Leopold fon Zaher-Mazoh (Leopold von Sacher-Masoch, 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam.Mazoh je rođen u gradu Lembergu, današnjem Lavovu, glavnom gradu Kraljevine Galicije i Lodomerije, koja je u to vreme bila u sastavu Austrijskog Carstva. Počeo je da uči nemački jezik s 12 godina. Studirao je pravo, istoriju i matematiku na Univerzitetu u Gracu, a posle diplomiranja vratio se u Lemberg, gde je postao profesor. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu, objavljeno 1870. godine. U ovom romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše. U Francuskoj je odlikovan krstom Legije časti za doprinos književnosti.
01.01.00
Vikend Danas
26.05.2001.
Prevedena proza
Mazohisticka idila
Leopold fon Zaher-Mazoh: Venera u krznu, prevela i priredila Tea Nikolic, "Teagraf", Beograd, 2001.
Citajuci sado-mazo stranice "Venere u krznu", neprekidno sam se spominjao Popine pesme "Zlatni ljubavnici" i njenih uvodnih stihova: "On i ona se vole/ U olovu do grla / Njemu iz ramena rastu / Dva para klesta/ Njoj dva para makaza/ Posle svakog zagrljaja/ Od njih ostaje / Malo vise neznosti/ Malo manje njih samih"...
Onome koga ova paralela cudi, preporucujem da procita fon Zaher - Mazohovo klasicno erotsko delce, prvo u potonjoj paradigmi erotskih romana o "tamnoj strasti". Onda cemo se sloziti ili sporiti o objektivnosti mojih asocijacija.
Zahvaljujuci nizu tzv. malih izdavaca, beogradske knjizare su u poslednjim sezonama prepunjene veoma interesantnim naslovima, cesto i onima koje je nasa publika prvi put u mogucnosti da procita, a koja kao "Venera u krznu", spadaju u klasicna ostvarenja. Objavljena 1870. godine, kao jedna u nizu od pet knjiga ciklusa "Ljubav", ova proza - kratki roman ustvari, prati evoluciju karaktera jednog "supersenzualnog coveka" s imenom Gregor fon Kusiemski. Ime kojim ce ga najcesce oslovljavati heroina "Venere u krznu" je znatno uzbudljivije: Severin. Bez obzira sto je fon Mazohov roman ispovest glavnog junaka, centralno mesto u njemu ima grofica Vanda fon Dunajev, spiritus movens "tamne evolucije".
Razvijana linearno, kao roman s okvirom, "Venera u krznu", prati "cinove" jedne atipicne ljubavne veze, u kojoj po izboru pripovedaca Vanda stice dominantnu ulogu, omogucavajuci mu (bicem svoje volje) da dozivi potpunu promenu (uloga?) i postane pasivni, torturisani "ljubavnik". Zaplet "Venere u krznu" je jednostavan i predvidljiv, likovi malobrojni i relativno jednodimenzionalni, a same (erotske) scene torture koju Vanda primenjuje na svom robu Severinu, danas, posle svih filmskih "iskustava" deluje (ponekad i) naivno. Sta je to sto nas ipak drzi (spaja, povezuje, prilepljuje) uz ovaj roman? Cini mi se (ovo pisem sa 48 godina) - metamorfoza Severinovog karaktera, podleganje vaspitnim metodama njegove lepe muciteljice (citaj: ljubavnice).
Mazohisticka "idila" i idila Severina i Vande pocinje, sto se ideologema tice, kritikom hriscanstva i licnom apoteozom Antike (Severinom). U pocetku njihove veze, on ce zabeleziti: "Hriscanstvo je unelo nesto strano i neprijateljsko u prirodu i njene nevine instinkte". Vracajuci se "izvoru" svoje mazohisticke "role", Severin ce se vratiti u detinjstvo. "Bio sam sa Parisom kada je dao jabuku vernosti Veneri. Video sam Troju kako gori, i pratio Odiseja na njegovim lutanjima". Ta diferencija - postaje oznaka svih dohotomija koje ce obeleziti ovu knjigu od centralnog odnosa: kamen: krzno (kip:bice), glatkost: barsunatost (hladnoca: vrelina). Svodeci Severinove zudnje - njegova "metresa" ce uzviknuti: "Zena koja nosi krzno je onda...
samo velika macka, uvecana elektricna baterija", da bi posle prvog iskustva bicevanja svog ljubavnika, uzivljavajuci se u ulogu (koju joj je nametnuo) osetila: "Pocinjem da uzivam.. Pocinjem da osecam demonsku radoznalost... Osecam surovu radost gledajuci te kako drhtis i grcis se pod mojim bicem... Probudio si uspavanu zver u meni".
Cini mi se, iz sasvim subjektivne, jedino moguce pozicije, taj simbolicki transfer, daje "Veneri u krznu", svaki razlog za postojanje i sad, i ovde, i uvek i bilo gde - jer ljudi uvek ostaju isti, kako primecuje Gertruda Stajn, menjaju se samo nacini na koje posmatraju stvari: - perspektive, rakursi - s nejasnim stanjem: da li se horizonti oslobadjanjem sire ili opasno, iskrivljujuce smanjuju. Nejasno je naime, koliko je prihvatanje uloge muciteljice Vandina strasna zelja, a koliko pedagoska namera, namera da preobrazi svog ljubavnika - sto joj, sta vise, na koncu "Venere u krznu", posle svih "cinova", i polazi za bicem. Ono sto Vanda "predaje" na katedri svojih budoara i ljubavnickih veza - nece se dopasti danasnjim feministkinjama. Fon Mazoh u poenti romana ustvrdjuje: "Zena samo moze biti njegov (muskarcev) rob ili njegov despot, ali nikada njegov drug...
Ko god dopusti sebi da bude bicevan, zasluzuje da bude bicevan."
"Venera u krznu ima sjajnu repliku u "Sibanju sluskinje" Roberta Kuvera. A ako se slazete sa tim, mozda cete se sloziti i sa mojim navodjenjem stihova Popinih "Zlatnih ljubavnika".
V. P.
