od nji? imaće da nauči.?
Smrt nije ništa rekao. S njegove tačke gledišta, mislila je Desiderata, svima je sledovalo da nauče šta je gubitak.
Iskapila je svoj čaj. Onda je ustala, stavila svoj špicasti šešir na pomalo ceremonijalan način i othramala kroz zadnja vrata.
Pod drvećem, nešto dalje od kuće, bio je iskopan dubok jarak, u koji je neko promišljeno stavio i merdevine. Spustila se niz merdevine, a onda ih je, ne bez teškoća, zavitlala na lišće. Potom je legla. Pa je sela.
?Gos?n Čert, trol, dole u vodenici vrlo povoljno nudi kovčege, ako nemate ništa protiv čamovine.?
Svakako ću to imati na umu.
?Zamolila sam lovokradicu Hurkera da mi iskopa rupu?, zaćaskala je, ?a on će da navrati i zatrpa je, kad bude išao kući. Verujem u urednost. Raspalite, maestro.?
Molim? Oh. Stilska figura.
Podigao je svoju kosu.
Desiderata Holou se upokojila.
?Pa?, rekla je, ?ovo je bilo lako. Šta sad??"
Ovo je Disksvet, koji kroz svemir putuje na leđima četiri slona, a oni, pak, stoje na oklopu Velikog A’Tuina, nebeske kornjače.
Nekada davno ovakav kosmos smatran je neobičnim, a moguće i nemogućim.
Ali opet... sve je bilo tako jednostavno, nekada davno.
Naime, kosmos je bio posvuda ispunjen neznanjem, a naučnik bi ga prečešljavao, kao ispirač zlata sagnut nad planinskim potokom, tražeći grumenje znanja među šljunkom nerazumlja, peskom neizvesnosti i malim čekinjavim osmonogim plivajućim stvorenjima sujeverja.
Povremeno bi se naučnik ispravio i rekao nešto poput: ‘Ura, otkrio sam Treći Bojlov zakon!’ I svi su znali na čemu su. Ali, na nesreću, neznanje je postalo zanimljivije – pogotovo veliko očaravajuće neznanje o krupnim i važnim temama, kao što su materija i stvaranje – a ljudi su prestali da strpljivo grade svoje udžerice razuma po haosu kosmosa i počeli su da se zanimaju za sam haos – delom zato što je bilo mnogo lakše postati stručnjak za haos, ali uglavnom zbog sjajnih haotičnih dezena koji su mogli da se stave na majice.
I umesto da se pozabave doličnom naukom , naučnici su odjednom počeli da tvrde kako je nemoguće saznati bilo šta, kako ne postoji ništa što bi se nazvalo stvarnošću i o čemu bi se nešto saznalo i da je to strašno uzbudljivo, a uzgred, jeste li znali da možda svuda okolo postoje ti mali kosmosi, ali su nevidljivi jer su svi zakrivljeni sami u sebe? Usput, zar ovo nije baš dobra majica?
U poređenju sa svim ovim, velika kornjača sa svetom na svojim leđima vrlo je ovozemaljska. Ona se bar ne pretvara da ne postoji, a ni žitelji Disksveta nikad nisu ni pokušali da dokažu da ona ne postoji, tek zbog mogućnosti da je to istina i da zapravo zaista plutaju praznim prostorom. Disksvet, naime, obitava na ivici stvarnosti. Zato i najmanje male stvari mogu da pretegnu na drugu stranu. Stoga, u Disksvetu ljudi ozbiljno pristupaju stvarima.
Recimo, pričama.
Jer su priče važne.
Ljudi misle da oni oblikuju priče. Zapravo je obratno.
Priče postoje nezavisno od svojih pripovedača. Ako to znate, znanje je moć.
Priče, velike lepršave trake uobličenog prostor-vremena, vijorile su se i odmotavale po univerzumu od početka vremena. I evoluirale su. Najslabije su umrle, a najjače su opstale i nagojile se od prepričavanja... priče – uvrću se i lepršaju kroz tamu.
I sámo njihovo postojanje obložilo je haos, to jest istoriju, bledim ali postojanim obrascem. Priče urezuju žlebove dovoljno duboke da ih ljudi slede, baš kao što voda teče određenom putanjom niz planinsku padinu. I svaki put kad novi pripovedač hoda putanjom priče, žleb postaje dublji.
Ovo se zove teorija narativnog kauzaliteta i znači da priča, jednom započeta, uzima oblik. Skuplja sve vibracije svih ikad ispričanih obrada same sebe.
Zbog ovoga se istorija stalno ponavlja.
Dakle, hiljadu junaka ukralo je vatru bogovima. Hiljadu vukova pojelo je baku, hiljadu princeza bilo je poljubljeno. Milion neznanih glumaca pošlo je, neznano, putanjom priče.
Sada je nemoguće da treći i najmlađi sin bilo kog kralja, pođe li u pohod koji je već satro njegovu stariju braću, ne uspe.
Pričama nije važno ko u njima učestvuje. Bitno im je samo da se pričaju, da se ponavljaju. Ili, ako biste radije da o tome mislite ovako: priče su parazitski oblik života, izopačena bića u službi jedino samih sebe.
Samo posebne osobe mogu da im se odupru i da postanu soda bikarbona za istoriju.
Nekada davno...
* * *
Sivoruki je uhvatio malj i zamahnuo njime po drvenom direku, koji je od jačine udarca utonuo gotovo pola metra u meku zemlju.
Dva udarca kasnije direk je bio sasvim učvršćen.
Zmije i ptice ćutke su posmatrale iz šume oko čistine. U močvari su aligatori plutali poput mrlja pokvarenodupetske vode.
Sivoruki je uzeo drugi komad drveta i namestio ga u krstaču, uvezujući ga puzavicama, zatežući ih toliko da je zaškripalo.
Ona ga je posmatrala. A onda je uzela komad ogledala i svezala ga na vrh direka.
‘Kaput’, rekla je.
On je uzeo kaput i namestio ga duž prečke. Motka nije bila dovoljno duga, pa su rukavi s krajeva pomalo visili.
‘I šešir’, rekla je.
Bio je visok i okrugao i crn. Sjajio se.
Parče ogledala svetlucalo je među crnilom šešira i kaputa.
‘Hoće li ovo uspeti?’ rekao je.
‘Da’, rekla je. ‘Čak i ogledala imaju svoj odraz. Protiv ogledalâ moramo da se borimo ogledalima.’ Zurila je kroz drveće u vitki beli toranj u daljini. ‘Moramo da uhvatimo njen odraz.’
‘Onda će ovo morati daleko da dosegne.’
‘Da. Treba nam sva moguća pomoć.’
Osvrnula se po čistini.
Zazvala je Gospodina Bezbednog Puta, Lejdi Bon Anu, Hotalogu Endrus i Širokokoračajućeg Čoveka. To verovatno nisu bili osobito dobri bogovi.
Ali su bili najbolji koje je mogla da stvori.
* * *
Ovo je priča o pričama.
Ili o tome kako je zapravo biti suđaja.
Ali, takođe i pogotovo, o odrazima i ogledalima.
Širom univerzuma mogu se naći zaostala plemena koja su nepoverljiva prema ogledalima zato što, kako tvrde, ogledala kradu komadić čovekove duše, a duša nije neiscrpno dobro. Odeveniji ljudi tvrde da je ovo samo sujeverje, uprkos tome što je kod ljudi koji provode život pojavljujući se na slikama ove ili one vrste uočena izvesna praznjikavost. Ovo se pripisuje prezaposlenosti i, s više osnova, preeksponiranosti.
Samo sujeverje. Ali sujeverje ne mora da bude netačno.
Ogledalo može da usisa parče duše. U ogledalo može da stane odraz celog kosmosa – celo zvezdano nebo u komadu posrebrenog stakla, tankom poput daha.
Znajte o ogledalima i znaćete skoro sve.
Pogledajte u ogledalo...
... dalje...
... u narandžastu svetlost na hladnom planinskom vrhu, hiljadama milja od toplote ovog močvarnog rastinja...
* * *
