Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima

29.06.10

OVO JE KNJIGA ALI je i "prvi srpski literarni triler" uz pokušaj "prevrednovanja savremene srpske proze". Roman, naučnički naslovljen, čine četiri celine: u prvom, pisac Milivoj Ždralović, piše svoju labudovu pesmu u vidu romana "Zenitista u sumrak", ali - čak uz protežiranje Mihajla Pantića - ipak ostaje bez NIN-ove nagrade, koja mu je potrebna da bi od honorara platio lečenje ćerke Milene, na koncu, izvršava samoubistvo i ubistvo tako što je, skočivši sa sprata, pao na glavu Marku Vidojkoviću, aktuelnom dobitniku NIN-ove nagrade koji se honorara odrekao baš u Ždraletovu korist; zatim sledi odlomak o Arseniju Bogosavljeviću, asistentu na katedri za srpsku književnost koji utilatiristički ne bira načina ne bi li se ostvario i kao pisac; potom sledi treći deo o nacionalistički nastrojenom mladom Rastku Popadiću, ubici i literati kome omiljeni profesor Slavko Lekić preotima devojku i zbog toga sam sebi zapečati sudbinu; i, na koncu, četvrti deo govori o slavnom piscu Predragu Crnkoviću, pripovedaču, "neprevaziđnom majstoru kratke forme", koji rolanbartovski netragom nestaje iz sopstvenog romana. Ovaj roman je pokušaj pružanja jednog od mogućih pogleda na sociologiju književnosti te ukazuje na spregu između književnog i političkog života. Romanom, u većini, defiluju pisci i političari, poput Dobrice Ćosića, Tita, Đorđa Pisareva, Slobodana Tišme, Oskara Daviča, Dubravke Ugrešić, Slobodana Miloševića, Borislava Jovića, Mirka Kovača...

TIPIČNI ODLOMAK: "[...] Teofil Pančić je napisao da je za njega moralni pobednik NIN-ove nagrade Marko Vidojković, a komentarišći glasine o Ždralovićevoj bolesti, zapitao se - "Pa, da li se u ovoj zemlji nagrade dodeljuju bolesnima umesto zdravstvenog osiguranja? Gde mi živimo? zabranimo zdravima, mladima i pravima da pišu knjige!""

KO SU ZLI/DOBRI MOMCI? U književnom svetu, po Crnkoviću, kao i u političkom, nema podele na zle i dobre momke: svi su istovremeno i zli i dobri, te, po autoru, jednog dana možeš leći kao Danilo Kiš, a probuditi se kao Milovan Danojlić.

ŠTA KAŽE UNIVERZALNI SUD BLOGA? "Novi roman Predraga Crnkovića govori važne stvari, na zanimljiv i književno uverljiv način, ali propušta priliku da upokoji vampira zvanog srbijanska književna politika. Ova sintagma ostaje za njega nerešiva dilema. To ga međutim, ne čini manje odličnim piscem, već samo njegov roman čini na neki način nedorečenom knjigom." (V.A.)

OD AUTORA OVOG ROMANA JE I: "Beograd za pokojnike"
Autor: Srđan V. Tešin

11.03.10 SEEcult.org

Roman Predraga Crnkovića “Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima”, čija je promocija 11. marta u Domu kulture Studentski grad, teži da demistifikuje funkcionisanje književne scene u Srbiji.
U izdanju kuće V.B.Z. Beograd, Crnkovićev roman sastoji se od četiri priče kroz koje autor u izrazito duhovitom i ironičnom tonu prikazuje nekoliko tipiziranih književnih sudbina.
Medju njima je vrhunski stariji pisac koji nepravedno ostaje bez NIN-ove nagrade, zatim ambiciozni asistent na katedri za srpsku književnost koji ne bira sredstva da bi uspeo kao pisac, nacionalistički nastrojeni mladi pisac kome omiljeni profesor preotima devojku i državni, partijski pisac (kome Crnković daje svoje ime).
Prema navodima izdavača, Crnkovićev roman može se čitati kao pokušaj prevrednovanja savremene srpske proze, ali i kao prvi srpski literarni triler.
Crnković je pobedio 2008. godine romanom “Beograd za pokojnike” na konkursu zagrebačke izdavačke kuće V.B.Z. i kompanije Tisak za najbolji neobjavljeni roman, a u tom delu predstavio je sumorno poratno vreme u Beogradu, u kojem glavni lik, Pedja, prolazi kroz permanentnu egzistencijalnu krizu...
Crnković je pisac i skandinavista koji živi i radi u Beogradu, a objavljuje pripovetke, eseje, književne kritike i poeziju (delom i pod pseudonimom).
Piše na više jezika, a prvi roman bio mu je “Čarapanke sa Zvezdare”.

21.11.09 e-novine.com

Novi roman Predraga Crnkovića govori važne stvari, na zanimljiv i književno uverljiv način, ali propušta priliku da upokoji vampira zvanog srbijanska književna politika. Ova sintagma ostaje za njega nerešiva dilema. To ga međutim, ne čini manje odličnim piscem, već samo njegov roman čini na neki način nedorečenom knjigom.
Postmodernizam neće umreti, bar ne u srbijanskoj književnosti. Ova vest možda neće obradovati baš sve, mada smatram da bi trebalo jer iz obilja će se možda roditi nešto dobro. S druge strane, kad imate pred sobom tako živopisnu autorsku ličnost kakav je Predrag Crnković, onda ne treba da čudi što je njegova odluka da do poslednje kapi spisateljske krvi brani neke od osnovnih prosedea postmoderne proze, kakvim su je definisali mnogi teoretičari (Hačion i Mekhejl, između ostalih), sprovedena tako dosledno u romanu neobičnog naslova Uvod u srpsku književnost sa jugoslovenskim književnostima (VBZ, 2009).
Ova istorijska metafikcija pripoveda četiri priče iz lokalne književnosti, pokušavajući da pokaže čitaocu odnose moći i prave gospodare lutaka u ovom kulturnom polju. Već ovako sažeta fabula romana preti da će neke potencijalne čitaoce oterati od knjige, jer na prvi pogled deluje veoma fahovski i "uskostručno“. Međutim, Crnkovićeva proza je duhovita, jezički razrađena i ubedljiva, polifona u bahtinovskom smislu reči i, bez obzira na to što ne može biti više metafikcionalna jer uporno referira na polje u kojem nastaje, predstavlja zabavno štivo za čitanje. Ovo su dobre strane romana i ukoliko ga posmatrate sa nehajnošću i prostosrdačnošću čitaoca neopterećenog zlom koje se iza brda valja, onda ćete zaista uživati do kraja.
Ali, (malo ali što devojci sreću kvari) meni se čini da je roman propustio priliku da poentira, odnosno da je upravo zahvaljujući izabranom prosedeu, koji je doveden do paroksizma, čitalac ostavljen na vetrometini bez jasnog ukazivanja na pravac iz kojeg duva smrdljivi vetar. Četiri priče iz lokalne književnosti koje je Crnković ispripovedao zaista predstavljaju neku vrstu mogućih tipičnih sudbina. Prva priča govori o sjajnom starijem piscu kome je nepravedno zakinuta Ninova nagrada i o njegovoj sudbini. Druga priča bavi se ambicioznim asistentom na katedri za srpsku književnost, koji pokušava da uspe kao pisac i pri tome ne bira sredstva. Treća priča je ispričana iz perspektive nacionalno osvešćenog mladog pisca kome omiljeni profesor krade devojku, a poslednja govori o sudbini državnog, partijskog pisca. Mešajući istorijske ličnosti sa svojim junacima, ubacujući u tekst, doduše u vidu fusnota, čak i urednika romana, i konačno dajući glavnom junaku poslednje pripovesti svoje ime i preuzimajući na taj način, makar i kroz igru, njegovu sudbinu, Crnković je zaista pokušao da pokaže kako stvari stoje na književnom polju. Na momente je čak, posebno u drugom poglavlju romana, ukazivao i na spregu vlasti i književnosti, odnosno na političku igru koja se u "malim“ književnostima vazda igrala.
Ipak, to nije dovoljno. Poslednji deo romana u kojem glavni junak nosi ime autora romana, koji će naposletku nestati, povezan je sa beleškom o autoru u knjizi, u kojoj pored fotografije stvarnog Predraga Crnkovića piše "izmišljena ličnost“. Ova igra koja postvaruje Bartovu tezu o smrti autora pretvara tekst u nepoznati leteći objekat koji nikome ne pripada i ni na šta se stvarno ne odnosi, prekidajući lance kojima je vezan za instance moći (uglavnom političke bar kada su u pitanju srbijanska i regionalne književnosti). Na žalost, u Srbijici ovoj, a bogami i na prostoru ex-Jugoslavije, stvari su u tom pogledu bile kudikamo manje romantične. Do Osme sednice znalo se ko može, a ko ne može da objavljuje, a posebno se znalo šta sme, a šta ne sme da se objavljuje. U godinama posle 1987. radilo se na sistematskom ubijanju kulture i književnosti iz samog polja i u tome su se isticale neke od ličnosti prema kojima je Crnković u svom romanu blagonaklon. U doba neprosvećenog tadićizma u kome danas živimo, i jednako neprosvećenih i apsolutističkih stranačkih resornih odbora za kulturu, posredi je dodatna relativizacija književnosti i umetnosti uopšte koja ovoga puta nije posledica samo lokalnog političkog delovanja, već i globalnih promena na polju ideologije, književnosti, umetnosti i kulture, koje su, da se ne lažemo, rezultat delovanja moći i krupnog kapitala, te sada nismo u mogućnosti da na to reagujemo autohtono, kako smo to mogli, a nismo dovoljno činili, veselih devedesetih. Zbog svega ovoga je Crnkovićeva postmodernistička relativizacija ostala upravo ono što joj ime govori: Uvod. Ona nije dostigla onu snagu dokumenta koju ima, na primer, Bulevar zvezda u Betonu jer odbija da se do kraja utemelji u stvarnosti i neprestano je dovodi u sumnju.
Novi roman Predraga Crnkovića govori važne stvari, na zanimljiv i književno uverljiv način, ali propušta priliku da upokoji vampira zvanog srbijanska književna politika. Ova sintagma ostaje za njega nerešiva dilema. To ga međutim, ne čini manje odličnim piscem, već samo njegov roman čini na neki način nedorečenom knjigom.

Vladimir Arsenić