Vazdušni ljudi

08.01.14

Novo doba donelo je neverovatnu hipokriziju, imate hiljade prijatelja na društvenim mrežama, a nikada više toliko usamljenih ljudi

Beogradska „Prosveta” objavila je novi roman Sonje Atanasijević „Vazdušni ljudi”. Mladoj ženi, posle abortusa, počinje da se priviđa devojčica za koju veruje da je njeno pobačeno dete. Zbog griže savesti, ona počinje pretragu po svojoj prošlosti i sopstvenom biću, čime se otvara priča o detinjstvu i odrastanju, prvim ljubavima i razočarenjima. Sonja Atanasijević (1962), pripovedač i romansijer, rođena je u Lebanu. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Radi u novinskoj agenciji Tanjug. Roman Sonje Atanasijević je u užem izboru za NIN-ov roman godine.

Dohvatili ste se jedne važne društvene teme – abortusa. Da li je abortus greh?
Nisam razmišljala o značaju teme dok sam pisala roman, sledeći samo trag svoje inspiracije. A tema je sigurno važna, s obzirom na činjenicu da se u Srbiji godišnje izvrši 40 do 80 hiljada prekida trudnoće, a da zbog negativnog priraštaja svake godine izgubimo čitav jedan grad od oko 40 hiljada stanovnika, pa će nas 2060, kaže statistika, biti za trećinu manje. Da li je abortus greh? Sa stanovišta vere, svakako jeste, ali, mislim da i izvan religijskog konteksta, postoji veliki etički problem oko ovog čina, koji sigurno ima karakter nasilja.

Jesu li majčine svađe s „vazdušnom Marijom” zbog griže savesti?
Glavna tema u ovom romanu jeste savest. Pretpostavljam da mislite na povremenu netrpeljivost glavne junakinje prema vazdušnoj devojčici, koja joj, naravno, remeti stvarnost, tim pre što ona na svesnom planu sebi ne zamera zbog odluke da abortira, mada podsvesno priznaje da odstraniti embrion iz tela znači – učiniti zlo, zato i opsesivno pretražuje vlastito biće.

U romanu ste izgradili kult „vazdušnih ljudi”. Da li su oni važniji od živih ljudi?
Vazdušni ljudi su fikcija i kao takvi ne mogu biti važniji, ali su sinonim za sve ono što nije dostupno običnom, već unutarnjem vidu, isto tako i za propuštene prilike koje nas prate kao seni i podsećaju na to da je život jedinstven, pa tako i šanse koje nudi. U isto vreme su vazdušni ljudi i sinonim za onih 40 miliona pobačenih u svetu, svake godine, koji bi možda bili bolji od nas kojima je pružena šansa da nešto dobro uradimo tokom boravka na ovoj planeti.

„Stid je uvek imao apsolutnu vlast nad mojim bićem”, kaže glavna junakinja. Stid nije osećanje koje se danas mnogo ceni?
I stid proizilazi iz savesti. Što ste odgovorniji i savesniji, i više samokritični, imaćete više razloga za stid. Ali, stid je i u vezi sa sistemom vrednosti jednog društva, u datom vremenu. U moje vreme (mladosti) bila je blamaža napiti se u kafani, ne-daj-bože povraćati na javnom mestu, sad čujem od mladih da su to „carevi”, ti koji se napiju i obeznane, i da je to najmanje razlog za stid. Pitam se koliko će nam trebati vremena da povratimo normalne društvene vrednosti.

A nešto dalje junakinja kaže: „Mislila sam, tada, kao sasvim mlada, da su svi ljudi na početku dobri”. Šta se s ljudima dogodi pa postanu zli?
Da se nadovežem na Rusoa, koji je verovao da se ljudi rađaju dobri, ali da ih društvo kvari – mislim da ipak i genetsko nasleđe ima veliku ulogu u razvoju karaktera, naravno, i sredina, i da definitivno imamo u sebi čestice i svetla i tame, reč je, verovatno, samo o različitim proporcijama, u skladu s urođenim obrascima. Ali, kad se već tako rađamo, ono što nas sigurno drži na bezbednoj udaljenosti od onog što je loše u nama samima jeste obrazovanje, što ipak nije dovoljno. Mislim da je potrebno i neprekidno promišljanje vlastitog života. Pomažu sigurno i sport i meditacija, i boravak u prirodi, jer smo se suviše otuđili od nje, i jedni od drugih. Novo doba donelo je neverovatnu hipokriziju, imate hiljade prijatelja na društvenim mrežama, a nikada više toliko usamljenih ljudi.

Vaše slike iz detinjstva kazuju da i mala deca umeju da budu zlobna, zavidljiva, ispunjena mržnjom. Kako je to moguće?
Deca su samo spontana i iskrena. Ponavljam, mislim da se svi rađamo s elementima i dobra i zla, jednostavno smo tako osmišljeni, možda s namerom da se u toj borbi suprotnosti razvijamo kao ličnosti.

Jedan deo knjige posvetili ste narodnim verovanjima, magijskim obredima, vradžbinama. Ima li te vradžbine koja nas može izvući iz ovih nevolja?
Teško da će nas vradžbine spasiti, niti bilo kakva druga vrsta iracionalnosti, naprotiv, spasiće nas samo zdrav razum i negovanje tradicionalnih vrednosti.

Verujete da je savršeno „ono što nema nijednu manu”. Šta Srbiji nedostaje da postane savršena?
Savršena ne može biti nikada, kao nijedna druga država, kao nijedan čovek. Uostalom, savršena može biti samo umetnost kao još jedna varijanta življenja koja je u ponudi. Treba je samo primetiti. A što se Srbije tiče, bilo bi dovoljno da ljudi mogu pristojno da žive od svog poštenog rada i da imamo više poštovanja jedni za druge. Tada bi Srbija bila sasvim dobro mesto za život, što je meni, koja jedino ovde i želim i mogu da živim – jako važno. I volela bih da kada moja deca završe škole i osamostale se, dolaze na nedeljne ručkove i kolače, a ne da se gledamo i slušamo preko skajpa, jer ćemo tako propuštati da razmenimo gomile svakodnevnih sitnica bez kojih život postaje apstraktni pojam.

Lekar savetuje pacijentkinji da piše, da svoje misli stavlja na papir. Da li pisanje može biti terapija?
Ukoliko je samo terapija, to nikako neće biti dobro pisanje i to neće biti prava književnost. Pisanje znači, pre svega, stvaranje i davanje, ali i radost, i kao takvo, tek u svom konačnom obliku, može doneti nekakvu utehu, ili kompenzaciju. Dok traje, nije terapija, već je zanos, koji u zavisnosti od inspiracije i teme, može značiti i muku, čak i patnju.

Poručujete da se roman čita uz Šopenovu muziku. Zašto?
Šopenovi valceri i nokturna dali su mi mnogo inspiracije, pogotovu za ovaj roman, zato što nude spoj lepote i tuge, ali i čežnje za nečim što se moglo imati, a nema se. Šopen je čeznuo za svojom domovinom, moja glavna junakinja čezne za devojčicom od svetlosti. Osim toga, muzika, koja je i profesionalno opredeljenje glavne junakinje, nalazi se u istoj ravni iz koje u njenu auru pristižu i vazdušni ljudi. Muzika je, kao i oni, eterična, nedodirljiva, i nevidljiva, barem ne običnim okom. Ona je izvor spiritualnosti koji pruža katarzu, ali i potvrda neodvojivosti stvarnosti od fikcije, koja nas prati u najrazličitijim oblicima, od živih sećanja, ukusa i mirisa detinjstva, preko raznih metafizičkih doživljaja, do onih oblika života koje uzgred proživimo, zaneti nekom knjigom, kompozicijom, ili bilo kojim drugim umetničkim delom.

Zoran Radisavljević

15.05.14

Za proteklih dvadeset godina Sonja Atanasijević je objavila šest romana i jednu zbirku priča. Neki od tih romana su doživeli lep uspeh i kod kritike i kod publike i imali više izdanja, posebno Bekstvo iz akvarijuma (2003) i Narandže za Božanu (2004). Roman Ko je ubio Alfija (2009) naša kritika je nepravedno zanemarila, posebno ondašnji NIN-ov žiri (koji ga verovatno nije ni pročitao), ali je prošlogodišnji roman Sonje Atanasijević Vazdušni ljudi (u izdanju beogradske Prosvete) ušao u najuži krug pretendenata za visoko priznanje. Reč je o psihološkom romanu sa snažnim elementima romana o odrastanju i sazrevanju glavne junakinje Irine, koja se javlja u ulozi pripovedačice. Povremeno, govoreći o svom proteklom i sadašnjem životu, Irina se obraća psihijatru koji pokušava da joj pomogne u njenim susretima sa „vazdušnim ljudima“. Naime, od detinjstva provedenog u dobrostojećoj porodici i malom provincijskom gradu na jugu Srbije, Irina je povremeno imala vizije fantastičnih ljudskih bića koja su se pojavljivala sasvim iznenadno, dok se igrala sa drugaricom Irenom, drugarima iz škole ili u nekim drugim prilikama. To je postalo mnogo izrazitije kada je odrasla, stigla na studije u Beograd, ostala trudna sa Dejanom, mladićem kojeg je volela, i pošto je svojevoljno abortirala. Od tada se, pa i mnogo godina docnije, u njenom stanu, na terasi, na nasipu po kojem trči pojavljuje prikaza devojčice Marije, za koju Irina misli da je trebalo da se rodi iz embriona koji nije došao na svet. Ali sem fantastičkih motiva koji su protkani kroz ceo roman, u centru pažnje Sonje Atanasijević su i neki drugi važni problemi: odnos naše sredine prema hendikepiranim ljudima, diskriminacija na osnovu narodnosne pripadnosti (ona je Bugarka), sudbina umetničkih intencija (Irina je pijanistkinja koja je održala samo jedan solistički koncert), muško-ženski odnosi, odnosi između prijateljica (mogućnost i nemogućnost ženskog razumevanja) itd. Rizomski zasnivajući svoj roman i vrlo dobro odmeravajući dužinu mnogobrojnih epizoda i njihove međuodnose, kao i temporalnu matricu, Sonja Atanasijević se ponovo potvrdila kao pisac koji se bavi svojevrsnom arheologijom našeg svakodnevnog života: u porodici, među prijateljima, kolegama. Njena sposobnost da preko dobro odabranih scena prikazuje intimne relacije između romanesknih protagonista i da ih u pravom trenutku ostavi nerazrešenim, podstičući čitaoca da odabere određeno „razrešenje“ nejasne situacije – i u romanu Vazdušni ljudi predstavlja važan autorski adut. Imponuje i stil kojim je napisan ovaj uzbudljivi i provokativni roman. Sonja Atanasijević se Vazdušnim ljudima uvrstila u krug najboljih srpskih romansijera, pokazujući se kao redak i tim dobrodošliji zagovornik modernog psihološkog romana.
Vasa PAVKOVIĆ

15.02.14 e-novine.com

Možda je to roman o seansama kod psihijatra. Možda je o preljubi. Možda narativ o (lažnom) prijateljstvu između Irine i njene najbolje prijateljice Irene, a šta ćemo sa Zoranom i njenim vradžbinama. Au, da, zaboravio sam, Zorana je bila siromašna, tako da je ona ispala iz jednačine. Drugim rečima, radi se o jednom neurednom galimatijasu tekstualnih nanosa bez reda i smisla. Bitno da ima dvesta strana, a sve ostalo nek’ ide k vragu. Jer, ako nije obimno, onda ne vredi. Da je, na primer, lekar odmah prepisao lekiće, romana ne bi bilo

Na knjigu reagujemo od trenutka kad je vidimo u izlogu knjižare ili kad je uzmemo u ruke pa polako i pažljivo pregledamo, shvatimo ko je pisac, odnosno spisateljica, kako se zove roman, zbirka priča ili pesama. Moramo biti svesni da je odnos sa tekstom uslovljen onim što smo videli na koricama. Ako se između imena spisateljice i naslova knjige nalazi vinjeta, to nešto govori. Ako je za koricu odabran Renoar, to takođe ima svoju težinu. A ako se knjiga zove Vazdušni ljudi (ko vas to budi, da li ste ludi, kud vam pogled bludi, kad će zora da zarudi, drhtite li od studi, padnite mi na grudi...), onda je čitalačko očekivanje već usmereno u određenom pravcu. U skladu sa koricom koja prelazi granice kiča, i tekst unutar njih je veoma sličan-kičan.
Ovo je peti roman iz najužeg izbora za Ninovu nagradu i konačno je samomučenje završeno. Sonja Atanasijević je napisala tekst koji bi pod nekim uslovima mogao da bude podnošljiv, ali s obzirom na činjenicu da je izdavač Prosveta (kako piše u impresumu „u restrukturiranju“? Ni iz čega – ni u šta, ili?) te da nije jasno da li je iko ikada čitao rukopis, niti ko je finansirao nešto što se sasvim izvesno neće prodati u dovoljnom broju primeraka da bi se uložen novac isplatio, a svima nam je poznato od čega danas živi takozvano malo izdavaštvo, te s obzirom na to uređenje ovakvog teksta nije dolazilo u obzir, rezultat je poluproizvod. Dakle, sirov materijal koji nije završen ni u jednom segmentu i samo je činjenica da je autorka dugogodišnja saradnica Narodne knjige zaslužna za to što se obrela u najužem izboru. Naime, poznato je da su svake godine uvaženi članovi žirija koji su bili urednici u pomenutoj izdavačkoj kući, u poslednji krug (bez Monce, a za novce, jakako) ubacivali svoje stare drugare i drugarice. Sociologija književnih nagrada je to i od nje nam se svima povraća, bez obzira što predstava još traje (da parafraziram Harmsa).
O čem se radi, kaži der ti nama i man’ se politike. Bih ja veoma rado, ali u tom i jeste Catch 22 ili neki drugi. Nema estetike brez politike, dragi moji. Drugim rečima, lepota je proizvod ideologije, što bi kazali drugovi Markes i Borhes. Ako počnete scenom u kojoj se majka (saznaćemo kasnije da se zove Irina) oprašta od ćerke koja se zove Jana, e da biste odmah nakon tog prologa skliznuli u reminescenciju i počeli da pripovedate život protagonistkinje ab ovo, sve da bi objasnili pojavu vazdušnih ljudi, onda je kunst umetnički da se na kraju čitalac iznenadi, da se opravda činjenica da je uvaženi gospodin čitalac propisno namučen dok sluša priču koja ni po čemu nije izvanredna i koju je mogao čuti dok čeka u redu da plati račune. Međutim, iznenađenje izostaje, a vaše dragoceno vreme koje ste potrošili na Irinu i Irenu, doktora i Dejana te raznorazne vazdušne ljude niko više ne može da vam vrati. Nije refundable, a ni tax deductable. Jasno nam je sad da je politika novac, čujem kako mi neko prigovara, a šta je onda estetika? E, pa estetika je proizašla iz činjenice da je ova politka nesvrstanosti, odnosno neuznemirenja ravnog toka priče (kako ono reče genije Čudić: „Jeste li nam rod siročići mali // jeste li se i vi s nama nesvrstali?“) proizvela istu takvu estetiku (čitaj dosadu), a vi koji ste platili da biste u njojzi uživali ste se, da izvinete, zajebali.
Na stranu to što je na koncu ispalo da se čitav problem sa vazdušnim ljudima, odnosno priviđenjima koja Irina vidi (najčešće su ona povezana sa svetom mrtvih) može rešiti lekićima. Kakav je to lekar koji čeka da čuje čitavu životnu priču da bi prepisao rešenje u vidu tableta? Svakakvih ljudi ima koji oblače bele mantile, ali ovaj je priličan mazohista i zgubidan. Prvo vazdušno biće s kojim Irina komunicira u romanu je Marija, neželjeno dete kojeg se ona rešila nasilnim prekidom trudnoće, abortusom. Čitaoci mogu da pomisle da to ima veze sa traumom koju Irina doživljava prilikom operacije, odnosno sa osećanjem griže savesti, ali ne jer ona je vazdušne ljude videla i ranije. Dakle, tema romana definitivno nije za ili protiv abortusa, što bi eventualno moglo da bude važno etičko pitanje za neke čitaoce. Meni lično nije jer žena ima apsolutno pravo da odluči o trudnoći, odnosno ona je gospodar sopstvenog tela, a ne nekakav inkubator u koji muškarci polažu jaja. Pa o čemu je onda roman, ako nije o pitanju čedomorstva. E, to je već pitanje na koje je teže odgovoriti.
Možda je to roman o seansama kod psihijatra. Možda je o preljubi. Možda narativ o (lažnom) prijateljstvu između Irine i njene najbolje prijateljice Irene, a šta ćemo sa Zoranom i njenim vradžbinama. Au, da, zaboravio sam, Zorana je bila siromašna, tako da je ona ispala iz jednačine. Drugim rečima, radi se o jednom neurednom galimatijasu tekstualnih nanosa bez reda i smisla. Bitno da ima dvesta strana, a sve ostalo nek’ ide k vragu. Jer, ako nije obimno, onda ne vredi. Da je, na primer, lekar odmah prepisao lekiće, romana ne bi bilo. Da je od početka bilo jasno da Irina vidi i druge vazdušne ljude, romana, pogađate, ne bi bilo. Da je Pera na vreme otišao u policiju...
Ninov žiri je uradio svoje, a sa njim evo i moi. Ako mene pitate, jedina knjiga iz užeg izbora koja je zaslužila da se o njoj ozbiljno razgovara jeste Arkadija Milete Prodanovića. Ostali romani svakako nisu vredni pomena. Ostaje nam varava nada da će sledeća godina doneti neke pomake, ali o tome će se mnogo više znati kad bude objavljen nov sastav žirija.



Vladimir Arsenić

30.12.13 Blic

Upečatljiva priča o ženi kojoj se priviđa pobačeno dete nije prozirna aksiološka drama kako bi se na prvi pogled moglo učiniti. Pa ni topli kolači čiji miris s prve strane romana vuče ka prošlosti, ne prizivju zaista Prusta: arome detinjstva ovde nemaju moć da transcendiraju vreme, već samo signaliziraju mešanje različitih planova sećanja čija usitnjenost stvara utisak dubine junakinjinog bića. Za razliku od Svanovog, Irinino sećanje nije nehotično: podsmešljivim komentarima usmerava ga psihijatar, a njena „detektivska potraga“ za izgubljnim u vremenu, nema metafizičku, već psihološku nepoznatu: šta je to, toliko strašno i mučno da se iz sećanja moralo potisnuti u najskriveniji kutak podsvesti odakle i dalje motri, preobražavajući se u fobije, u hipertrofiranu grižu savesti i egoizam koji pomračuje sav ostali svet? Odlomci prošlosti, tematski grupisani oko najranijih junakinjinih susreta sa smrću i zlom, a kroz čiju se emocionalnu gradaciju svetlo preobrće u mrak, a čisto u prljavo, vode, međutim, ka nečemu što nam samo Svan može objasniti: ovo je priča o talentovanoj devojčici iz provincije koja nije ispunila prevelika očekivanja svojih roditelja; estetički prijemčivog, ali ne i stvaralačkog duha, ona je zakržljali umetnik koji je, pošto se previše približio božanstvu muzike, bio spaljen. I ta Marija, to pobačeno dete okupano svetlošću, vizija je estetičkog iskušenja, znak povratka poraženog s ravni savršenstva (umetnosti) na ravan proseka (svakodnevice).
„Vazdušni ljudi“ jesu jedan od dva-tri najbolja romana iz 2013. godine.
Vesna Trijić