Venerino zaveštanje

09.03.07

Ovih dana iz štampe izlazi srpski prevod romana “Venerino zaveštanje” savremenog francuskog pisca Enza Kormana, u izdanju novosadske izdavačke kuće “Kiša”. Svetskoj javnosti Korman je dosad bio poznat kao dramski pisac prevođen uglavnom na španski i nemački, a “Venerino zaveštanje” je njegov prvi roman i srpski prevod je ujedno i prvi.

Kojom književnom vrstom pisac lakše može da se izrazi – pozorišnim komadom ili romanom?
- “Venerino zaveštanje”je moj prvi roman. Ja sam, dakle, s 53 godine, sasvim mlad romanopisac. «Teatar reči», na kakvom ja, uostalom, insistiram, a za pozorište pišem već 25 godina, mnogo toga duguje romanesknoj literaturi i mnogi u “Venerinom zaveštanju”nalaze i pozorišnu dimenziju. Može se reći da je to «roman za čitanje naglas», a tu njegovu dimenziju potvrdila su mi i brojna javna čitanja. Suštinska razlika između romana i pozorišnog komada leži u načinu obraćanja. Pozorište je umetnost grupe, roman umetnost “za «oči u oči”». Suština pozorišta počiva na tome da se deteritorijalizuje intimno u političkom, dok roman reteritorijalizuje buku sveta u tišini čitanja. I dramaturg i romanopisac teže da svet osvoje kao pesnici – ili, tačnije, kao pesma. Jedina razlika, po mom mišljenju, jeste u vrsti iskustva koje nude onima kojima su njihova dela namenjena.

Koliko, po Vašem mišljenju, ima iskrenosti u savremenoj umetnosti?
- «Umetnost», napisao je Rober Fiju, pesnik i plastičar (1926-1987), to je ono što život čini interesantnijim od umetnosti.» Ja bih rekao što život čini spoznatljivijim, odnosno cenjenijim.

Kako se boriti protiv usamljenosti jedinke u društvu?
- Razdvajajući. Ono što nas čini usamljenijima jeste masifikacija, na primer televizijska. Prekinuti izolaciju to znači doživeti nešto uz jedinke nama slične, a ne zajedno s njima. Paradoksalno je, ali ništa ne izoluje čoveka više od mešanja, od stvaranja «usamljene gomile». Književnost je delo resingularizacije. Pojedinac je «indivis, a to nije deljivo. Pozorište «razdvaja». Kao što je zabeležio filozof Žan-Lik Nansi, to je umetnost «supojavljivanja»: pojavljivanje pojedinca kao nečeg jedinstvenog usred grupe. S te tačke gledišta, ja, umesto u koncept mase, duboko verujem u emanacipatorsku pravdu koncepta «mnoštva» koji je skovao italijanski filozof Toni Negri.

Kako vidite savremenu francusku književnu scenu?
- Izuzetno je raznovrsna. Trenutno aktuelan talas «autofikcije», izraz blaženog narcisizma, uopšteno govoreći nedorečen, sateruje književnost u ćorsokak u kom nedostaje «drugi». Za mene, ne postoji druga tema do «drugog».

Šta vi čitate?
- Posebno cenim dela Fransoe Bona, Lorana Movinjijea, Pjera Pežija, Alena Flajšera...

Koja je po vašem mišljenju tema broj jedan u književnosti 21. veka?
- “Anđeo istorije”,Valtera Benžamena svedoči o tome da prošlost ne prolazi. Ako književnost nije kadra da istakne da istorija nije završena, ona ne vredi, kao što je govorio Sartr, nijednog sata truda.

Bojana Janjušević

Nesvakidašnji roman živog jezika

Roman “Venerino zaveštanje” izdala je, prošle godine, francuska izdavačka kuća “Galimar”. Izdavač i suizdavač srpskog prevoda jesu kuće “Kiša” i “Prometej”. Roman je s francuskog na srpski prevela Bojana Janjušević. “Venerino zaveštanje” je nesvakidašnje štivo koje govori o pojedincu u gomili, o individualnom nasuprot kolektivnom, o deficitu iskrenosti, o ulozi umetnosti u savremenom društvu i pojmu otuđenja. Elementi nadrealnog prepliću se s bogatim, živim jezikom koji dočarava složenost toka misli i emocija glavnog junaka.

K. R.