Velaskezovom ulicom do kraja

01.01.00

Recnovembar 1996 HRONIKE ONOSTRANOG Kao dva paralelna ogledala, predgovor i pogovor knjige Velaskezovom ulicom do kraja odrazavaju jedan recima oslikan predeo maste, sacuvan oblikom pripovedne forme. "Idealan citalac" ovih prica nekadasnji je stanovnik ulice Velaskez, nedodirljiv koliko i senka, ali vremenom utkan medju okvire licne duhovnosti spisateljice, stalno prisutan kao deo te duhovnosti. Otuda mozda i tako intenzivan osecaj jedinstva zivota i literature, utisak da prozracna neopipljivost fikcije moze biti realna, koliko i zivot moze biti iluzija. Poput vitezova pesnistva poniklih iz razlicitih oblika postojanja, kao Don Kihot ili Oskar Vjald "odbijajuci da strogo razgranici knjizevnost od zivota, pisca od junaka, posed duha od poseda duse", Gordana Cirjanic svoje poetsko iskustvo dozivljava kao visi oblik svakodnevnog iskustva. Svet kreiran njenim rukopisom refleksija je izmedju dve kulture, srpske i spanske, izmedju "sumnje u jezik i vracanja u jezik tokom jednog istog knjizevnog pregnuca". Rezonancijom medju ogledalima izostravaju se obrisi dvostrukih lica oksimoronski srodnih stanja: istine i obmane, trulezi i lepote, zivota i smrti, potrebe da se bude podozriv i potrebe da se veruje - u ravni ideja; grubih manira i bogataske prefinjenosti, mladosti i poznog doba, prelomljenog hermafroditskog bica - na nivou knjizevnih likova. Naizgled paradoksalno, do krajnosti dovedene razlicitosti stapaju se u nekakav neobican, nesavrseno skladan spoj. I pored uspostavljanja "idealnih dijaloga" udaljenih svetova, izlazuci svest svojih junaka pitanjima iskrenosti prema sebi i prema drugima, Gordana Cirjanic pokazala je kako zapletena mogu biti raskrsca, i koliko neocekivani putevi potrage za vlastitim identitetom. Citav niz likova iz njenih prica jesu ljudi u stalnom procesu pronalazenja svoje prirode, koji projektuju prema unutrasnjosti sopstvenog bica odraze onih za koje su sudbinski vezani. Cudna lica pomerena iz skrivenih kutova na svetlost dana, otelotvorenja neobicnih formula zivljenja, ipak nam nisu intrigantna kao moguci stvarni karakteri (ciji bi se postupci mogli bar delimicno pravdati racionalnim odlukama), vec su posebno znacajni kao simboli (iz razlicitih uglova sagledanog) coveka obelezenog tajnom. Njihove tajne u potpunosti odredjuju smisao njihovih zivota, to su tajne sa tezinom neizvesnosti: da li se pod teretom licnog pecata brze tone, ili uznosi nad svetinom. Iracionalni momenti i misticni dozivljaji, (cesto pogubno) nadredjeni logici i zdravom razumu, znakovi su zivotnog stila, koji neobicne junake ovih prica razlikuje od "krepkih osoba... sa svojim prizemnim i prakticnim simbolima pripadanja ovom svetu". Uporedo sa prezirom prema kultu osrednjosti, u njima pocinje da tinja opsesija, obicno potaknuta fasciniranoscu nekim idealizovanim bicem. "Obozavanje - kao model ljudskosti, kao model neiscrpnog, kao estetski uzor neupotrebljivog", kada prerasta u fiks-ideju, vodi do patnje cije je iskupljenje nemoguce. Knjiga o opsesijama, "hronika onostranog", prirodno je skladiste misterioznih iskustava i bizarnih detalja, Lolita i Mefistofelesa, koje otvara vrata uverenju da je opcinjenost sama po sebi nesto sto predstavlja opoziciju, pozitivnu razliku u odnosu na mlake dane kroz koje vreme prolazi neosetno, i negde u potaji krije pitanje: da li ocaranost neumitno nosi i onu snagu koja moze da ugrozi i zivot sâm. U medjuprostoru gde se stapaju zadovoljstvo i bol, prebiva i duende, metaforicni lik ciju nam je sustinu Gordana Cirjanic otkrila secajuci se Lorkinih reci: "duende ranjava, i u celjenju te rane koja nikad ne zarasta, lezi ono necuveno, ono izmisljeno u covekovom delu". Ova Lorkina misao kao da cini jezgro price "Rana", kojom spisateljica zapocinje setnju Velaskezovom ulicom. "Duende, koji najbolje sazima u sebi dubinu spanskog duha opcinjenog svetloscu i smrcu", u stvari je personifikacija te opcinjenosti, na jedan korak od integrisanog kola ceznje za necim sto se ne moze posedovati, koja je sama svoj motiv i pokretacka snaga. Stalni osecaj zelje bez nade za ispunjenjem kao da podsvesno pothranjuje misao da bi moguce ostvarenje snova bilo samo detronizacija, pa samim tim i osujecenje svega snevanog. Price o opsesijama zapravo su price o vecitom uskracivanju bilo cega za cime covek sudbinski zudi, ili price o mastarijama, koje, postajuci jalova stvarnost, same sebe izlazu zlobnom, ili makar ironicnom podsmehu. Nema, medjutim, coveku mesta koje je izvan sveta, nema jasne granice izmedju svetle i tamne strane, ni tajanstvenih sila koje bi govorile o tome da nam je sudbina drugacije odredjena, osim karakterom, snagom ili slaboscu sopstvene volje. Bez zelje da bilo kome sudi, govoreci o stvarima otvorenim za razlicite poglede, Gordana Cirjanic podrazumeva sirok ugao iz kojega coveka posmatra, i vrlo elasticne granice kojima odmerava njegove postupke. Nase ovozemaljsko postojanje, cija je integrisuca nit lanac prepletenih nizova dilema i konacnih izbora, svedoci da apsolutnih istina nema, da na mestu gde ocekujemo nepromenljive vrednosti obicno pronalazimo samo razlicita misljenja, nagovestaje i privide, da su kriterijumi kojima procenjujemo svoje uspone i padove samo stvar nasih raspolozenja. Ovakav stav prema zivotu navodi na pomisao o efemernosti samouverenih zakljucaka i brzopleto donesenih sudova. Iako je opsesivna misao zajednicki imenitelj vecine likova iz Velaskezove ulice, njihova psiholoska i mentalna stanja krecu se u sirokim amplitudama: od fatalizma ("Prosto mi se sve cinilo normalnim, kao i pre, kao i posle. Cinilo mi se da tako mora."), preko sumnje ("Vidim samo da ono sto je najvaznije uopste ne razumem."), do zelje za potpunom demistifikacijom ("Moja istorija je fascinantna, ali ako je pogledam posteno, ona je samo interesantna i nista vise... moja istorija moze da zadrzi paznju jedino nekog arheologa dusa."). Otkrivanjem slojeva duse, autorka kao da neprestano traga za zivotom ciji je smisao u narusavanju kruga sazdanog od navika, kako u literaturi, tako i u stvarnosti. Otvarajuci vidokrug i prema njenim ranijim knjigama, postaje nam sve ociglednije kako "ideja da joj zivot bude tako intenzivan kao dobar roman ne nosi u sebi samo teznju ka estetizaciji, vec i zelju za snagom, punocom, kretanjem bez praznog hoda. U tom smislu, cini se da su umetnicki najjace stranice Velaskezove ulice one kroz koje se oseca izvorna stvaralacka sklonost pisca - ka esejistickoj slobodi izrazavanja, i pre svega prema lirskim modifikacijama razlicito usmerenih misli. Elementi prica koji predstavljaju specifican oblik autorskih komentara, najveci delovi uvodnog i zavrsnog teksta i mesta gde odjekuje cist poetski glas, materijalizacija su ideje Gordane Cirjanic da je "intelekt emocija doveden do usijanja". Na nivou pripovednih celina, ima se utisak da je sinteza intelekta i emocije, kao i delikatna ravnoteza izmedju jezika, misli, slike, opazaja, osecaja, umetnicki najuverljivije ostvarena u pricama "Hilo" i "Vetar". Po svojoj poetici, "Hilo" je nalik pesmi u prozi starozavetnog ritma, "Vetar" je lirska povest jednog neostvarenog susreta, sa jedva osetnim tragovima naracije i fabule. Preostale cetiri price Velaskezove ulice takodje pripadaju boljim stranicama "tekuce produkcije". Medjutim, tamo gde pricu obogacuje "sadrzajem" na racun preciznosti u formi, ili intelektualnim podtekstom na racun estetskog dozivljaja, cini se da pisceva rec gubi na svojoj ekspresivnoj snazi. Ono sto je nepobitno zajednicko svim pripovestima ove zbirke, jeste cinjenica da su po pravilu pisane u prvom licu, ili naglaseno date iz tacaka gledista svojih junaka. Dakle, otvarajuci uvek iz perspektive nekoga ko nam se neposredno obraca pitanja slobode i odgovornosti, autopoetike i estetike, prijateljstva i (ne)mogucnosti autenticne komunikacije medju ljudima, Gordana Cirjanic ispunila je svojim rukopisom (jos)) jedan palimpsest sa vecnom temom odnosa izmedju licnog i univerzalnogg, kako u literaturi, tako i u zivotu samom. Ivana Milivojevic