29.09.06
Nisam sreo bogatog džezera
Vojislav - Bubiša Simić
Opisane turneje Džez orkestra RTS-a od 1957. do 1998, nabrojani su svi članovi orkestra i tačan repertoar. Dobar džez je teško naći i tu se prave kompromisi
Vojislav - Bubiša Simić, poznati kompozitor, dugogodišnji dirigent Džez orkestra RTV Beograd (od 1953. do 1985.) i aranžer, i dalje sa entuzijazmom komponuje, ali i piše. NJegova prva knjiga "Susreti i sećanja", objavljena prošle godine, iako se ne odnosi samo na muziku, prošla je veoma zapaženo i doživela dobre kritike. Bubiša kao razlog navodi to da je rođen u advokatskoj porodici, gde se negovala sklonost ka lepoj reči. A u novoj, upravo odštampanoj drugoj knjizi "Veselo putovanje", Simić svedoči o gostovanjima sa Džez orkestrom RTS-a po belom svetu. Zabeležena je i nezaboravna epizoda, tačnije trijumf našeg orkestra na prvom festivalu u Žuan l"Penu 1960. godine kada su osvojili prvo mesto u kategoriji big bendova. O doživljajima opisanim u novoj knjizi Vojislav - Bubiša Simić nadahnuto kaže:
- Tu su opisana sva naša putovanja od 1957. do 1998. godine, uključene su sve zemlje Evrope, osim Španije i skandinavskih zemalja. A mnogih država, koje spominjem, danas više nema, poput Istočne Nemačke, SSSR-a, pa i naše Jugoslavije. Ova knjiga je i putopis i priča o našem big bendu, za svaku turneju naveo sam tačan sastav orkestra, a većina tih ljudi danas nije živa. Nisam zaboravio ni tačan repertoar koji smo izvodili, mislim da će biti zanimljiva za buduće istoričare i za Radio Beograd. Do danas sam komponovao mnogo dela, od dečje muzike do simfonijskih i džez numera, ali po prirodi sam pasionirani putnik. Želeo sam da o putovanjima ne pričam samo u intervjuima već i da nešto napišem. Osim toga u penziji sam, imam dosta slobodnog vremena.
Ističete da je kvalitet sviranja u orkestru zavisio od toga koliko su vremena muzičari provodili zajedno?
Kad zajedno živimo u dobrim i lošim uslovima, prođemo dosta toga, onda to utiče na kvalitet naše muzike i to se vidi pred publikom. Kako da orkestar proveri sebe ako ne nastupa često? Mi smo mnogo putovali, zvao nas je i Istok i Zapad, zato mi je žao što ova današnja generacija ne putuje mnogo. Putovanja vezuju ljude, solidarnost se javlja i izgrađuje se specifičan muzički stil. Mi smo svake godine imali četiri do pet turneja, svirali smo na radnim akcijama, velikim festivalima. Evo, nedavno je big bend bio u Montrealu, potom u Sofiji i postigao je lep uspeh, ali ovaj prethodni period, kada smo ostali bez viza, unakazio nas je i sad treba vremena da se vratimo na svetsku scenu. Džez se danas i u svetu, iako ima svoju publiku, kombinuje sa drugim stilovima, sa zabavnom, rok muzikom, pravi kompromise kako bi preživeo. Mnogo toga je komercijalno i dobar džez je danas teško naći. Naši mladi džezeri su sjajni, bolje informisani, školovani na akademijama, a mi nismo imali takvu vrstu škole. Oni imaju više mogućnosti da rade, ali žao mi je što sede ovde i čame.
Da li su se mnogo usrećili oni koji su otišli u svet?
Jesu, na primer Duško Gojković, trubač, danas i u 75 godini života i dalje svira i ceo svet ga zna. On je pedesetih godina otišao u svet da uči od boljih muzičara. Ali, niko se od njih nije obogatio, a džez se ne svira zbog para, već zato što to stvarno volite. I uopšte nisam sreo bogatog džezera.
Džezeri su uvek raspoloženi, uživaju u životu, da li među vama ima namćora?
Možda, ali vrlo retko sam ih sretao. Uglavnom su to veseli ljudi koji lepo i zabavno provode život. Na Muzičkoj akademiji u Beogradu sam završio dirigovanje i vodio sam horove i simfonijske orkestre, ali sam sa džezerima proživeo zanimljiviji i vedriji život.
B. Lijeskić
