Uzeo sam štap i počistio mrve od brusketa

19.06.08 Vreme

Thiz stayz... thiz goez... thiz stayz...

Jedan debitant i jedan, hm, skoro pa debitant; obojica Beograđani, ne baš debitantske dobi, oko „četiri banke"; pri tome, obojica ne-baš-nepoznati, ali ne po književnom radu. To je sve što sam umeo da smislim kao unapred vidljivu „poveznicu" među autorima ovih dveju knjiga. Ima li još nešto? Ne znam, možda „Doručak kod Tifanija", kao u onoj pesmi... Ali, to nas se već ne tiče.

The Box može ozbiljno da konkuriše za najčudniji roman prethodne godine, a takva mu je i recepcija: nije valjda dovoljno „savršeno hrskav & savršeno kremast" da bi ga „široka publika" – ako ovde takvo šta još postoji – prigrlila i vozdigla na top-liste, nije dovoljno „otkačen" i bed-tripovski nadobudan da bi ga slavili u izmišljenom srpskom književnom „andergraundu", a opet, posve je po strani i od onoga što je poželjno glede ukusa i preferencija naše „akademske književne zajednice": eto, NIN-ov ga žiri, izgleda, ni štapom nije dirao; radije je počistio mrve od nataloženih semoljskih brusketa... A The Box je jedno od onih osveženja (kao Barbi M. ili Marko Šelić) koja gdegde bupnu pred nas pravo niotkuda, pa ko ukači, ukači.

Sve počinje sivog ratnog oktobra 1991, u Beogradu: tenkovi su koliko letos ekstatično, s cvećem i potcikivanjem, ispraćeni autoputem na zapad, a do oktobra su već polako počeli i da se vraćaju; regruti & dobrovoljci nisu, međutim, jedini koji tih dana odlaze iz Beograda. Grad koji smo poznavali pod tim imenom, i u svojstvu glavnog grada u tom trenutku već sablasnog entiteta SFRJ, počinje da se prazni od svih onih koji ne moraju da budu tu, a pri tome imaju gde da odu. Narator, još gotovo tinejdžer, apolitičan i neupućen u zbivanja do i preko granice neuverljivosti („ratne sukobe nisam ni registrovao"; Ajde!? Možete li zamisliti mladog muškarca 1991-1992, u sred Srbije i ex-YU, koji „ne zna da je rat"?!), rok-pevač u permanentno traumatičnom pokušaju, dovija se da isfinansira svoju muzičku karijeru – čuj, karijeru: to kao onaj veselko što je 6. aprila 1941, izjutra, krenuo autobusom u Beograd, na audiciju... – zaposlivši se kao paker. Ne panker, paker: možda niste znali (ja, eto, nisam, mada je savršeno logično) da postoje takve službe: ljudi koji spakuju/raspakuju i odnesu tamo-gde-treba ama baš sve što možete da zamislite. Vaše je samo da se preselite. Mada se svakog dana svojski nacrnči, paker nije puki fizikalac: pakeraj je komplikovan zanat, sa strogim pravilima i brojnim finesama: svaka se roba pakuje drugačije, i sve se to mora znati i poštovati... Uigrano društvance (narator, cinični student, te pritupasti „delija" koji je pravi prototip rane faze „dizelaša") mesecima će po Beogradu pakovati, mahom diplomate: ambasade, konzulati, vile, rezidencije... Nadrndane birokrate, prikriveni boemi, filistarske ili, naprotiv, pametne i raskalašne supruge, uglađeni službenici Imperija i egzotični kompračikosi zatočeni u odelima s kravatom: ceo karusel likova koji polako napuštaju grad, Srbiju i Jugoslaviju, zemlju koja upravo napušta sebe samu, pucajući u deo po deo sopstvenog tela. I zapravo, tu nema baš mnogo više od ovoga. A opet, The Box, sav od plemenite veštine jednostavnosti, više nego upečatljivo priziva jedno vreme čije fatalnosti možda ponovo prestajemo da budemo svesni. Ta jesen 1991, ona nije samo rat tamo-negde-daleko: ona je čas kada ostajemo Sami Na Svetu. Ta samoća još traje, da se ne lažemo, i „posle petog oktobra": sve što uopšte imamo, samo je nada da će ona jednom prestati. Da će pakeri ponovo imati jako mnogo posla, ali će pravac selidbi biti obrnut. Slavoljub Stanković priča svoju priču („sa autobiografskim elementima", dakako) suvereno, znalački, njegov je izričaj sveden, racionalizovan, ali nikako siromašan; on je duhovit i nadasve pametan pripovedač; jasno vam je da ovo potonje nema nikakve veze s pametovanjem, koje uz pakere ionako ne ide: kad nosiš kutiju od pedeset kila, nije ti do ovejanih suština... Ovo je možda „mali" roman, ali mnogi domaći „veliki" izvikanci mogli bi – da umeju – štošta da nauče od Slavoljuba S, od pisca Kutije, i od njegovog pakera kolji je na poslu naučio šta se u životu mora znati, kad doneseš neku važnu odluku: šta ide, a šta ostaje. Posle sve ide kao po loju.


Belčevićevo sočinjenije dugačkog (i valjda svesno „besmislenog") naslova teško je već i žanrovski odrediti. Jedan ga je kritičar (Dragoljub Stanković), vidim, prikazao kao zbirku poezije; može i tako, formom su Belčevićeve tekstualne invektive najbliže pesmama u prozi. No, opet, meni se ova knjiga ipak otvara kao rasuto prozno tkivo, iz ko zna kojih „preventivnih" razloga zakamuflirano u stihov(a)nu formu. Tekst je izrazito narativan, mada bez bilo kakve „linearne" priče koja bi ga približila iole konvencionalno shvaćenoj formi romana. Kakva-takva zajednička nit ovih nekada „oneobičenih", a katkad baš namerno posve „trivijalno realističkih" para-anegdotalnih krhotina savremene beogradske stvarnosti lik je pripovedača, jetkog poluperiferijskog polugubitnika iz polutranzicione („delta-maxi") Srbije ranog XXI veka, socijalno-seksualnog proletera koji kao da je ispao iz neke radne verzije prvog romana Mišela Uelbeka i prizemljio se (baš) u Zemunu. Ne zadovoljavajući se mogućnostima književnog teksta „kao takvog", autor obogaćuje knjigu svakojakim likovnim intervencijama (fotografskim, foto-montažnim, stripovskim, vebovskim, plakatskim.,..), a sa nakanom duhovitog opserviranja, intervenisanja i subvertiranja: sa promenjivim uspehom, dakako. Dobro, i kakva je knjiga „kao celina"? Kako da vam kažem: ova knjiga kao celina – osim u formi predmeta – zapravo i ne postoji, i to je stanoviti problem s njom. Mestimice je u pitanju duhovito p(r)oigravanje sa književnim tekstom i društvenim kontekstom, no (pre)često se radi i o golom, ni na čemu za čitaoca relevantnome utemeljenom egzibicionizmu (tipično „kornetaška" boljka) i uzaludnom nastojanju da se ispraznost (para)privatnog bitisanja i glavinjanja po jednom malo musavom, malo arty „zavereničkom" Beogradu „transcedira" u priču dostojnu čitanja; što, dakako, čini ovo delce napornijim nego što je moglo i moralo biti.

Okej, dolazi leto, i vi ćete biti sam-svoj-paker, pa ste radi znati: what stayz? what goez? Stanković ide pod obavezno, a Belčević, hja, ako idete baš daleko, ako ostajete baš dugo, ako bude padala kiša... Mnogo kiše...

Teofil Pančić

31.05.08 Danas

Pesnički prvenac autora koji je navršio četrdeset godina, Aleksandra Belčevića, Uzeo sam štap i počistio mrve od brusketa, u izdanju sada već poznate kuće Kornet, web društvanceta okupljenog i oko naziva Ilegalni poslastičari, najviše navodi na razmišljanje o smislu i granicama subverzije u umetnosti.Najkraće rečeno, knjiga je mnogo manje provokativna od prvobitne svoje namere, eksplicitnih i drugih pretenzija koje se mogu iščitati u njoj. To što sredovečni autor piše kao tinejdžer nije najveći problem. I to što pesme nekad ostaju bez poente još manje, jer i život kako nam je u knjizi prikazan i ne može imati značajniju poentu. Naprotiv, takve pesme su i najsugestivnije. Koliko se, pak, svesno išlo u diskurs nemoći, to samo pesnik zna.

Elem, jedno od glavnih pitanja ove knjige je: da li je globalizam stvarno veće zlo od nacionalizma, sada i ovde, na čemu se istrajava u njoj. Odlučite sami, samo ja mislim da nije, ili bar da nije još. Ilegalni poslastičari me odmah mogu optužiti za produženu ruku kapitalizma, liberalizma, Maxija, za roba koji nije osvestio svoj položaj i, na žalost, ta stara i dobra, leva, fromovska itd analiza otuđenja, glavna je poenta ove knjige. Kao da smo u osamdesetim godinama prošloga veka. LDP je po tome za autora veća utvara od SRS. Za poređenje zgodan Radovan Nastić, Mr Bensendin, koji kad piše o svojim promašenim duhovno telesnim avanturama ne poseže (često) za antiideološkim diskursom, već pliva kako zna i ume i iz samog života cedi ideju. Belčević pokušava da na mala, velika, kakva već vrata, proturi ideju o današnjim anarhistima, o tome kako su sve političke stranke iste, a svi mi robovi u bodrijarovskom konc logoru dvadeset i prvog veka. I ta je ideja, nažalost, već zastarela. I Bodrijar ju je još za života prevazišao.
U savremenom svetu stvari su zaoštrene na drugačiji način. Zato ovaj punk zvuči mlako i slabo, samog sebe podriva misleći da je duhovit i da nam otkriva nešto novo. Kao nekakva vrsta post bunta. Naime, kod propagiranja ideje glavna je stvar da se ona dovede do krajnjih konsekvenci u svakom smislu, posebno u životu. Ova knjiga, na žalost, ostaje na pola puta od primene, stvarno oštre kritike društva, pravog osvešćenja autora i čitaoca, i da joj to nije bila glavna namera mogli bi se u njoj pohvaliti spontani i uspešni opisi beogradskog života mladih svih generacija, GSP-a, autentično proživljene epizode gradskog beznađa i međuljudskih odnosa.
Knjiga je, dakle, daleko od nezanimljivog štiva, ima lucidne uvide, jezički je sasvim uspela, opremljena je dobrim fotografijama, filmskim, privatnim, montiranim materijalima, stripom, i tek u tome bi mogla da se oseti prava subverzija u odnosu na zvanične, medijske, politički korektne verzije prikazivanja života. Ipak, to što usamljeni autor ne vidi izlaz iz grotla Zapada samo je njegov problem, mi se možemo, bar na trenutak, zabaviti njegovom knjigom koju krasi svežina i jednostavnost izraza. Ideološka neslaganja, za sada, neka ostanu po strani iako bi baš u njima on mogao potražiti i lek za svoj bunt. U tome bi mu mogao pomoći pronađeni pesnički izraz Dragane Mladenović ili Siniše Tucića.

Dragoljub Stanković