01.01.00
Vreme
21.06.2001.
Nova proza:
Boja amalgama
Iz nove serije "Reči", u kojoj su objavljene knjige Vuleta Žurića, Mihajla Spasojevića i Nenada Jovanovića, vidi se koliko je neophodno da pripovedanje sve potčini sebi... Grubost telesnog ispoljavnja, ili dočaravanje onoga što je primitivno u neprerađenom obliku ništa ne znače za priču ako ona od njih ne gradi neku bolju i umetnički vredniju simboličku predstavu. Tek onda boja poetičkog amalgama, zvuk valcera i labudova pesma postaju književno vredni
Kako stilizovati stvarnost u savremenoj srpskoj prozi kada je u književnosti, uvek, stvarno samo ono što je umetničko? Razlog da se obnovi ovo prastaro pitanje nije teorijske prirode; teško da se o ovom problemu išta može reći a da to ne zvuči poznato i da se u istoriji mišljenja brzo ne pronađe kako je već upotrebljen sličan ili isti argument. Razlog je sasvim praktičan ? u savremenoj srpskoj prozi suočavanje s iskustvom, životom i stvarnošću budi novo književno nezadovoljstvo, najvidljivije, naravno, kod nekoliko mlađih pisaca.
PRERADA ISKUSTVA: Prvo je časopis Reč, okosnica književnog života na kraju prethodne decenije, drastično promenio profil i književnost iz povlašćenog zabrana umetnosti vratio u vrevu društvenih promena i rasprava, a kada je izgledalo da je ovaj preokret, kao što to najčešće biva, sasvim porazan za književnost i kritiku (u toj vrevi uvek ih lako istisnu grlatije društvene nauke i oni koji pružaju korisnije usluge javnom mnjenju), pojavila se čitava serija knjiga u istoimenoj, novopokrenutoj biblioteci "Reč" kao izdanja Samizdata FreeB92. O odličnom i provokativnom (ipak)romanu Saše Ilića Predosećanje građanskog rata već je bilo reči u jednom od ranijih brojeva Vremena, a sada su odjednom izašle tri zbirke priča koje bi zbog nekih ? ali samo nekih ? odlika možda trebalo da budu zajedno pročitane. Nenad Jovanović je, kao da se oprašta od poezije, napisao porodičnu parapoemu Ujaci kojom otvara zbirku priča Plombe, a Vule Žurić je posle nekoliko uglavnom zapaženih proznih knjiga objavio zbirku priča provokativnog naziva Valceri i snošaji, koja je posle oproštaja od Sarajeva i ratnog iskustva znak daljeg pripovednog susreta sa svetom. Ipak, sudar s iskustvom svakodnevice najdramatičniji je u prvoj knjizi Mihajla Spasojevića, zbirci priča Labudova pesma Faustina Asprilje, utoliko pre što je balkanski pokolj u nedavnim ratovima ovde već simbolički prerađen u slikama klanja svinje, ili ćurke, a nasilje obogaljenih ljudskih bića vraćeno u krug porodice. Prerada iskustva, dakle, uzela je maha na jednom dubljem planu i ostaje samo pitanje hoće li ga površinski efekti i grubosti olakšati ili zaprečiti.
Dok se Jovanović i Spasojević pojavljuju i u zborniku Pseći vek, generacijskom/poetičkom projektu zbog kojeg se uslovno mogu smatrati bliskim, Vule Žurić je upravo u ovom zborniku "jaranski" kritikovan, što omogućuje bolje (poetičko) poređenje. Šta se uz svu neizvesnost onoga što sledi može reći za ova pripovedačka traganja? Očigledan je, pre svega, talenat za priču i pripovedanje. Žurić, recimo, u Valcerima i snošajima, pompezno nazvanoj knjizi inače nepretencioznih pričanja, dokazuje posebno dobar osećaj za male zahvate, u čemu je njegova proza naslednik priče kao "isečka" života. Kratka narativna sekvenca i brz dijalog, lagan stil i mala jezička stilizacija, sve to služi da se težište priče odloži ili prebaci na ono što nije rečeno i time eventualno produbi osnovni plan pripovedanja. Najbolje što bi tu moglo da se dogodi jeste da se priča proširi u pravcu parabole, dakle naknadno bolje opremi značenjem, a osnovna prepreka da se u tome uspe jeste preterana opuštenost. Sudbina Žurićeve proze zavisi od toga hoće li ona pronaći veličinu skrivenu od oka i slučaja, hoće li ono sitno i usputno uspeti da veže za simbolički rad nesvesnog.
ZAMKE JEZIKA: Problem male zapremine smisla vidi se najbolje u tome kako priče ne mogu da izađu na kraj sa pritiskom književnog pamćenja: književni "boršč" na ruske teme u priči "Jedna soba u polutami" taman je počeo nešto da obećava (uprkos Abotu i Kostelu ili Lebovskom), kad dolazi intertekstualna besmislica Burek sa Pinčonom u kojoj su slabo izvedeni pinčonovski motivi potrage i tajnih službi dokrajčeni atletičarskom asocijacijom ? uz Abebe Bikilu kao šifru nema ni parodije ni humora.
Dok Žurić jednog svog junaka ostavi da spava "u mokraći" (str. 66), Mihajlo Spasojević svoga pušta da zahrče "i, malo-pomalo ? mic po mic ? pljuvačka je počela da mu se sliva niz obraz" (str.95). Fiziologija uzima maha toliko da pripovedači, a to važi i za prozu Nenada Jovanovića, imaju potrebu da čitaoca uredno izveštavaju o svakovrsnim telesnim pražnjenjima, što je valjda najniži nivo sudara sa stvarnošću. To je slaba ilustracija čak i priglupe iskrenosti. Pravo pitanje je šta sa "tuđim mislima", "tuđim rečima" (Spasojević, str.122), nazaustavljivim taloženjem kulture bez koje bismo se sveli na animalne potrebe tela. I ono što misle, govore i ćute, osećaju i ne spoznaju junaci uhvaćeno je u zamke jezika i kulture, samo sada ne visoke kulture, u kojoj se ogleda najbolje što je ljudski duh umeo sebi u sudaru sa svetom da predoči, već one niske, koja više nije ni pučka nego se pretvorila u običan prostakluk. No, Zola je svog junaka već ostavljao da se budi u bljuvotini od sopstvenog povraćanja, a ova pražnjenja nisu ni prineti renesansnom repertoaru, ili simbologiji kod Čosera i Rablea, da i ne govorimo o fenomenologiji olakšavanja Džojsove Moli Blum.
Gotovo kao potrebu da pokaže granicu sopstvenog pisanja upravo Mihajlo Spasojević na početku priče Mesto na kom je stajala slika uzima Džojsove Dablince, ili samo Hjustonov film po priči "Mrtvi ", da obeleži najdalju tačku do koje se može pobeći od književnog pamćenja: "pamtiti telom" (str. 91). To ne spasava dijalog sa Tolstojem i Nabokovim o srećnim porodicama koji kao neuspela groteska završava telesnim pražnjenjem (str. 31). Spasojević bi da piše okom, zbog čega film i kamera ostaju ideal, tu je "svima sve jasno" i zato "priče nema" (str. 112). Ipak, Spasojevićeva knjiga završava autopoetički obeleženom pričom Labudova pesma Faustina Asprilje, po kojoj je i knjiga dobila naziv, pokazuje kako takvo pričanje nije u miru samo sa sobom i da se za nečim još uvek traga. Završavajući knjigu "nevoljama oko pisanja" i komentarima te nevolje, i Žurić kao da daje do znanja da je na novim "poetičkim pripremama". Simbolički potencijal Spasojevićeve proze neuporedivo je veći nego što su to "fudbalske metafore", a njima završava i Žurićeva knjiga (čemu će se možda obradovati Vladušić).
SUMNJA: Tamo gde bi trebalo da deluje književno pamćenje, da se bogate kodovi kultura, ostala je rupa koja se kod sve trojice pisaca popunjava muzičkom svakodnevicom načinjenom od starih šlagera i evergrina, folklora i novokomponovanih gluposti, roka i džeza. Ako ostanu na površini ovi paracitati, komentari fudbala i televizijskih emisija ne doprinose ni stvaranju ambijenta ni razvoju priče. Bolje rezultate u tome daju metafore filma jer su sadržajnije, ali ni jedno ni drugo neće otvoriti pravi put do osećanja sve dok priča o ljubavi bude svedena na grotesku. Pozivi na kopuliranje i priprosti dijalozi ne mogu da otklone sumnju kako se u ovoj prozi ipak duboko čezne za nežnošću, a posebno grubost i nasilje u Spasojevićevoj prozi bude brigu ? gde se rađa takva imaginacija? Čega se to njegovi pripovedači oslobađaju? Nije li nužno da priča "probije" ovu opnu da bi stigla do pravog izvorišta simboličkih potreba? Ta poetička "defloracija" oslobodila bi veći smisaoni potencijal i moć dočaravanja koja Spasojevićevoj prozi obezbeđuje uverljivost i podmuklu snagu. Priča deluje kao posttraumatski udarac u pleksus, zato joj je potrebna poetička obratnica, život i eros izgubljene generacije, nešto više i bolje od predočavanja nasilja i zla, perverzije i uskraćene ljubavi. Između Henrija Milera i Hemingveja, Gertrude Stajn i Anais Nin, ogroman je prostor za pripovedačka otkrića. Ovako su prave razmere tragedija kojima Spasojević pokušava da priđe sasvim blizu prepokriveni trivijalnošću.
Prozi Nenada Jovanovića svojstveno je delikatnije podizanje tenzije, suprotstavljanje urbanih scena i analitika porodičnog života, sve bez jakih reči i izraza, sa nekim tihim očajem i nezadovoljstvom za koje ne postoji razrešenje. Teret rastakanja porodice i potrebe da se ona uspostavi prati se iz priče u priču kao skrivena nit koja sve povezuje. Jovanović pri tome zadire i u tabu teme kao što su nasilje nad roditeljem i muška nevinost. Kako priče odmiču, to je potreba za suočavanjem sa pričom, kojom završavaju i Žurićeva i Spasojevićeva knjiga, sve veća. Tibet, Priča o bijelom kruhu, Plombe i Pitanje srca najbolje uspostavljaju ravnotežu simboličkog podteksta i pripovednog izraza, pa je Nenad Jovanović, prema tome, pokazao dobre rezultate i u prozi.
Vidi se i iz nove serije "Reči" koliko je neophodno da pripovedanje sve potčini sebi. Dok je za Hegela ideal da stvarno bude samo ono što je logično, za priču stvarno zaista i jeste samo ono što je ubedljivo ispripovedano. Grubost telesnog ispoljavnja ili dočaravanje onoga što je primitivno u neprerađenom obliku ništa ne znače za priču ako ona od njih ne gradi neku bolju i umetnički vredniju simboličku predstavu. Tek onda boja poetičkog amalgama, zvuk valcera i labudova pesma postaju književno vredni.
Aleksandar Jerkov
01.01.00
Dnevnik
08.05.2002.
NOVE KNJIGE
Prizori iz gradskog života
Vule Žurić: VALCERI I SNOŠAJI; Samizdat B92, Beograd, 2001.
Piše: Svetozar Poštić
Četvrtu knjigu kratke proze Vuleta Žurića, po temama toliko različitu, objedinjuje stil sažetih, jasnih rečenica i ne samo nezavršene, već i nezapočete fabule. Jedino u pričama koje bi se uslovno moglo nazvati detektivskim, kao što su "Sviđa mi se da ti bude prijatno", "Burek sa Pinčonom" i "Odmah smo poznali da su to naši" postoji intrigantan zaplet i lukav završetak sličan raspletu. Sve ostale prozne celine su hemingvejevski koncizne, karverovski svedene. Vule Žurić još jednom dokazuje nemerljivi uticaj fudbala, rok-en-rola, seksualne revolucije i američke minimalističke proze na pisce koji su odrastali sedamdesetih i osamdesetih u bivšoj Jugoslaviji. Za razliku od većine svojih vršnjaka, seks u Žurićevoj prozi samo je nagovešten, lebdi između muškarca i žene kao neizbežna potreba i večita želja. Uz rok-en-rol, koji se u ovoj zbirci manifestuje jedino kroz poslepodne provedeno sa "Stonsima" u istoimenoj priči, kod autora je očigledna naklonost ka džezu. Crni muzičari protagonisti su nekoliko svirki punih pića, igala, pohlepnih menadžera, ali i prekaljenog drugarstva.
Osim krimića i džezera, jedna od Žurićevih najviše ponavljanjih tema je odnos sa devojkom (ženom) u savremenom, antiklimaktičnom gradskom životu. Muškarac u pričama ovog pančevačkog Sarajlije zaljubljen je u jednu devojku, ustvari više i nije ali se s njom viđa iz navike. Ona je promiskuitetna, vesela i poželjna. Obično se radi o jednom susretu "kod spomenika", šetnja, beznačajan razgovor i rastanak. I kad su nasamo on joj ne govori kako se oseća, od nje očekuje prvi potez unapred uveren da će biti nepovoljan. Ali ona uglavnom dolazi sa nekim drugim momkom koji u njemu do kraja večeri (ili noći) izaziva očekivanu ljubomoru i lenju želju za takmičenjem. Budućnost je izvesna, gubitnik je ne samo naivni muškarac sa niskim strastima, već i devojka koja se za nekog na kraju ipak mora udati.
Svoj talenat za neizricanje onoga što se samo naslućuje Žurić naročito dokazuje u pričama u kojima glavni protagonista doznaje za smrt bliske osobe. U priči "Tihi, skoro nenametljivi prelazi u romantizam" ćerka upravo preminulog poznatog kompozitora obaveštava tatinog prijatelja preko telefona da joj je otac umro, a on je pita da li može da mu ostavi poruku. Ona zatim taj razgovor prepričava bratu sa kojim ispija rakiju za pokoj očeve duše, i sa njim smehom razbija napetost. Nakon što sa mrtvačnicom pregovara o nužnim pojedinostima oko tatinog ispraćaja, žena zove lokalni dnevni list zbog oglasa o njegovoj smrti. Javlja joj se zaključani lopov koji je moli da dođe i oslobodi ga. Ona zapisuje šifru prostorije sa sefom koji lopov nije u stanju da otvori, a zatim vodi brata u sobu sa telom mrtvog oca. Priča mu svoj razgovor sa ocem kada je poslednji put bio na nogama. Ptica je udarila u staklena vrata, dok su na televiziji davali izvedbu neke njegove kompozicije. Ustala je da joj pomogne, ali on ju je zaustavio. "Ostavi stvari kakve jesu", rekao joj je. Na kraju pripovetke žena seda u kola i kreće prema novinskoj kući.
U priči "Veličanstvena opsesija" žena jaukom reaguje na vest o smrti svoje školske drugarice. "Taj jauk nije podsećao na ciku onih flaša u torbama tog jutra; nije ličio na riku bolida formule 1, ni na hrkanje njenog oca i isto takvo hrkanje vrata spavaće sobe. Bio je to krik njegove male žene i on ustade iz ofucane fotelje, pa joj priđe i zagrli je".
U priči "Valceri i snošaji" suprugu obaveštavaju o pogibiji muža, džez muzičara, na auto-putu. Pošto na lice mesta dolaze prijatelji poginulog čoveka, žena koja je sa njom razgovarala mora da prekine vezu, ali joj obećava da će je uskoro ponovo zvati. Supruga odmah poziva prijatelja, obaveštava ga o svemu i traži od njega da je odbaci na mesto gde pretpostavlja da se nesreća dogodila. Prijatelj joj saopštava da odmah dolazi po nju i predlaže da ostavi slušalicu skinutu sa aparata da žena koja treba ponovo da nazove ne pomisli da je supruga "napravila neku glupost". Kada kolege muzičare obaveštavaju da se supruga poginulog druga ne javlja na telefon, oni pomisle da je krenula prema mestu nesreće a slušalicu namerno ostavila pored aparata da se oni ne bi zabrinuli, ili je "napravila neku glupost" a slušalicu ostavila kraj telefona da bi oni pomislili da je sa prijateljem krenula prema njima. I oni po pljusku kreću da je traže. Žena koja je pokušavala da uspostavi vezu sa suprugom konačno dobija slobodan signal.
U trenucima posle smrti dragih osoba svaki detalj dobro se pamti jer je povezan sa šokom preživljenog. Vule Žurić obične prizore i događaje boji teškim tonovima, surovim teretom tek podnetog. On ne opisuje okolnosti vezane za tragični čin, već majstorski slika emotivni naboj koji prati ispraćaj bliske duše u nepoznato.
