Vatra pod snegom

26.01.11

Ako je lepo krajnji cilj umetnosti, a jeste, onda poezija, kao vrhovni izraz ljudske duhovnosti, mora biti duboka i lepa, neprolazna


Zavod za udžbenike iz Beograda upravo je objavio novu knjigu Vite Markovića (1936), jednog od najznačajnijih srpskih pesnika, pod naslovom „Vatra pod snegom”, u izuzetno lepoj opremi za koju su zaslužni Tijana Rančić i Milan Bjelanović. Knjiga ima četiri tematska ciklusa: Sebesnosti, Nežnosti, Zapisi i Poslednje reči. Pogovor je napisao Miloslav Šutić. Vito Marković je autor zbirki: „Panika tela”, „Opasnosti glave”, „Pakao”, „Pustoš i smrt”, „Udes”, „Nasmejana žrtva”, „Druga koža”, „Tesna šuma”, „Pohvala ludilu”, „Snovi i oblici”, „Noćni jezik”, „Beli govor”, „Noći i odsjaji”, „Dnevnik duše”... Dobitnik je više književnih nagrada, zastupljen je u mnogim antologijama, prevođen je na mnoge svetske jezike.

U uvodnoj pesmi, programski, tražite od poezije, da, „u ime večnosti, lepotom dotuče prolaznost”. Je li moguće, u današnje vreme, „lepotom dotući prolaznost”?

Lepotom, u stvaralačkom činu, moguće je dotući prolaznost. Ako je lepo krajnji cilj umetnosti, a jeste, onda poezija, kao vrhovni izraz ljudske duhovnosti, mora biti duboka i lepa, neprolazna. Homer, Šekspir, Leonardo, Mocart, Vagner, i mnogi drugi stvaraoci, to su dokazali.

U traganju za lepim i neiskazivim, neprolaznim, slavite pesničku slobodu, duh. U pesmama postajete slobodniji od pesničke slobode, idete čak do „nagnuća u nemoguće”?

U svetu, s mnogo prividne slobode, pesnička sloboda je nužnost. Ona je pesnička ako je sveobuhvatna, široka, najšira. Da nije takva, ne bi bila to što jeste. Zaudarala bi na prolaznost, na brzu propadljivost. Ne bi imala tog lirskog nagnuća u nemoguće.

Hoćete reći da, pesnik, ako je zaista pesnik, „nagnuće u nemoguće” uzima i kao stvaralački proces, cilj?

Upravo tako. Pevati, suštinu izricati, večno osvajati u trenutku, pokazivati osmeh i kad se pati, biti nežniji od života, ali, ponekad i jači. U nemogućem videti zadatak, krajnji cilj.

Prof. dr Miloslav Šutić, naš uvaženi teoretičar književnosti, u pogovoru Vašoj zbirci, uočava u pesmama: čulno i umno jedinstvo, lirsko i metafizičko savršenstvo, sklad?

Uočio je bitno, nepobitno, čulni i umni sklad, nežni dodir misli i osećanja. Najiskreniju melodiju bića.

Život Vas, kako izgleda, ili se samo tako čini, na svakom koraku, više od smrti plaši. Zašto?

U polju stvarnosti, gde ljubav ne vlada (ili malaksava), život je ono čega se ljudi plaše, a ne smrt. Po prirodi stvari, iz dana u dan, neprekidno, stvarnost preti, nevolje ne miruju, neizvesnosti nadiru, kob kuca na vrata, život zastrašuje.

Ljudi, usled nesigurnosti, na kapije i prozore namiču reze, čelične utvrde stavljaju.

Otuda, dakle, iz Vaših pesama izbija tuga, blaga melanholija?

Melanholija i ja, u lirskom smislu, postali smo nerazdvojni, jedno.

U pesmama ne protivrečim tom potresnom stanju duše, sebi. Uvek gledam da iskažem nešto bitno, lirski opravdano, nužno.

U jednoj pesmi, s rezignacijom kažete: „Ovaj svet nije moj svet”. Da li žalite za prošlošću ili ste, možda, razočarani u postojeću stvarnost?

Ne. Prošlost je sećanje samo. Od nje se ne živi. Ali, iskreno govoreći, ovaj svet ovakav kakav jeste, razvaljen pohlepom i prevarantima, nije moj svet. U njemu sam razočaran, krhak i nesiguran, tuđinac.

Pesnici se, danas, okreću stvarnosti, sitnim detaljima, a Vi neiskazanim nežnostima, metafizici i suštini, sebi?

Čovek je uvek najbliži sebi, pa tek onda drugom. Lagao bih ako drukčije kažem. Pred sobom sam ono što jesam, i od toga ne bežim. Preko sebe svedočim o vremenu i životu. Ništa nije daleko mome srcu koje voli da voli sebe, ali i drugog. Nežnostima, čistom ljubavlju, iskazujući osećanja, suštinu sopstvenog bića, smanjujem teskobu u sebi.

Vaša poezija, filozofski rečeno, nastaje iz unutrašnje potrebe: na principu dovoljnog lirskog razloga?

Poezija je posao čulne, dionizijske duše, ritual. Pišući pesmu, ja poslujem po sebi, da bih stekao pravo na sebe. Pažljivo odvajam lepo od ružnog, bitno od nebitnog, suštinu. Održavam, na taj način, lirsku distancu između sebe i stvarnosti. Stvaralački postojim.

Pevate kroz suze, al’ s osmehom, moderno, postmoderno, neobično?

Možda. Takvo je stanje moje duše. Igrom slučaja, dosta podsvesnog, nadrealnog, pa čak i postmodernog osećanja sveta u sebi imam. Metafore se same od sebe, podsvesno, lirskom činu priklanjaju. I sam život je takav, moderan, postmoderan, nadrealan.

U pesmama, metafizički, dodiruju se sadašnje i buduće vreme, a prošlo je bačeno daleko, iza leđa u pamćenje, zar ne?

Ja ne poričem prošlost, ona je uvek iza leđa, u sećanjima i uspomenama, daleko. Sadašnjost, malo pomalo, na kašičicu trošim. Budućnosti kao da nemam. Sve je u trenutku, u metafizičkom toku, „večnog okretanja istog”.

Posle tri infarkta, s tri ožiljka na srcu, kako se osećate?

Je li „radost od Vas zauvek odgurnuta”?

Kako? Pesma „Lični opis” o tome najbolje govori: Na praznom mestu,/ U kući bez adrese,/ Odmeravam lice,/ Osmeh, Sebe,/ Stanje duše,/ Oči,/ Usta,/ Vidim:/ Radost je od mene odgurnuta./ Na zamračenom mestu,/ Sam,/ Od sveta odsečen,/ Pod snegom reči,/ Neizgovorenih,/ Disanjem se grejem,/ Kao zver,/ U šumi,/ Velim”.

Zoran Radisavljević