01.01.00
Glas javnosti
16.11.1999.
Zbirka pesama Fernanda Pesoa
Večiti kalendar
Zbirka poezije najvećeg portugalskog pesnika 20. veka, Fernanda Pesoa, "Večiti kalendar" objavljena je u "Paideii"u prevodu Jasmine Nešković.
Posebna zanimljivost vezana za ovog pesnika je da njegovi fanovi od 1940. godine pokušavaju da objave njegova sabrana dela. Ali, uvek se pojavljuju neke nove pesme ...
- U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, koja broji preko sedamdeset članova, najvažnija su tri Alberto Kaerjo (pesme potpisane njegovim imenom smatrao je najoriginalnijim i najvrednijim koje je ikada zapisao), Kampuš i Rikardo Reiša. Ovaj poslednji Pesoin heteronim nesumnjivo je najpoznatiji zahvaljujući romanu portugalskog nobelovca Žozea Saramaga "Godina smrti Rikarda Reiša"- kaže Jasmina Nešković, potvrđujući Pesoin značaj i podatkom da se grob ovog pesnika od 1985. godine nalazi u manastiru Svetog Jeronima pored najvećih nacionalnih veličina, Vaska de Game i Kmoiša.
D. T.
01.01.00
Danas
02.09.2000.
Razlicita imena jednog pesnika
Sve i nista
Pesoa nehoticno menja portugalsku istoriju i stvara novu, duhovnu istoriju, koja je negacija one stvarne. Mnogi nasi "nacionalno utemeljeni pesnici", skupljaci knjizevnih nagrada, ciji ideal je verovatno da budu proroci u svom selu ili plemenski vraci koji svojim pesmama opevaju nacionalne mitologeme ili variraju stereotipe pesnistva devetnaestog veka, sigurno bi mnogo mogli da nauce iz ove knjige pesnika Pesoe
Jasmini Neskovic
Sa prevodima pesama Fernanda Antonija Nogeira Pesoe upoznao sam se jos kao gimnazijalac. I otada Pesou smatram jednim od mojih najdrazih pesnika. Njegove pesme citao sam u pomalo hrapavom prevodu profesora Mirka Tomasovica kao i u engleskim prevodima.
Posto sam tih godina verovao da ovaj nas svet moze shvatiti samo onaj ko sledi paradoksalnu logiku, logiku kakvom se sluze, recimo, zen budisti, Pesoinoj poeziji me je privuklo upravo otkrice da je ona sva u paradoksima. Druga stvar koja me je zainteresovala da citam Pesoinu poeziju, bila je njegova zivotna prica jer i ona u sebi ima puno paradoksalnog. Vec u petoj godini zivota ostao je bez oca, pa se sa majkom, koja se udala za portugalskog konzula u Durbanu, preselio u Juznu Afriku. Tako mu je engleski postao jezik kojim je napisao prve pesme.
Kad se ponovo vratio u Portugaliju i Lisabon, nasao se u paradoksalnoj situaciji: bio je stranac u sopstvenoj zemlji. Trebalo je nanovo izgraditi svoj identitet. Za ljubitelje "mistike krvi i tla" on, potomak portugalskih plemica i Jevreja bio je tipicni deracin, iskorenjeni. Kako kaze kriticarka Leila Perone Moises, on je "subjekt u krizi identiteta, pesnik u krizi jezika, pesnicki genije stesnjen u zemlji koja i sama prolazi kroz politicku i ekonomsku krizu." I kao takav bio je suvisan. Za one koji su se dobro osecali u provincijalnoj kulturnoj atmosferi i ucmalosti tadasnje Portugalije, bio je previse inteligentan, inventivan i moderan da ga prihvate.
Stanje odbacenosti, precutkivanja, marginalnost, autsajderstvo, prirodno je stanje i uobicajena situacija pesnika koji nema pretenzije da bude nacionalni prorok odnosno bard opsednut drzavotvornim i slicnim vizijama. Medjutim, Pesoino iskustvo je iskustvo svih autenticnih pesnika kojima nije potreban famozni "drustveni uspeh" da potvrdi vrednost njihovog dela. Pesoa je zapravo imao srecu sto nije postao samozadovoljni etablirani pesnik i sto nije uplovio u mirne vode dosadnog i sterilnog akademizma, tako da je do kraja svog stvaralackog i zivotnog veka ostao pesnicki inovativan i zanimljiv, pa je tek jedan manji krug mladih pisaca prepoznavao u njemu genija i shvatao pravu vrednost njegovog dela.
Kao sto rekoh, Pesoa se po povratku iz Juzne Afrike, i nakon prekinutih studija, posvetio knjizevnom radu. Objavljivao je pesme na engleskom, potom na portugalskom, a pisao je pesme i na francuskom jeziku. Pokretao je nove casopise, pisao eseje, estetske rasprave, prozu (cak i detektivske romane), pesnicke manifeste i bio jedan od glavnih promotera portugalskih avangardnih knjizevnih pokreta kao sto su paulizam, intersekcionizam, senzacionizam. Takodje, bavio se astrologijom, okultnim ucenjima, interesovao se za teozofiju i magiju a neobicna je i epizoda sa dvadesetodnevnim boravkom u Lisabonu majstora nadmasonskih loza, maga i Velikog hijerofanta Memfiskog rituala, dostojanstvenika Martinistickog reda i patrijarha Gnosticke crkve, Alistera Kroulija. Pesoa se sa Kroulijem tada intenzivno druzio da bi nesto kasnije cak preveo i objavio njegovu pesmu "Himna Panu".
"Ja, to je neko drugi"
Jedina za zivota objavljena Pesoina zbirka pesama na portugalskom bila je "Poruka" za koju je dobio drugu nagradu Nacionalog sekretarijata za propagandu. Ova zbirka pesama je ezotericna knjiga. Gledano povrsno, ona je nekakav hvalospev portugalskoj istoriji i knjiga koja navestava dolazak novog, petog portugalskog kraljevstva koje nece biti materijalno, nego duhovno i sezace s onu stranu vremena i prostora. U toj knjizi nailazi se na celu galeriju istorijskih i legendarnih licnosti koje su preuzete iz portugalske tradicije. Na taj nacin, Pesoa nehoticno menja portugalsku istoriju i stvara novu, duhovnu istoriju, koja je negacija one stvarne.
Mnogi nasi "nacionalno utemeljeni pesnici", skupljaci knjizevnih nagrada, ciji ideal je verovatno da budu proroci u svom selu ili plemenski vraci koji svojim pesmama opevaju nacionalne mitologeme ili variraju stereotipe pesnistva devetnaestog veka, sigurno bi mnogo mogli da nauce iz ove knjige pesnika Pesoe.
Inace, dve stvari se najcesce pominju kad se govori o Pesoi. Prva stvar su heteronimi. Kao sto se zna, pesnici zapravo nemaju biografije. Biografije pesnika su njihovo dela. Sta je dakle nagnalo Pesou da veci deo svog stvaralastva ispise pod heteronimima Alberto Kaejro, Rikardo Reis, Alvaro de Kampus i da pri tom izmisli biografije ovih pesnika? (Treba reci da je on koristio i pseudonime ili heteronime Bernardo Soares, Koeljo Paceko, Aleksandar Serc, Antonio Mora, Rafael Baldaja, Carls Robert Anon, Zan Sej de Melire, Abiliu Fereira Keresma, Pantaleo, Pero Boteljo, Cesar Sik, Ferdinand Saman, Kap di Montale i jos mnoge druge.) Kod stvaranja heteronima sigurno nije bila rec o zelji za mistifikacijom i pukim poigravanjem, mada Pesoa nije bezao ni od toga. Setimo se da je i Rembo u "Pismu vidovitog" rekao: "Ja, to je neko drugi".
U svakom slucaju, Pesoina tri glavna heteronima verovatno su nastala iz potrebe da se na poeticki razlicite nacine iskaze ono heterogeno obilje ("sve", kako bi rekao pesnik) koje je on nosio u sebi. Ili kako je na drugom mestu rekao: "Bilo mi je potrebno da osecam sve" i "Biti samo jedan, to je tamnica./Biti ja, to je uopste ne biti." Panteista Kaejro, neoklasicista i tradicionalista Reis i modernista i futurista De Kampus, na osoben nacin pokusavaju da iskazu ono sto Pesoa naziva "sve". U pesmi "Autopsihografija", koju je napisao pod svojim imenom, Pesoa kaze da je pesnik onaj sto izmislja, a "izmislja tako savrseno/ da mu uspeva da izmisli svoj bol/ i da ga potom zaista oseca."
Melanholicni dozivljaj sveta
Druga stvar koju vezujemo za Pesou i njegovu poeziju jeste grad Lisabon. Cinjenica je da on posle povratka iz Juzne Afrike nije napustao rodni grad. Banalno zvuci kad to kacem, ali Pesoa je bio pesnik Lisabona. Atmosfera lisabonskih krcmi i vinarija, buka tramvaja, ritam vreve ulica prepoznaju se u njegovim pesmama. Specificnost ove poezije je i to sto gotovo iz svakog njenog stiha zraci ona cuvena portugalska zalost (saudad), nesto sto bi odgovaralo nasem zalu ili cak pecalu, a sto se inace najbolje izrazava pevanjem fada.
Velicanstveni luzitanski mit plovidbe, suprotstavljanja silama prirode kao izraz neustrasivosti i pobedonosnog duha, koji je u Kamoensu dobio svog najveceg pesnika, krajem devetnaestog veka i u prvoj polovini dvadesetog veka preobrazio se u melanholicnu zudnju za daljinama i necim sto se ne moze iskazati recima. Zalosni narod pomoraca i samoubica, kako ga je pomalo okrutno nazivao Unamuno, ovu svoju melanholiju ispoljavao je najcesce pevajuci fado. Stoga nije ni cudo sto u Pesoinim pesmama nailazimo na jezicke obrte kakve srecemo kod onih sto pevaju fado u kafanama i koji su takodje skloni da se sluze paradoksima. Ma koliko ondasnja zvanicna portugalska knjizevnost dozivljavala Pesoino stvaralastvo kao "strano telo", ono je bilo prozeto upravo tim neponovljivo portugalskim saudad i melanholicnim dozivljajem sveta.
*********************
Politika
01.04.2000.
Prevedena poezija
Više od jedne duše
"Večiti kalendar" - pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša. Izabrala i s portugalskog prevela Jasmina Nešković, izdavač: "Paideja", Beograd, 1999.
Ja sam nalik na sobu s bezbroj čarobnih ogledala što lažnim odajama iskrivljuju jednu prethodnu stvarnost koja se ne odražava ni u jednom od njih, a istovremeno se ogleda u svima. Dramatično oslikan i gotovo nadrealan, ovaj prozor sa pogledom u dubinu koja preplavljuje zidove teskobnog samoosećanja i stvaralačke snage, nedvosmisleno ukazuje na harizmatičnu ličnost književnosti upravo isteklog veka, Fernanda Pesou - nosioca sebe i drugih u sebi - sabranu protivnost psihološke zamke zvane Ja i žudnje da se ogromna kreativna snaga prepozna u polenskom prahu čitavih vasiona duše koja je jednostrukost osećala kao nepodnošljivo tamnovanje. Svojevrsna potvrda opservacije Antonija Tabukija, da u vrednosti Pesoinog dela možemo pronaći "ogledalo čoveka dvadesetog stoleća". Posredstvom izmišljene družine koju je stvorio, ovaj pesnik će, naime, ostvariti genuino i gotovo nemoguće geslo: umnožio sam se da bih osećao sebe.
Najznačajniji pesnik portugalskog jezika, neumorni promotor modernizma, programsku težnju ka kosmopolitskoj književnosti, koja mora skupiti sve deliće sveta (beleška o časopisu "Orfej", 1915), saobrazio je čežnju za napuštanjem sebe, iznedrenoj u neurotičnosti i bolu mašte, kolevci duhovnih plovidbi. Stih Sastavite izvan mene moj unutrašnji svet, (Pomorska oda) - odraz je prostora stvarnijeg od sna, heteroskočmičke zbirke projekcija sveta koju ostvaruju zamišljeni autonimi, kao hipostazu razložene glasovne impostacije, ravne plovidbenoj suštini sveta, i korenu tajanstvene spoznaje da čoveka, kao i univerzum, čini - gotovo u znaku revelacije Uspenskog - Mnoštvo. Legija.
Najvažnije heteronime, nastale 8. marta 1914, kao nezamenjive aspekte dela Fernanda Pesoe (1888-1935), posvećenički i istrajno svojim prevodima dočarava Jasmina Nešković. Predvodi ih Alberto Kaejro, koga Pesoa, Rikardo Reiš i Alvaro de Kampuš smatraju "učiteljem". Ozvučeni predeli duše, čija je vidljiva strana cela priroda, čine Kaejra apostolom bezazlenstva a nadahnuti ton "Čuvara stada" i "Odvojenih pesama" odražava njegov spontani doživljaj bašte čuda neposrednog postojanja. Ranjiva draž ovozemaljske pojave "Isusa Mališana", izvedena iz religijskog rama, ili slapovi opažaja (kojima su ovde misli istovetne), oslobođeni filozofskih predstava, istorije, književnih konvencija i ukrasa, čisto su saglasje subjekta i prirode (Odsokorašnje Dete što stanuje tu gde ja živim/Jednu ruku meni daje/A drugu svemu što postoji), gde pojavnost sama čini i njen izraz, a pesnička reč, prozirna spram viđenog, pojavu čini i suštinom, te se ovo pastoralno sazvežđe gradi na prozi stihova, koja stvarnost stvari, njihovo "spolja" iznosi onako kako i "priroda sebe vidi". No posveta realističkom konceptu Sezarija Verdea izražava i kontempativno i nehotično sakralizovanu temporalnost jednog sada, prolaznost i večnost
(Prohodim i ostajem, kao Vaseljena), punoću doživljaja, zbog koje je Pesoa ovom heteronimu podario značaj "jedinog potpuno iskrenog pesnika na svetu".
Iskrenost za Pesou znači i protivrečiti sebi u svakom času. Dati novi glas i ime žeđi za celinom. Kaejrov Neko, otkrivalac prirode, "argonaut pravih opažaja", malih istina, stiče dinamičku protivtežu u učenom, moralistički svečanom, stoički i epikurejski kontroverznom pronosiocu neprolazne istine velikih stvari iskazane rafiniranim stihom (inspirisanim sonetistima i portugalskim arkadičarima 18. veka), tvorcu ravnoteže između apolonijske harmonije i metafizičkog nemira, bez koje, po Pesoi, nema umetnosti.
Reišev filozofski i književni skepticizam (Mi smo priče koje pričaju priče, ništa), kao nagoveštaj postmoderne sumnje (Ja sam samo mesto/Gde se misli il" oseća.//Imam više od jedne duše./U meni je više od jednog mene).
Tanja KRAGUJEVIĆ
