Uzdanica

LAS VEGAS, NEVADA
REPUBLIKA AMERIKA

POPULACIJA: 7.427.431


4. JAN. 1932 SATI.
STANDARDNO OKEANSKO VREME.
TRIDESET PET DANA NAKON METIJASOVE SMRTI.

Dan se trgne is sna. Obrve su mu prekrivene kapljicama znoja, a obrazi vlažni od suza. Teško diše.
Nagnem se nad njega i sklonim mu vlažni pramen kose s lica. Ogrebotina na mom ramenu već se pretvorila u krastu, ali od tog pokreta me ponovo zaboli. Dan ustane, umorno protrlja oči i preleti pogledom preko lelujavog vagona, kao da nešto traži. Prvo pogleda u gomilu gajbica u jednom od mračnih ćoškova, pa u prekrivku prostrtu po tlu, i na kraju u zavežljaj s hranom i vodom koji nas deli. Potreban mu je koji trenutak da dođe k sebi, da se seti da smo u vozu koji je krenuo u Vegas. Nakon nekoliko sekundi se opusti i nasloni na zid.
Nežno ga potapšem po ruci. „Jesi li dobro?“ Nikako da prestanem da postavljam ist opitanje.
Slegne ramenima. „Aha“, promrmlja. „Košmar.“
Od bega iz dvorane Batala i Los Anđelesa prošlo je devet dana. Dan još nijednom nije sklopio oči a da nije imao košmare. Kad smo pobegli, uspeli smo da izdvojimo nekoliko sati da se odmorimo u dvorištu železničkog otpada, ali Dan se probudio vrišteći. Imali smo sreće što ga nisu čuli ni vojnici ni ulična patrola. Nakon toga, prešlo mi je u naviku da čim utone u san počnem da ga milujem po kosi, da mu ljubim obraze, čelo i kapke. I dalje se budi u suzama, grcajući ,mahnitim pogledom tražeći sve ono što je izgubio. Ali makar je prestao da vrišti.
Ponekad, kad je ovako tih, pitam se da li je uopšte pri sebi. Pomisao na to me plaši. Ne mogu sebi da priuštim da ga izgubim. Ubeđujem sebe da su razlozi za to praktične prirode: da smo došli do trenutka u kome su šanse da preživimo jedno bez drugog male, da njegove veštine nadopunjuju moje. Osim toga… ja više nemam koga da štitim. I ja sam prolila reku suza, iako im ne dam da poteku dok on ne zaspi. Sinoć sam plakala za Olijem. Blesavo je što plačem za kučetom nakon što nam je Republika pobila roditelje, ali ne mogu da se suzdržim. Poklonio mi ga je Metijas, belu lopticu s ogromnim šapama i dugim ušima i toplim smeđim očima ,najslađe i najtrapavije biće koje sam u životu videla. Oli je bio moje srce, a ja ga nisam povela sa sobom.
„Šta si sanjao?“, upitam šapatom.
„Ništa vredno pomena.“ Dan se okrene, te slučajno očeše ranjenu nogu o pod. Telo mu se ukruti od bola, a ruke mu se napnu pod majicom, pokazujući definisane mišiće stečene na ulici. Mučno uzdahne. Kako me je samo priljubio uza zid u onoj uličici, kakvu sam samo glad osetila u njegovom poljupcu. Sklanjam pogled s njegovih usana i postiđeno otresam sećanje na taj trenutak.
Klimne glavom ka vratima vagona. „Gde smo sada? Trebalo bi da smo blizu, zar ne?“
Ustanem, srećna što mi je skrenuo misli, i pridržim se za drhtavi zid da bih mogla d avirnem kroz minijaturni prozor vagona. Pejzaž se nije mnogo promenio – beskonačni nizovi stambenih zgrada i fabrika, dimnjaci i krivudavi putevi, koji se sumorno utapaju u posiveli purpur popodnevne kiše. I dalje smo u sirotinjskim sektorima. Izgledaju istovetno onima u Los Anđelesu. U daljini vidim ogroman nasip koji moje vidno polje ne može ni da zahvati do kraja. Čekam da zasvetli megabord da bih pročitala mala slova u dnu ekrana. „Grad Bolder, Nevada“, kažem. „Sad smo baš blizu. Voz će ovde verovatno da se zaustavi naneko vreme, ali kad krene, ne treba mu više od trideset pet minuta da stigne u Vegas.“
Dan klimne glavom. Nagne se, odveže vreću s hranom i potraži nešto za jelo. „Dobro je. Što pre stignemo, pre ćemo naći Patriote.“
Deluj eodsutno. Ponekad mi ispriča kakvi ga košmari muče – sanja da je pao na Ispitu ili da je negde izgubio Tes ili da beži od patrole za kugu. Ima noćne more u kojima je natraženiji kriminalac Republike. A ponekad, kad se ponaša ovako i kad neće da oda svoje snove, uverena sam da sanja svoju porodicu – Džonovu smrt, ili smrt svoje majke. Možda je i bolje da mi ne priča o njima. Dovoljno me more vlastiti snovi, nisam sigurna da imam hrabrosti da podnesem i njegove.
„Baš si se zainatio da nađeš Patriote, jelda?“, pitam ga dok izvlači bajat uštipak iz ranca. Nije ovo prvi put da dovodim u pitanje njegovu upornost da se dokopa Vegasa, te gledam da se pažljivo dotaknem te teme. Nipošto ne želim da Dan pomisli kako mi Tes nije važna, ili da se plašim da se sastanem s ozloglašenom grupom pobunjenika Republike. „Tes je s njima otišla dobrovoljno. Možda time što pokušavamo da je vratimo rizikujemo njen život?“
Dan ne odgovara. Prepolovi uštipak i ponudi mi parče. „Uzmi malo. Dugo nisi jela.“
Učtivo odmahnem rukom. „Ne, hvala“, odgovorim. „Ne volim uštipke.“
U trenutku poželim da progutam sopstvene reči. Dan spusti pogled i vrati drugu polovinu uštipka u ranac s hranom, a onda tiho počne da jede. Nisam mogla ništa gluplje da izgovorim. Ne volim uštipke. Gotovo da mogu da čujem šta sad misli.
Sirota mala bogatašica, i njen istančan ukus. Može sebi da priušti da joj se nešto od hrane ne sviđa. Nečujno samu sebe prekorim, a onda samoj sebi naredim da sledeći put bolje razmislim pre nego što otvorim usta.
Nakon nekoliko zalogaja, Dan konačno odgovara: „Neću tek tako da je ostavim s njima, a da ne budem siguran da joj je dobro.“
Naravno da neće. Dan nikad ne bi ostavio na cedilu nekog do koga mu je stalo, pogotovo ne siroče s kojim je odrastao na ulici. A razumem i potencijalnu vrednost susreta s Patriotama – ipak su nam ti pobunjenici pomogli da pobegnemo iz Los Anđelesa. Mnogo ih je i dobro su organizovani. Možda imaju informacije o tome šta će Republika da uradi s Danovim mlađim bratom, Idenom. Možda nam pomognu i oko ove njegove zagnojene rane na nozi – otkad ga je onog sudbonosnog jutra komandirka Džejmson upucala u nogu i uhapsila, rana mu se naizmenično poboljšava i pogoršava. A sada je samo masa otvorenog, raskrvavljenog mesa. Treba mu lekar.
Ipak, postoji jedan problem.
„Patriote nam neće pomoći ako im nekako ne platimo“, kažem. „Šta možemo da im damo?“ Potkrepljujem to posezanjem za džep i vađenjem bednog svežnja novca. Četiri hiljade banknota. To je sve što sam imala kod sebe kad smo krenuli u beg. Ne mogu da verujem koliko mi nedostaje luksuz pređašnjeg života. Moja porodica je imala milione banknota, kojima javiše nikada neću imati pristup.
Dan smaže uštipak i čvrsto stisnutih usana stane da porazmisli o mojim rečima. „Aha, znam“, kaže, prolazeći rukom kroz svoju zamršenu plavu kosu. „Šta onda predlažeš da uradimo? Kome drugom možemo da se obratimo?“
Bespomoćno odmahnem glavom. Dan je potpuno u pravu – iako baš ne gorim od želje da se vidim s Patriotama, izbor nam je prilično ograničen. Onda kad su nam Patriote pomogle da pobegnemo iz dvorane Batala, dok je Dan još bio u nesvesti a ja ranjena u rame, pitala sam Patriote da nam dopuste da krenemo s njima u Vegas. Ponadala sam se da će nastaviti da nam pomažu.
Odbili su.
„Platila si nam da spasimo Dana od pogubljenja. Nisi nas platila da vučemo vaše ranjene guzice do Vegasa“, rekla mi je Kaede. „Pobogu, pa vojnici Republike su vam praktično za petama. Nismo ti mi menza za beskućnike. Ne pada mi na pamet da rizikujem sopstveni život ako nemaš love.“
Sve do tog trenutka verovala sam da je Patriotama stalo do nas. Ali Kaedine reči su me vratile u stvarnost. Pomogli su nam jer sam joj dala 200.000 republičkih banknota, koje sam dobila kao nagradu za hvatanje Dana. Pa čak i tad sam morala dodatno da je ubeđujem da bi poslala svoje saborce Patriote da nam pomognu.
Da dopuste Danu da vidi Tes. Da zaleče njegovu ranjenu nogu. Da nam daju informacije o lokaciji Danovog brata. Za svaku od tih stavki će očekivati mito. Da sam samo stigla da uzmem još novca pre nego što smo pobegli.
„Za nas koji nikoga ne poznajemo, nema goreg grada od Vegasa“, kažem mu dok pažljivo trljam svoje ranjeno rame. „A Patriote možda neće hteti ni da nas saslušaju. Želim samo da dobro porazmislimo o svim opcijama.“
„Džun, znam da nisi navikla da o Patriotama razmišljaš kao o saveznicima“, odgovaraDan. „Naučena si da ih mrziš. Ali oni nam jesu potencijalni saveznici. Više verujem njima nego Republici. A ti?“
Ne znam da li je nameravao da zvuči uvredljivo. Ali nije shvatio poentu: Patriote verovatno neće hteti da nam pomognu, te ćemo se obreti sami u vojnom gradu. On misli da oklevam jer ne verujem Patriotama. Da sam, duboko u sebi, i dalje Džun Iparis, dika i uzdanica Republike… da sam i dalje odana ovoj zemlji. Pa, da li je to istina? Sada sam kriminalac, i nikada više neću moći da se vratim udobnosti svog starog života. Ta pomisao izaziva mučninu, neku prazninu u stomaku, kao da mi nedostaje da budem miljenica Republike. Možda mi i nedostaje.
Ako više nisam miljenica Republike, šta sam onda?
„U redu. Pokušaćemo da pronađemo Patriote“, kažem. Očito nema šanse da ga privolim na bilo šta drugo.
Klimne glavom. „Hvala“, prošapuće. Na njegovom lepom licu pojavi se nagoveštaj smeška, čija me toplina neodoljivo privlači, ali ipak ne pokuša da me zagrli. Ne posegne za mojom rukom. Ne pribije se uz mene da ramenom dodirne moje, ne pomiluje me po kosi, ne šapne mi utešne reči u uvo i ne nasloni glavu na moju. Nisam ni bila svesna koliko žudim za tim malim gestovima. A u ovom trenutku, kao da smo veoma daleko jedno od drugoga.
Možda je mene video u svom košmaru.

Začujemo ga čim kročimo na glavni bulevar Las Vegasa. Proglas.
Prvo i prvo, ako postoji mesto na kome nikako ne smemo da budemo, onda je to glavni bulevar. Megabordi (po šest spojenih u jedan blok) uz obe su strane najprometnije ulice u gradu, a njihovim ekranima beskrajno prelaze najvažnije vesti. Zaslepljujući snopovi reflektora manično lete po zidovima. Ove zgrade su barem dvostruko veće od onih u Los Anđelesu. Centar grada je ispunjen neboderima i ogromnim piramidalnim platformama za sletanje (ima ih ukupno osam,kvadratne osnove i stranica nalik jednakostraničnim trouglovima), s čijih vrhova blešte jaka svetla. Pustinjski vazduh smrdi na dim i gotovo bolno je suv; ovde nema uraganâ koji utoljavaju žeđ, nema obale, nema jezera. Trupe se kreću uz i niz ulice (u duguljastim pravougaonim formacijama, tipično za Vegas), obučene u crne uniforme na štrafte, sačinjene od vojnika koje odlaze ilise vraćaju s prve linije fronta. U daljini, posle ove glavne ulice sneboderima, proteže se niz borbenih aviona, uredno naređanih glavnim uzletištem vojnog aerodroma. Iznad nas, nebom klize vojne letelice.
Ovo je grad vojske, svet boraca.
Kad Dan i ja kročimo na glavni bulevar i krenemo ka drugom kraju ulice, sunce je već počelo da zalazi. Dok pokušavamo da se utopimo u gužvu, Dan se svom težinom oslanja na moje rame, plitko dišući, lica izobličenog od bola. Dajem sve od sebe da mu budem valjan oslonac, a da ne privučem pažnju, ali toliko je težak da ne mogu da hodam pravo, delujem kao da sam popila koju. „Kako nam ide?“, mumla mi u uvo, vrelim usnama mi dodiruje kožu. Ne znam jel’ on to u nekom bunilu od bolova, ili je do moje odeće, ali ne mogu da kažem da mi ne prija ovo večerašnje otvoreno flertovanje. Fina promena u odnosu na onu neprijatnu vožnju vozom. Obazriv je, i ne diže glavu, oči su mu skrivene pod dugim trepavicama apogled uprt u stranu suprotnu od vojnika koji užurbano prolaze trotoarom. Uznemireno se meškolji u vojnoj jakni i pantalonama. Crna vojnička kapa prikriva mu svetlu plavu kosu i pokriva dobar deo lica.
„Dovoljno dobro“, odgovorim. „Ne zaboravi, pijan si. Srećan. Treba da pokažeš žudnju za svojom pratiljom. Malo više se smeškaj.“
Dan širom izvije usne u izveštačen osmeh. Šarmantan kao i uvek. „Daj bre, srce. Mislio sam da mi baš dobro ide. Nema lepše pratilje u ovom bloku od ove koja mi je u zagrljaju – ko ne bi žudeo zatobom? Evo, gledaj kako žudim.“ I zatrepće.
Izgleda toliko blesavo da ne mogu da se ne nasmejem. Još jedan prolaznik pogleda umene. „Mnogo bolje.“ Kad ugnezdi lice u moj vrat, stresem se. Nastavi sa glumom. Usredsredi se. Zlatne drangulije oko moga struka i članaka zvekeću dok hodamo. „Kako ti je noga?“
Dan se malo odmakne od mene. „Bila je dobro dok je nisi pomenula“, prošapuće, a onda se saplete o pukotinu na trotoaru i ustukne. Stegnem ga čvršće. „Izdržaću do sledećeg odmorišta.“
„Ne zaboravi, ako moraš da se zaustaviš, postavi dva prsta na obrvu.“
„Aha, aha. Ako budem u problemu, skrenuću ti pažnju.“
Pore dnas prolaze još dvojica vojnika, takođe s pratiljama, nasmejanim devojkama sa svetlucavim senkama za oči i elegantno iscrtanim tetovažama po licu, tela oskudno prekrivenih kostimima igračica s lažnim crvenim perjem. Jedan od vojnika skrene pogled ka meni, nasmeje se i razrogači svoje zacakljene oči.
„Iz kog si ti kluba, lepotice?“, pita zaplićući jezikom. „Ne sećam se da sam te ranije video.“ Pruži ruku ka mom razgolićenom struku, gladan moje kože. Pre nego što uspe da me dotakne, Dan brzo izvuče ruku i grubo ga odgurne.
„Ne pipaj je.“ Dan se nakezi i namigne vojniku, i dalje onako opušten, ali upozorenje koje izbija iz njegovog pogleda i glasa učine da vojnik odstupi. Zabezeknuto trepne ka nama, promumla nešto sebi u bradu, i otetura se ka svojim prijateljima.
Pokušavam da oponašam kikotanje drugih pratilja, i zamahnem kosom. „Sledeći put ga slobodno napadni“, sikćući progovorim Danu u uvo, čak ga i poljubim u obraz, kao da je najbolja mušterija koju sam ikad imala. „Samo nam još fali tuča.“
„Šta?“ Slegne ramenima i nastavi bolno da korača. „Bila bi to prilično jadna tuča. Jedva stoji na nogama.“
Odmahnem glavom i odlučim da ne insistiram na ironiji te rečenice.
Treća grupa vojnika koja prođe pored nas glasna je i ošamućena od alkohola. (Sedam kadeta i dva poručnika, sa zlatnim trakama oko ruku na kojima su simboli Dakote, što znači da su nedavno došli sa severa i nisu stigli da zamene trake, te uzmu one s novododeljenim bataljonima.) U zagrljaju su im pratilje iz Belađo klubova – šljašteće devojke s grimiznim ogrlicama i tetoviranim slovom B na rukama. Ova grupa vojnika je verovatno stacionirana u kasarnama iznad klubova.
Ponovo proveravam svoj kostim. Ukrala sam ga iz garderobe San Palasa. Spolja gledano, izgledam kao i sve ostale pratilje. Oko struka i članaka vise mi zlatni lanci i privesci. U grimiznu kosu upletenu u kiku (poprskanu sprejom) zadenuti su mi perje i zlatne trake. Tamna senka na očima prekrivena je šljokicama. Jagodice i kapak prekriva mi moćna tetovaža feniksa. Crvena svila je skrojena tako da su mi ruke i struk goli, a iz čizama izviruje tamna čipka.
Ipak, postoji na mom kostimu nešto što druge devojke nemaju.
Lanac s trinaest privezaka u obliku malih svetlucavih ogledala. Delom su skrivena među ostalim ukrasima oko mog članka, a iz daljine izgledaju kao i ostali ukrasi. Lako ih je zanemariti. Ali svako malo, kad ih ulične lampe osvetle, pretvore se u niz briljantnih caklećih svetala. Trinaest, nezvanični broj Patriota. Ovo je naš signal za njih. Verovatno sve vreme nadgledaju glavni bulevar u Vegasu, te sam sigurna da će primetiti i ovaj niz drečećeg svetla na meni. A kad ga primete, prepoznaće u nama onaj isti par kome su pomogli u Los Anđelesu.
Megabordi uz ivicu ulice na trenutak izgube signal. Zakletva treba da počne svakog trenutka. Za razliku od Los Anđelesa, u Vegasu se državna zakletva izvodi pet puta dnevno – svi megabordi prekidaju reklame ili vesti, i zamenjuju ih ogromnom slikom Elektora Prima, nakon čega se iz zvučnika začuju sledeće reči: Zaklinjem se na odanost zastavi moćne Republike Amerike, Elektoru Primu, našim slavnim državama, jedinstvu protiv Kolonija, pobedi koja je pred nama!
Donedavno sam i ja te reči ponavljala svakog jutra i popodneva, s istim entuzijazmom kaoi ostal i, odlučna da sačuvam istočnu obalu od Kolonija i njihovog preuzimanja naše dragocene zemlje na zapadnoj obali. To je bilo pre nešto što sam saznala za ulogu Republike u smrti moje porodice. Sad nisam ni sigurna šta mislim. Treba li Kolonijama dopustiti da pobede?
Megabordi počinju da emituju vesti. Nedeljni pregled. Dan i ja gledamo naslove kako preleću ekranima:

REPUBLIKA IZVOJEVALA POBEDU U BICI ZA AMARILJO U ISTOČNOM TEKSASU I PREUZELA KONTROLU NAD KILOMETRIMA ZEMLJE KOJA JE PRIPADALA KOLONIJAMA

POVUČENO UPOZORENJE ZA POPLAVE U SAKRAMENTU

ELEKTOR POSETIO TRUPE NA SEVERNOJ LINIJI FRONTA DA IM PODIGNE MORAL

Većina vesti je prilično nezanimljiva – uobičajene informacije o stanju na ratištu, novosti o vremenu i zakonima, obaveštenja o karantinu u Vegasu.
A onda me Dan tapne po ramenu i pokaže na jedan od ekrana.

KARANTIN U LOS ANĐELESU PROŠIREN I NA SEKTORE SMARAGD I OPAL

„Draguljski sektori?“, prošapuće Dan. Zurim i dalje u ekran, iako je vest prošla. „Zar tamo ne žive lovatori?“
Ne znam kako da mu odgovorim na to, jer i sama pokušavam da svarim informaciju. Sektori Smaragd i Opal… Da nije u pitanju greška? Ili se možda kuga u Los Anđelesu toliko proširila da su počeli da je pominju i na megabordima u Vegasu? Nikad, ali nikad nisam čula da se karantin proširuje i na sektore u kojima živi viša klasa. Sektor Smaragd graniči se s Rubinom – da li to znači da će i sektor u kome sam ja živela biti u karantinu? Čemu onda one vakcinacije? Zar nije trebalo one da spreče ovakve pojave? Na pamet mi pada jedan od unosa iz Metijasovog dnevnika. Jednog dana, pisalo je, proširiće se virus koji niko neće biti ustanju da zaustavi. Sećam se šta je sve Metijas otkrio, sećam se podzemnih fabrika, zaraznih bolesti… sistematske kuge. Sva se stresem. Uspeće Los Anđelesda je suzbije, kažem sebi. Uminuće ta kuga, uvek umine.
Vesti se nastavljaju. Nailazi jedna poznata, koja se bavi Danovim pogubljenjem. Puštaju video zapis iz dvorišta u kome je streljački odred ispraznio metke u Danovog brata Džona umesto u Dana, nakon čega se on potrbuške sručio na tlo. Dan obara pogled.
Tu je i jedna nova vest. Kaže:

NESTALA
SS BR: 2001963034
…………………..
DŽUN IPARIS
AGENT PATROLE GRADA LOS ANĐELESA
GODINE/POL:15, ŽENSKI
VISINA:155cm
KOSA: SMEĐA
OČI: SMEĐE
POSLEDNJI PUT VIĐENA U BLIZINI DVORANE BATALA, U LOS ANĐELESU U KALIFORNIJI.
NAGRADA IZNOSI 350.000 BANKNOTA
UKOLIKO JE PRIMETITE, ISTOG TRENUTKA SE JAVITE LOKALNOM ZVANIČNIKU

Eto šta Republika želi da njeni građani misle. Da sam nestala, da se nadaju da ćeme vratiti kući, na bezbedno. A ne kažud a bi im verovatno više odgovaralo da sam mrtva. Pomogla sam ozloglašenom kriminalcu da izbegne pogubljenje, našla se pri ruci ustanicima Patriotama tokom nameštene pobune u vojnim odajama i tako okrenula leđa Republici.
Ali oni te informacije ne žele da iznesu u javnost, te me tiho love. U izveštaju o nestalom licu stoji moja slika iz vojne legitimacije – frontalni portret, be zosmeha, samo trunka sjaja za usne, tamna kosa vezana u konjski rep, a zlatni simbol Republike blešti mi s crne uniforme. Zahvalna sam što mi sad polovinu lica prekriva ova tetovaža feniksa.
Kad zvučnici ponovo zapucketaju i počnu sa zakletvom, mi smo na pola glavnog bulevara. Zaustavljamo se. Dan se zatetura i samo što ne padne, ali uspevam da odreagujem dovoljno brzo da ga zadržim. Prolaznici podižu pogled ka megabordima (osim šačice vojnika poređanih na raskrsnicama, čiji je zadatak da se postaraju da svi učestvuju u izgovaranju zakletve). Ekrani zatrepere. Malopređašnje slike nestanu u tami, i pojavljuju se portreti Elektora Prima u visokoj rezoluciji.
Zaklinjem se na odanost...
Ima nečeg gotovo utešnog u jednoglasnom ponavljanju tih rečenica s prolaznicima, makar dok se ponovo ne setim šta se sve promenilo. Vraćam se u mislima na ono veče kad sam uhvatila Dana, kad su Elektor i njegov sin došli da mi lično čestitaju što sam uspela da jednog tako ozoglašenog kriminalca stavim iza rešetaka. Sećam se i kako je Elektor izgledao uživo. Portreti na megabordima prikazuju te iste zelene oči, snažnu vilicu, kovrdžavu tamnu kosu… ali na njima nema one hladnoće u njegovom pogledu, kao ni bolešljive boje njegove kože. Na portretima izgleda kao figura oca, sa zdravoružičastim obrazima. Ja ga se ne sećam takvog.
...zastavi moćne Republike Amerike...
Prenos se najednom zaustavi. Na ulicama zavlada tišina, a potom i žamor zbunjenih šapata. Namrštim se. Neobično. Nikad nisam čula da se zakletva prekinula, baš nikad. A sistem megaborda je povezan na struju, tako da prekid na jednom od ekrana ne bi trebalo da utiče na druge.
Dan podigne pogled na ugašene ekrane, a ja se usredsredim na vojnike postavljene po raskrsnicama. „Neka šokantna vest?“, pita. Brine me njegovo isprekidano disanje. Izdrži još malo. Ne smemo sad da stanemo.
Odmahnem glavom. „Ne. Pogledaj trupe.“ Jedva primetno klimnem glavom ka njima. „Promenili su stav. Puške im više nisu preko ramena – sad su na gotovs. Spremaju se za reakciju rulje.“
Dan usporeno odmahne glavom. Uznemirujuće je bled. „Nešto se desilo.“
Elektorov portret nestaje s megaborda, i menja ga nov niz fotografija. Na njima je čove kkoji je pljunuti Elektor – samo mnogo mlađi, jedva u dvadesetim, s istim zelenim očima i tamnom, talasastom kosom. Na trenutak se setim trunke uzbuđenja koje sam osetila kad sam ga upoznala na balu priređenom u moju čast. Ovo je Anden Stavropulos, sin Elektora Prima.
Dan je u pravu. Desilo se nešto veliko.
Elektor Republike je umro.
Novi, razdragani glas preuzima reč. „Pre nego što nastavimo sa zakletvom, nalažemo svim vojnicima i civilima da zamene portrete Elektora u svojim domovima. Nov iportreti vas čekaju u vašim lokalnim policijskim stanicama. Inspekcija koja će se postarati da sve teče glatko krenuće u obilazak za dve nedelje.“
Glas najavljuje i navodne rezultate izbora koji su održani širom zemlje. Samo se Elektorova smrt nigde ne pominje. Niti stupanje njegovog sina na vlast.
Republika je nesmetano postavila novog Elektora, kao da su Anden i njegov otac ista osoba. Misli mi se roje glavom – pokušavam da se setim šta smo u školi učili o izboru novog Elektora. Elektor je taj koji bira svog naslednika, a predsednički izbori to samo potvrđuju. Ne iznenađuje me to što je Anden sledeći na redu – ali naš Elektor je bio decenijama na vlasti, mnogo pre nego što sam se ja rodila. A sada ga nema. Čitav naš svet promenio se u roku od nekoliko sekundi.
Dan i ja, ali i ostali prolaznici, najednom shvatamo šta nam je činiti: kao po naredbi, svi se poklonimo portretima na megabordu i nastavimo da recitujemo tekst zakletve koji se ponovo pojavi na ekranima. „Elektoru Primu, našim slavnim državama, jedinstvu protiv Kolonija, pobedi koja je pred nama!“ Ponavljamo te reči iznova i iznova, sve vreme koliko su na ekranu, jer se niko ne usuđuje da prestane. Bacam pogled na vojnike postavljene na raskrsnici. Čvrsto drže svoje puške. Konačno, čini mi se nakon nekoliko sati, reči nestaju s ekrana i pojavljuju se redovni prikazi vesti. Svi nastave svojim putem, kao da se ništa nije dogodilo.
A onda se Dan spotakne. Ovog puta osetim kako zadrhti, i nešto me stegne u grudima. „Ne napuštaj me“, prošapućem. Na sopstveno iznenađenje, gotovo da izgovorim: Ne napuštaj me, Metijase. Pokušam da ga podignem, ali mi isklizne iz ruku.
„Izvini“, promumla. Lice mu se cakli od znoja, a oči su mu čvrsto zatvorene od bolova. Podigne dva prsta i prisloni ih na obrve. Stani. Ne može dalje.
Osvrnem se oko sebe mahnito osmatrajući. Previše je vojnika oko nas – čeka nas dugačak put. „Ne, moraš“, oštro izgovorim. „Ne napuštaj me. Možeš ti to.“
Ali nema vajde. Pre nego što uspem da ga uhvatim, dočeka se rukama na zemlju, a potom se sruši.