01.01.00
Politika
05.08.2000.
Prevedena proza
Češke priče
Mihal Viveg: "Sjajne zeznute godine", "Vaspitanje devojaka u Češkoj", "Priče o braku i seksu", preveli sa češkog: Dagmar Ruljančić i Ivan Belanović; izdavač "Stilos", Novi Sad, 1999.
Jedan od odgovora na pitanje - Kako izgleda proza iz zemlje u kojoj se ništa "ne dešava"? - daju nam knjige Mihala Vivega (1962), trenutno najprevođenijeg češkog pisca. Reč je o romanima "Sjajne zeznute godine" i "Vaspitanje devojaka u Češkoj", te "Priče o braku i seksu", knjigama koje su se nedavno pojavile u izdanju novosadskog "Stilosa".
Vivegovu prozu umnogome određuju lokalni tradicionalni okviri potrebe za suptilnim ironijskim igrama u maniru Hašeka i Čapeka, ali i Kunderina socijalna i erotska vizura češkog društva, ovde viđena bez previše političkih konotacija i zaoštravanja.
S druge strane, autor je veoma svestan onog zahtev modernom piscu, koji kaže da otkrivanje zbilje napreduje tako što se lišavamo istrošenih oblika pripovedanja. Shodno tome, Viveg u svojoj prozi, saopštavajući biografske ili pseudobiografske činjenice, stalno pokušava da načini otklon od zamišljene konvencije pripovedanja, uporno dokazujući autentičnost ovih činjenica.
U tri različite varijante ispisivanja vlastite biografije, kroz roman odrastanja ("Sjajne zeznute godine"), ljubavnu priču ("Vaspitanje devojaka u Češkoj") i dokumentarizovani erotski životopis ("Priče o braku i seksu"), on traga za neposrednom jednostavnošću izraza.
Pri tom, u jednom krajnje pojednostavljenom književnom rakursu, u svojoj tekstualnoj zbilji, Viveg uspostavlja kult pisca, koji, zajedno sa stalnom potrebom za gradnjom ironične distance spram svega, pa i spram neposredno ispisivanog teksta, ima ključno značenje u ovako tekstom predočenoj ontološkoj paradigmi.
O tome kako protiče život istinskih bića u jednoj od verzija društvene laži, govori nam izveštaj sa pisanja bildungs-romana "Sjajne zeznute godine", koji na fonu društvene represivne zbilje - viđene u periodu od vremena glorifikovanog "Praškog proleća" ?68, pa nadalje, do savremene "tranzicije" - prati odrastanje junaka koji postaje pisac.
I bez velikog zapleta, u prepoznatljivim društvenim okvirima, njegova životna priča biva literarno nosiva, pre svega zahvaljujući stalnim humornim iskliznućima, veštim rezovima u predvidljivost same fabule i dobrim uvidima u ono dramatično u običnom. Njegov junak vremenom shvata da je teško pronaći drugu priču osim svoje sopstvene, a pisanje ovog romana, književnost uopšte, pokazuje mu se kao maska samog života.
Slična pozicija "direktnog" ispisivanja teksta od strane istovremenog "pisca" i "junaka", primenjena je i u romanu "Vaspitanje devojaka u Češkoj". U njegovoj osnovi stoji ljubavna priča između mladog nastavnika maternjeg jezika, koji u međuvremenu postaje pisac, i devojke koju on, po narudžbini njenog oca, novopečenog kapitaliste, podučava kreativnom pisanju.
Iako ispisuje klasičnu, banalnu preljubničku priču, Viveg kroz humor i kroz mnoštvo citata razrešava tenzije romaneskne stvarnosti i konvencije zadatog pripovednog žanra. Sva bitna dešavanja u romanu, kao što su preljuba i smrt, on najavljuje unapred, a uz pomoć brojnih literarnih citata, drugih dakle, nastoji da potvrdi autentičnost svoga junaka.
"Priče o braku i seksu", jesu na neki način nastavak ovako zamišljene piščeve biografije. Ispisana kao zbirka međusobno linearno povezanih priča, odnosno, kao pričama ulančani roman, ova knjiga, na tragu Kunderinih "Smešnih ljubavi", zapisuje životne epizode, minijature vezane za pripovedačevo erotsko biće. Pripovednu dejstvenost Viveg gradi na stalnom svođenju priče na erotsku dosetku, kao i na evidentiranju fascinacija i otpora spram mediokritetskog sistema vrednosti društva u kome biva.
Detabuizirajući najveći broj instanci samoga sebe, svakodnevno razotkrivajući manje-više banalne fenomene svakodnevnog, Vivegov pripovedač, dosegavši egzistencijalno superiornu poziciju pisca, uvek blago ironičan, i to najviše prema sebi, uspeva da osvetli ona mesta u biću koja, i pored spoljašnjeg privida uspešnosti, karakteriše osećaj bivstvene nedorečenosti.
I pored na pojedinim mestima nezgrapnog prevoda, ove tri knjige daju našoj publici jedan dobar uvid u neka od kretanja u savremenoj češkoj prozi. One su reprezentativan izbor iz dela jednog novog pisca, čija opservacija nije velika, ali je zato precizna i, u pripovednom detalju, izuzetno uverljiva.
Nenad ŠAPONJA
