Pavle Ugrinov (Mol,1926) spada u najznačajnije savremene srpske prozne pisce. Zapamćen je kao jedan od od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu, koja je i otvorena 1954.godine upravo njegovom režijom kontroverzne predstave ^ekajući Godoa Samjuela Beketa. Ova predstava je ubrzo "skinuta" sa repertoara, a njen reditelj bio prinuđen da napusti pozirište.
Ugrinov je autor jednog od najobimnijih romanesknih i pripovednih opusa u srpskoj književnosti XX veka, za koje je dobio sve znažajnije književne nagrade. Posebno izdvajamo romane Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin (1986) i Tople pedesete(1990).
Poslednjih godina, pažnju publike privlače knjige njegovih novela Ljubav i dobrota (1996) i Van sveta (2000), kao i memoarske proze Egzistencija (1996) i Antiegzistencija (1998), čiji je svojevrstan “treći deo”, upravo knjiga Pogled preko svega (2004).
Roman Bez ljubavi (2002), po nepodeljenom mišljenju kritike, jedan je od naših najboljih savremenih romana.
Pavle Ugrinov živi u Beogradu i redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
01.01.00
Politika
08.05.2000.
Savremena proza
Kartografija emotivnosti
Pavle Ugrinov: "Van sveta", "Prosveta", Beograd, 1999.
Žanrovska raznorodnost i tematska širina književnog opusa Pavla Ugrinova (1926) u nekoliko poslednjih knjiga kao da se koncentriše na jedan niz, i ranije već fiksiranih, tačaka literarne dejstvenosti.
Priče iz knjige "Van sveta", kao i četiri novele iz prethodne pripovedne knjige "Ljubav i dobrota" (1996) svoje monotematsko uvećanje nadnose nad fenomenom emotivnog uznesenja. Kroz njega u kratkim rezovima refleksije nad sećanjem, sanjanim ili željenim spram ljubavne dvojnosti, pokušava se prepoznati ono u čemu biva čarobno lica sveta.
Nastavljajući sameravanja onoga što jeste i onoga što jeste ljubav koja se, u novelama knjige "Ljubav i dobrota", najtačnije dešavala u, za konvencije stvarnosti, infinitezimalnim delićima nedešenog, Ugrinov u novim pričama pažnju svoga čitaoca usredsređuje na pitanje "prave", istinske percepcije stvarnosti, odnosno najdubljih manifestnih granica bića kada je emotivnost u pitanju.
Zagranični prostori
Lakoćom i neposrednošću, kojima uspostavlja pripovedni smisao, autor u jednoj varijanti proznih ogleda premeravajući različite erotske daljine i blizine između bića, u nizu priča kao rasturenom mozaiku uslovno iste, kroz opise lelujanja i promena intenziteta emotivnih talasanja dokučivih dubina bića, kartografiše emotivnost svojih junaka. Pokušava, praktično, da prozno fiksira jednu anatomiju osećanja koja dvoje ljudi može da uznese "van sveta".
Ispisujući, i nanovo vraćajući se na iste priče o ljubavima, uspešnim u trenucima, u nekonačnom, u onome što jeste "van sveta" a neuspešnim u ukupnom zbiru, u konačnom, u onom što podrazumeva opustošeni svet spoljašnjeg, Ugrinov tekstom, naknadnom refleksijom, pokušava da dočara te zagranične prostore sveta.
U svetu njegovih priča, u životima njegovih junaka, ključna antinomija jeste ona u kojoj izvesnost i neizvesnost razmenjuju argumente. Ljubav se u njima iskazuje kao talog postojanja i kao prostor pripovedanja. U tom proznom prostoru kontekstualizovanom u odnosu na ranije Ugrinovljeve knjige, kroz defile prepoznatljivog niza ugrinovljevskih junaka i situacija, razaznaje se još jedan krug pripovednog sažimanja i koncentracije, svedenosti i ubrzanja.
Dve granice
Narator svih priča je, već tipičan, Ugrinovljev junak, a junakinje, uz pomoć kojih odlazi "van sveta", bez obzira na situacionu različitost, dovode ga uvek, posle uznesenja, do rezignirane refleksije. Žarana iz priče "Avant de mourir" pokazuje da granice do kojih može doći telo, u susretu sa nabujalim emocijama, postaju okidač za odlazak "van sveta", u ludilo, u trajno nadstanje iz kojeg biće ne želi da se vrati. Otilija, pak (priča "Prvi poljubac"), označava drugu granicu koja deli emocije, onu smrtnu.
Između ovih, u konvencionalnom svetu najširih granica, nalaze se i ostala razrešenja ljubavnog zanosa. Filipina (priča "Van sveta"), između sećanja, snova i stvarnosti, cenu svoje emotivne i fizičke podeljenosti, plaća tako što njen orgastički zanos prelazi u definitivnost tanatosa, odnosno, "mala" smrt, postaje "velikom".
Junakinje ostalih priča (Vladislava, Makrena, Angelina, Jelena, Aleksandra...) ilustruju lutanja ljubavnih emocija, kružnog obnavljanja i intenzifikacije ljubavi, nasuprot postojanosti i smrtne definitivnosti. Epilog knjige koja je i sama precizan literarni sažetak jednog tematskog kruga ovoga pisca, u navedenom svetlu, poprima i obrise poetičke funkcionalnosti.
Dakle, ne zadovoljavajući se informacijama sa površine postojećeg, ili onima koje (brže-bolje) teže popisivanju i literarizaciji senzacionalnosti aktuelnog, priče knjige "Van sveta" sugestivnom jednostavnošću tekstualno predočenog svome čitaocu prikazuju jednu klasičnu kartografiju uvećanja spram emotivnog.
Nenad ŠAPONJA
