18.09.07
Idealno i(li) realno
Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije: Rešenje jezičkih nesporazuma unutar uzajamnih kataloga bivših republika
Prekatalogizacija dela srpskih pisaca kao što su Ivo Andrić, Meša Selimović ili Petar Kočić u dela bosanskih pisaca koja su napisana bosanskim jezikom, o čemu se ovih dana pisalo, bilo je povod za razgovaramo sa upravnikom Narodne biblioteke Srbije Sretenom Ugričićem koji nam je, kao što je i obećao, odgovorio odmah po dolasku u Beograd.
Komentarišući događaje u Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci BiH i reagovanje upravnika NUB RS Ranka Risojevića, Sreten Ugričić je iznenađen tonovima debate o jeziku. Po njegovom mišljenju, primetno je da su oni „istorijski i kulturološki ili naivni ili svesno politički manipulativni”.
– Pitanje je mnogo šire od tri pisca. Kad je reč o kompjuterskom programu za uzajamnu katalogizaciju COBISS, to je jedinstven sistem, nastao i funkcionisao još pre raspada Jugoslavije. Primenjuje se u šest zemalja autonomno, uključujući i Bugarsku, a uskoro i Albaniju. U početku, u njegovom razvoju su učestvovali svi od Triglava do Đevđelije, sem Hrvata, a stručnjaci iz Srbije dali su zapažen doprinos. O jeziku se moralo voditi računa, ali u skladu sa situacijom kakva je tada postojala, dakle sa srpskohrvatskom normom. Posle promene istorijske situacije, na nivou svetskog ISO standarda nedavno su doneti novi kodovi za nove jezike. Sada su važeći kodovi za srpski jezik scc, za hrvatski jezik scr i za bosanski jezik bos. To su novi kodovi i njihova konverzija u našim bazama je verovatno povod za celu debatu – kaže Sreten Ugričić.
Slikovito objašnjavajući postojeću situaciju upravnik naše nacionalne biblioteke naglašava da prekatalogizacija koje se odvija u sarajevskoj biblioteci „nema nikakve veze sa samim softverom COBISS, u kojem se publikacije i pisci obrađuju i prave bibliografski zapisi, jer u zadatu formalnu matricu po međunarodnim bibliotečkim standardima svaki bibliotekar samostalno unosi elemente”.
– To vam je kao kada bi vas neko optužio da pišete svoje članke u Windows programu, kada znate da su mnogi antisrpski tekstovi bili napisani u tom programu za pisanje tekstova. Osim toga, lično sam se, obilazeći biblioteke po svetu, osvedočio da u pojedinim bibliotekama u Nemačkoj ili Francuskoj ili Americi knjige sa ovih prostora razvrstavaju i katalogizuju tako što se sve knjige na ćirilici podvode pod srpsku književnost, a sve knjige na latinici pod hrvatsku. Znači, polovina produkcije koja je nastala u Srbiji je u mnogim bibliotekama u svetu katalogizovana i sortirana po policama kao da je hrvatska. I tako unose u svoje softvere za katalogizaciju, koji nisu slovenački, nego izraelski Alef, ili američki Horajzon, ili holandski Pika itd.
Sreten Ugričić postavlja i pitanje „da li kolege u Banjaluci obrađuju neke bosanske ili hrvatske autore kao srpske ili su oni sasvim pravoverni i dosledni i vrlo precizno vode računa da slučajno neki autor ne bude katalogizovan kao srpski”.
Podsećajući na to da su se neki naši pisci za života izjasnili kao srpski (Meša Selimović) pitamo našeg sagovornika kakvu ulogu igra poštovanje volje tih pisaca.
– Pisac ima pravo da se izjasni o tome, ali i pravo da se ne izjasni, a kako će ga posle interpretirati, to je pravo drugih. Imate autore koji žele da budu u što više književnih korpusa i kanona, a ne samo u jednom. Kao što imate druge, koji bi voleli da pripadaju samo jednom korpusu – objašnjava Ugričić.
Kada je reč o mogućem rešenju jezičkih dilema naš sagovornik vidi izlaz u skoroj budućnosti.
– Pre par godina predložio sam direktorima nacionalnih biblioteka u regionu vrlo jednostavan instrument kojim bi problem bio rešen bar za sve savremene pisce, pomoću CIP-a. Nacionalne biblioteke izrađuju CIP (Catalogisation in Publication), zapis uz svaku publikaciju pre objavljivanja i ovaj zapis se izrađuje po određenom pravilniku koji je standardizovan. Predložio sam da se pravilnik dopuni još jednom stavkom koja obavezuje nosioca autorskog prava, autora ili izdavača, da se izjasni o jeziku kojim je delo napisano. Tako ne bi bibliotekari bili ti koji odlučuju o jeziku nego ga samo evidentiraju zajedno sa ostalim elementima iz publikacije. Dakle, pre nego što knjiga bude objavljena, autor, izdavač ili nosilac autorskog prava treba da se nedvosmisleno izjasne o jeziku. Ovo bi rešilo sve slučajeve savremenih autora od sada pa nadalje i bilo bi nesporno, pa čak i za onaj deo mrtvih autora za koje se zna ko je nosilac autorskih prava.
Što se tiče pisaca koji nisu više među živima, za Sretena Ugričića postoje realistička i idealistička opcija rešenja.
– Idealistička opcija bi bila da pokušamo da se dogovorimo i da konsenzusom definišemo stručne kriterijume i liste pisaca iza kojih ćemo svi stati i dosledno ih primenjivati. Međutim, kao što znate, ni mi sami u Srbiji nemamo unutrašnji konsenzus o ovim pitanjima, o ćirilici i latinici na primer, a kamoli da se o tome dogovorimo sa Hrvatima, Bosancima i Crnogorcima. Realistički predlog glasi da ostane na tome da svako unutar svoje nadležnosti kodira jezik i pisce kako smatra da je ispravno i tu će dolaziti, u nekim slučajevima, do preklapanja. To neće biti ništa novo, ima takvih primera u svetu dosta. Ali naglašavam da to nije sudbonosno pitanje od koga zavisi opstanak niti srpske niti bosanske niti hrvatske niti crnogorske nacije i kulture. Uz to, podsećam na zanemarenu činjenicu da bar polovina autorskih dela u bibliotekama nisu književna, o čemu koliko vidim niko ne vodi računa, što je samo simptom da je pitanje ispolitizovano. Da ponovim, pitanje je očigledno mnogo šire od tri pisca i ujedno manje komplikovano nego što se predstavlja.
Jezik, manipulacije i emocije
– Brkaju se, i to čini mi se namerno, tri različita aspekta jezika: lingvistički, nacionalni i institucionalni. To su tri različita aspekta pripadnosti: jeziku, naciji i književnom kanonu. Na primer, imate srpskog pisca koji živi u Sarajevu i koji smatra da piše bosanskim jezikom, a u Beogradu će, ili u Banjaluci, njegova knjiga biti katalogizovana kao da je napisana na srpskom. A na fakultetu u Tuzli izučavaće ga kao bosanskog pisca ili možda kao jugoslovenskog. Umesto da se o aspektima razgovara razložno i precizno, ti aspekti se brkaju zbog političke manipulacije, i tako se podstiče netrpeljivost, paranoja i tako dalje. Koliko sutra dobićemo crnogorski jezik i Crnogorci će katalogizovati jezik Njegoša i Stefana Mitrova Ljubiše kao crnogorski. To ne može da se spreči, to pravo njima ne možete oduzeti. Neko će se sa ove strane buniti, opet će biti pregrejanih emotivnih reakcija o svojatanju pisaca, o amputaciji jezika i slično, ali od tog protesta će biti malo vajde – kaže Ugričić.
Biljana Stojaković
08.07.07
Naš čovek je i dalje podanik
Sreten Ugričić, filozof, pisac, upravnik Narodne biblioteke Srbije
Danas u podne svi građani naše zemlje zastali su kao po nekoj komandi, ma šta činili u tom času, osvrnuli su se oko sebe i mirnim glasom izrekli: ovo nije Srbija. Poneo sam iz pozorišta samo jedan utisak: ovo nije umetnost. Kao preksinoć kada sam već na pauzi zgužvao program i napustio koncertnu dvoranu: ovo nije umetnost. I dok čitam višestruko nagrađivanu i slavljenu knjigu pesama: ovo nije umetnost. I dok teče špica najnovijeg domaćeg filma u kom uživa mlado i staro, selo i grad, intelektualna elita i plebs: ovo nije umetnost.
Nisam stavila navodnike, ali ovo jeste citat iz knjige "Uvod u astronomiju". A mogla bi sasvim biti i prva rečenica intervjua sa piscem i filozofom Sretenom Ugričićem. Zato što Sreten govori kao što misli, a piše kao što govori. I sasvim, baš sasvim postoji na način na koji piše i govori. I zato je Sreten napisao knjigu "Uvod u astronomiju", za koju ne znam precizno koliko je ljudi čulo, ali znam precizno da o knjizi objavljenoj 2006. ("Stubovi kulture"), do danas nije objavljena ni reč, ni slovo. Recenzija? Jok. Osvrt? Ništa. Muk. Knjizi je Sreten u podnaslovu napisao: Ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji. Uobrazilji pripada osam eseja. Isto toliko i odgovornosti. I jedno i drugo toliko je potrebno Srbiji. Ali knjiga je prećutana. Zaplet dobija ubrzanje činjenicom da je Sreten Ugričić prvi čovek Narodne biblioteke Srbije (NBS). Zar on nije vrlo lako mogao da bude "najčitaniji" pisac, pisac o kome se piše, pisac koji reklamira supice, pisac sa bilborda, pisac-zvezda? O da, mogao je, da je pristao da trampi proizvodnju smisla, odgovornost, kreativnost, kompetenciju, moral za proizvodnju besmisla i podilaženja datom društvenom poretku i sistemu koji prećutkuje sve što ga dovodi u pitanje. Sreten Ugričić je, međutim, beskompromisan. To što mu prećutkuju knjige, nije ga pokolebalo. U Narodnoj biblioteci Srbije u toku je najčudniji ciklus predavanja, koja traju već šest meseci, pod nazivom: "Politika tajne: Tajna, tajna služba, služba državne bezbednosti".
Medijski - u državi u kojoj su glavne zvezde od estrade preko novinarstva, umetnosti, sporta, oni koji sve znaju ili se druže ili su doušnici ili prosto eksperti za državnu bezbednost, ciklus predavanja na ovu temu, kojom se u NBS, bave domaći i strani filozofi i pisci mlađe i srednje generacije - prećutan je kao i Vaša knjiga.
- Ne znam nijednu nacionalnu biblioteku u Evropi ili svetu u kojoj možeš da pratiš tokom šest meseci ciklus na temu tajnih službi, to nema nigde. Ali ovde to imaš. Ipak, ovakav ciklus predavanja ne zanima gotovo nikog u Srbiji. Razlog za to: jedino što postoji u srpskoj javnosti su rezultati i poslovi rada tajnih službi. Prava javnost u Srbiji je zapravo konsekvenca rada tajnih službi i sve drugo je marginalno u odnosu na to. I sad, u takvoj javnosti, kada god imaš nešto ozbiljno, promišljeno, argumentovano, teorijski utemeljeno, to ostaje margina jer se ne uklapa u takav sistem. Znači nacionalna ustanova prvog reda, kao što je recimo NBS, može takvu javnost i poredak da stavi na dnevni red, ali neće biti primećeno, neće proizvesti nikakav efekat. Ostaje nam utopijsko uverenje da već na drugom koraku to ipak proizvodi efekat u toj i takvoj javnosti. Gestovi i akcije kao što je ova konstituišu nekakvu drugačiju vrstu javne odgovornosti i veze među ljudima koji nisu uklopivi u poredak koji tako čvrsto pokorava.
Odakle uopšte ideja da NBS postavi ciklus predavanja o tajnim službama?
- Ciklus mi je predložio Petar Bojanić, kao razradu njegovog naučnog rada na Institutu za društvenu teoriju i filozofiju i ja sam ga vrlo rado prihvatio. Petar Bojanić je filozof srednje genercije, predavač na Univerzitetu u Aberdinu, učenik francuskog filozofa Ž. Deride, ovde u Beogradu radi na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gostujući je predavač na Filozofskom fakultetu, ali malo ko je čuo za njega... Ista matrica...
- Da, u uskostručnim filozofskim krugovima Petar Bojanić je poznat, ali eto za našu estradno - politikantsku, pod navodnicima kulturnu javnost je nepoznat. Jedno od njegovih pitanja postavljenih meni, dok smo se dogovarali, bilo je: a kako ćemo da opravdamo to da se ciklus ovih predavanja odvija u biblioteci? Kakve veze imaju biblioteka i tajna, biblioteka i tajne službe? Moj odgovor glasi: biblioteka i tajne službe rade zajednički posao, a to je - prikupljanje informacija (smeh), samo što je naš zadatak da te informacije učinimo što dostupnijim javnosti, a njihov što nedostupnijim, ali u osnovi to je isti posao (smeh). Ili drugi vrlo indikativan detalj. Nacionalna biblioteka kao institucija zasnovana je na onome što se naziva obavezni primerak. To je zakonska obaveza svih izadavača da dostave NBS sve što se objavi u Srbiji. I tako, mi baštinimo taj javni institut obaveznog primerka bez koga nema nijedne nacionalne biblioteke, od nečega što je prvobitno bila direktna cenzura, jer se ranije sve štampano slalo cenzoru i javnom tužiocu na odobrenje, pa šta odobre to se tek onda prosleđuje u nacionalnu biblioteku. Znači ne bi bilo biblioteke da nije bilo cenzora. Veze između biblioteke i službi, dakle, i uopšte između instituta i kategorija tajnosti i javnosti, znanja i neznanja, suverenosti i pokornosti, istine i laži, jesu vrlo bliske i to je bio razlog da ciklus krene u NBS.
Kako god, ovaj ciklus predavanja je medijski prećutan, ni sa jednim od predavača nije napravljen razgovor tim povodom. Pa nemoguće da nikome ne bi bilo zanimljivo da čuje šta je to, recimo, govorio pomenuti Petar Bojanić koji je držao uvodno predavanje sa naslovom: "Ubiti suverena, usmrtiti otadžbinu, biti neprijatelj majke". Potpuno prećutkivanje.
- Eto primera kako se ignorisanjem nečega što je legitimno i relevantno tome najlakše stane na put. Ovde govorimo o ključnim pitanjima, kao što su odnos javnosti i tajnosti, tajnim službama i demokratiji, političko-ekonomskom i socijalno-simboličkom sistemu, itd. Kako su o tome govorili filozofi i teoretičari države, prava i politike od Platona preko Hobsa do Šmita i Deride. Govorimo i o pojmu tajne u kulturi, književnosti, kako tajna konstituiše državu, naciju, njihove službe i instituicije. Na taj način govoriti, znači dekonstruisati i razotkriti mehanizme u kojima smo mi, tačnije, naša javnost potpuno zarobljeni i naravno onda da onima koji pokreću taj mehanizam ne odgovara da se on razotkrije, raskontroliše, razmontira itd.
Politika tajne je vladajuća i ne želi da bude demontirana, da li se po istom modelu prećutkuju knjige, poput Vaše. Mislim na knjige, i celu jednu generaciju pisaca, koji su tu negde, saznamo nekako za njih, ali se zapravo sistematski prećutkuju. Kad kažem sistematski, mislim kao hotimična kulturna politika. Je li to simptom, ako je Srbija - kako ti kažeš u "Uvodu u astronomiju" - dijagnoza, a ne država?
- Rekao sam da je Srbija dijagnoza, da Srbija hvala bogu nije totalitarna, ali je zato totalna. Šta to znači? Pa da je poredak obuhvatio i prožeo sve socijalne slojeve, sve grupe, sve sektore, sve delatnosti, sve ljudske odnose, institucionalne, u tome živimo sve vreme dok smo budni i pola snova pride, zato je Srbija totalna, zato je Srbija dijagnoza. Da li je naš narod svestan da je bruto nacionalni dohodak Srbije najniži u Evropi? Ta dijagnoza se ogleda u svakom detalju. Jedan od simptoma je ovo što si primetila da nemaš jasno javno profilisane, stručno i objektivno definisane kriterijume i standarde u svim sferama. Stručnost se ne ceni, kao ni elementarna etičnost. Ne cene se ključne nacionalne institucije: Skupština, Vlada, Ustavni sud, škole i bolnice itd. Kao da su institucije tu da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim.Nelegitimno se sistematski pretvara u zakonito ponašanje, a istovremeno ono što je direktno kršenje pozitivnih zakonskih ili socijalno-moralnih normi postaje uzorno, potpuno prirodno ponašanje koje se očekuje i koje uređuje odnose. Bojim se da je to oštra, ali istinita definicija našega stanja.
Knjiga je podeljena na dve celine: prvi deo status uobrazilje, a drugi status odgovornosti. Kakva je veza između uobrazilje i odgovornosti?
- Obe su zamrle, utučene, redukovane na nivo statističke greške, nepriznate, nefunkcionalne u sistemu totalne Srbije. Odnosno, uslov da Totalna Srbija funkioniše upravo jeste takav poništeni i uniženi status ovih ključnih kategorija, uključujući tu i kategoriju znanja. Ako su ove tri vitalne vrednosti marginalizovane i nebitne, ili: kad kreativnost, maštovitost, odgovornost i znanje ukloniš, degradiraš, ismeješ i umrtviš, onda je moguće, s jedne strane, potpuno manipulisati javnošću i moguće je da sve što je suprotno bude dominantno, a svi znamo šta je suprotno od mašte - totalna tupost, nekreativnosot i beda, intelektaulna i stvaralačka. Nasuprot moralnosti gradi se i caruje poredak etičke praznine, moral ne postoji.
I nasuprot znanju - nekompetencija, nepismenost, improvizacija, voluntarizam, isprazna retorika. Kada analiziraš, retrogradna i progresivna društva nastaju u razlikovanju ove tri kategorije. Progresivna društva imaju kao temeljne vrednosti primat i ulaganje u negu ovih kategorija, a regresivna društva redukciju, negiranje, poništavanje, omalovažavanje ove tri osnovne kategorije...
...Pa, kako se dogodilo da se baš Srbija nađe na čelu te neslavne kolone regresivnih država?
- Pa, nismo baš na čelu, ističemo se na svoj način, ali ima i daleko gorih primera. Mi jesmo napravili neku tranziciju, ali samo kao prelaz iz jednopartijske diktature u višepartijsku diktaturu. Promena je samo formalna, umesto jedne partije sada imamo situaciju da pet-šest partija kontroliše sve aspekte života, ali poenta je neumoljiva - društvo je i dalje potpuno kontrolisano.
Mislite da se tranzicija onda nije ni desila? Kako onda izaći iz toga?
Kaže se da je naša tranzicija odložena i neuspešna. Slažem se, ako se pod odložena misli da još nije ni počela - mentalno, u svesti. Naš čovek je i dalje podanik. Ništa se bitno u njegovom statusu nije promenilo. On i danas vodi računa koja će biti politička direktiva, a u političkoj direktivi nema ništa od kreativnosti, odgovornosti i znanja . Politička direktiva je uvek na prvu loptu, sa jednim ciljem, a to je direktan politički cilj. I zagrljaj takvoga sistema koji se sa novim ustavom još više učvrstio, potpuno je cementiran, ne vidim kako se iz toga može u dogledno vreme realno izaći. Moja definicija tranzicije je: iz društva i poretka koji kontrolišu uverenja ka društvu i poretku koji kontrolišu posledice uverenja. Pri tom, samo da se zna: istorija se svodi na posledice uverenja, a umetnost i kultura na pretpostavke uverenja. Dakle, izlaz mora doći iz kulture, ona daje konstitutivne principe.
Htedoh reći, vratimo se vašoj knjizi, ali mi smo sve vreme u njoj. Zašto se zove "Uvod u astronomiju"?
- Mi smo nebeski narod i otud nemamo istoriju nego astronomiju, mi onda nismo ljudi nego nebeska tela i, sad kad to kažeš, ili napraviš priču u kojoj ne postoji glagol biti, jer smo mi kao narod izgubili pravo na taj glagol svih glagola koji označava smisao egsizstencije, a mi smisao ne proizvodimo, mi ga ukidamo pa sam ja ukinuo pravo na glagol biti u svojoj priči, i, naravno da to neće naići na odobravanje ali to jeste istina. Mi tek moramo da ponovo zaslužimo da nam naš rođeni jezik prizna pravo na taj glagol svih glagola.
Izvinjenje, pokajanje i opraštanje
U eseju: "Razlozi za oproštaj", bavite se smislom, odnosno besmislom suštine izvinjavanja na prostorima bivše YU. U čemu je problem sa izvinjavanjem?
Problem je u tome što ne proizvodimo dovoljno smisla. Izvinjenja predsednika Tadića su pohvalan gest, ali koji ima samo političku, ne i etičku dimenziju. U smislu političkom, to izvinjenje je dobrodošlo, ali nema moralnu, ključnu dimenziju, on je fingira formom izvinjenja, a kao rezultat toga nemaš osećaj da je to smisleno. Ne vidi se iskreno kajanje, ne kaže se recimo, da smo mi kao narod svesni odgovornosti i da neka dela tj. počinjena nedela sebi nikada nećemo oprostiti. Dakle, jeste izvinjenje, ali nije pokajanje, i ne može onda tu biti opraštanja. Kao što je nekoliko godina ranije papa rekao da je tu reč o reciprocitetu, da treba oprostiti ako i ovi drugi našima oproste... Ne ide to tako, a tako je u bilo kojoj sferi. Reči se izgovaraju, ali smisao je iščezao. Pogledajte kako se umetnot ponaša u takvom okruženju. To je za umetnost neprijateljsko okruženje, ona je percipirana kao nebitna i suvišna i šta joj ostaje osim da se svesno i namerno istupi iz tog okruženja... Tamo gde vlada tišina, ili gde se umetnost sama skriva, tamo treba tražiti pisca ili umetnika uopšte. I ja, mada sam pesimista, verujem da sada u Srbiji, iako ga nismo videli ni pročitali 15 godina, u nekim fiokama čeka remek-delo. Za onaj trenutak kada društvo postane svesno značaja umetničkog stvaranja, a možda će biti svesno onog jednog trenutka kada mu zatreba. Umetnost, prava umetnost, do tada, osim što je prećutkivana, i sama ima strategiju skrivanja.Ono čega nema u javnosti to je pravo, jer njega ne pripušta poredak, ali i sebe svesno isključuje da bi se sačuvalo.
Nataša B. Odalović
18.05.07
Strah od griže savesti
Sreten Ugričić, filozof, književnik, direktor Narodne biblioteke Srbije
Sreten Ugričić je jedan od retkih srpskih pisaca koji poetički i angažmanom konstantno pruža otpor kulturi inercije, podaništva i poretku koji se zasniva na poricanju zločina i bekstvu od odgovornosti. Do sada je objavio tri knjige priča, jedan roman i "Infinitiv", teorijsku studiju o jednom savremenom izmišljenom filozofu. Nova Ugričićeva knjiga, zbirka ogleda, "Uvod u astronomiju", pojavila se krajem oktobra prošle godine u izdanju "Stubova kulture". Javnost je reagovala očekivano - gotovo unisonim prećutkivanjem knjige koja precizno analizira pervertirani socio-simbolički poredak u Srbiji.
Tomislav Marković (Plastelin): - U podnaslovu Vaše knjige stoji "ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji". Zašto baš uobrazilja i odgovornost?
Sreten Ugričić: - Progresivne zajednice i kulture, kao i pojedinci, razlikuju se od regresivnih prema statusu uobrazilje i odgovornosti. Takođe i prema statusu znanja, institucija, ekonomije itd. Ali status uobrazilje i odgovornosti posebno je kritičan, jer neposredno određuje status slobode. Uobrazilja i odgovornost su primarne forme - artikulacije, medijumi - slobode. Odgovoran je samo onaj ko je slobodan i obrnuto - ako nisi odgovoran, poništavaš svoju slobodu. Slično je i sa imaginacijom: maštovit i kreativan je samo onaj ko je slobodnog i otvorenog uma i obrnuto - ako nisi maštovit i kreativan, bitno redukuješ svoju slobodu. Ako su nam uobrazilja i odgovornost jalovi, ubogi, isprazni, lažni, onda nam sleduju teški i dalekosežni problemi. Jalova, siromašna i redudantna mašta ima za posledicu veliki manjak radosti, a zanemarena i zaboravljena odgovornost ima za posledicu strahoviti manjak poverenja. Isčezavanje radosti i poverenja pogubni su po svaku zajednicu, pa i po našu, srpsku.
Da li uobrazilja i odgovornost u Srbiji imaju status medi-rejda?
- Medi-rejd: to što se ne može opaziti, ne znači da ne postoji. To što postoji može ostati i nedostupno javnosti, spektaklu, poretku stvari i ljudi, režimu... Medi-rejd u užem smislu je estetska kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa umetničkog dela hermetički izdvojenog od javne scene, recepcionih i tržišnih procedura i integracija, a u širem smislu je kulturna kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa ukupnog konteksta i sociosimboličkog poretka koji nije funkcionalan. Da, za Srbiju važi da ne proizvodi i ne razmenjuje dovoljno smisla, za Srbiju važi da su uobrazilja i odgovornost u pretežnom obimu nedostupni, sa one strane javnog prostora i socijanog kapitala, koji je stoga u stanju permanente borbe za preživljavanje.
Kao što su medi-rejd i još čitav niz pojava, praksi, institucija.
- Počevši od Parlamenta i Ustavnog suda, preko automobilske industrije, našeg ratnog vazduhoplovstva i ratne mornarice, našeg atomskog reaktora i akceleratora, naših nalazišta nafte, gasa i plemenitih metala, naše vrle akademije nauka i umetnosti, našeg pravosuđa, zdravstvene zaštite za sve građane, naše berze, našeg budžetskog suficita, naš GDP-a, našeg fudbala, prirodnog priraštaja stanovništva, zaključno sa našim Kosovom. Ima svega toga u Srbiji, nije da nema, ali nekako neprimetno, nedohvatno. Hajde da budem skroz ciničan: more je naš tipičan medi-rejd. Šalu na stranu, invalidna, reduktivna i tabuizirana uobrazilja je način života, sama realnost Srbije.
To je ta totalnost, to je taj žanr u kome svi nastupamo, voljno ili nevoljno.
- Bez dovoljno i bez funkcionalnih uobrazilje i odgovornosti, Srbija jednostavno ne proizvodi i ne razmenjuje, ni ka unutra ni ka spolja, dovoljno smisla. U Hrvatskoj, ili u Crnoj Gori, bar imaju more, njima možda smisao ni ne treba.
Pored toga, po Vama, mašta i odgovornost utemeljuju uverenja.
- Tako je. Utemeljuju merilo, nazor, veroispovest, ubeđenje... Mašina istorije ima nepokretnog pokretača - to su uverenja, uvek sukobljena, uvek drugačija, a uvek ista, do banalnosti opetujuća iz generacije u generaciju. A uverenja su alfa i omega istorije. Dominantna predstava sveta određuje domintno iskustvo sveta. Uobrazilja i odgovornost su pretpostavke poretka, a istoriju čine posledice poretka. Političari upravljaju predstavama, a umetnici ih razumeju i artikulišu. Uverenja mogu biti zasnovana na znanju, kreativnosti i odgovornosti, ili na neznnju, pasivnosti i jalovosti i iracionalnosti. U tome je sva bitna razlika. Mi biramo jedno od ta dva i time biramo svoju sudbinu.
U čemu je zakazala imaginacija u Srbiji? Šta je to što je defektno u uobrazilji građana Srbije što ih sprečava da Srbiju-žanr, Srbiju-dijagnozu preobraze u Srbiju-državu?
- To je kao kad bi me pitali zašto je u TV-sapunici ili nekom rialitiju sve tako trivijalno i zašto tu nema više duha, imaginacije, dubljih uvida u fenomene i zakone života... Srbija nije, hvala bogu, totalitarna, ali je zato totalna. Zakon žanra nalaže da je u njemu moguće i uobičajeno nešto što u drugim žanrovima ne važi. Aberacija nastaje najčešće izdvojenom retoričkom hipertrofijom po kojoj se jedan žanr razlikuje od drugog, prenaglašenošću ili redukcijom. U Srbiji aberacija, to nešto, nastaje vulgarnom bukvalnošću hipertrofije, koja je iz prodrla u okruženje, u ukupnu stvarnost. Glavna primamljivost i učinak krije se u uspostavljanju prećutnog pakta između žanra i njegove recepcije, da ćemo se praviti da to tako može iako znamo da bi to van žanra bilo nemoguće, neverovatno, neprimereno, neprihvatljivo, groteskno, ludo, bolesno... Od svih poredaka na svetu, Srbima se najviše sviđa da žive u žanru, pa nek košta šta košta... U Srbiji, na primer, institucije služe da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim. Da je Srbija žanr, to znači da ovde može i biva i da je sasvim normalno što nigde ne može i ne biva i da su svi na to skroz adaptirani i anestezirani, kao da hiljade stvari koje su drugde sasvim normalne, koje se podrazumevaju, koje po difoltu svima pripadaju i svi ih praktikuju kao što dišu ili govore bez dodatnog napora i stvaranja posebnih uslova za to - e, takve stvari ovde nisu normalne, to ovde ne biva i ti moraš uvek iznova da se za njih boriš, za svaki sledeći uzdah i izdah, za svaki sledeći korak napred, za svaku sledeću jasnu misao, za svakog čoveka ponaosob.
A zašto se baš tako radi u zemlji Srbiji?
- Strah, očaj, lenjost duha... Lakše je slagati, teže je reći istinu. Lakše je mudrovati, samouvereno i isključivo, o onome što ne znamo ili poznajemo tek površno - teže je znati, biti upućen, iskusan, kompetentan za stvari i poslove o kojima iznosiš stav. Lakše je prepustiti se da te vara i zabavlja opsenar, teže je gledati svoja posla. Lakše je odmah poverovati - teže je znati i shvatati. Lakše je ukrasti - teže je zaraditi. Lakše je psovati i galamiti - teže je svirati Baha, Satija, Šopena. Lakše je odustati - teže je istrajati. Lakše je obećati - teže je ispuniti. Lakše je potući se - teže je uraditi kako treba. Lakše je povrediti - teže je odbraniti. Lakše je pretvarati se da si gluv i slep - teže je čuti i videti. Lakše je poricati - teže je okajati. Lakše je biti Srbin, ili Hrvat, ili Amerikanac, ili komunista, ili estradni umetnik, ili bilo šta - teže je biti čovek. Lakše je pretvarati se da si gluv i nem, teže je čuti i izjasniti se razgovetno. Itun. I tako u nedogled. O da, lakše je... Ali je takav izbor poražavajući. Dakle nemerljivo teži. Jer tako se uludo troši i ponižava i obesmišljava ono najdragocenije čime raspolažemo: moralnost, principijelnost, čovečnost, sloboda. Preskupa je ta naša lakoća.
U ogledu "DeLilo u Srbiji" govorite da se DeLilo bavi opštim mestima Amerikane -rokenrolom, ubistvom Kenedija, berzom, reklamokratijom itd. - da bi preko njih došao do pretpostavki dominantnog simboličkog poretka. Koja su opšta mesta Srbijane i kakav je njihov odnos prema mitu o Kosovu, koji je, po Vama, centralno mitsko jezgro srpskog simboličkog poretka?
- DeLilo je od onih pisaca koji izbegavaju da se pojavljuju u javnosti. Na dodeli Američke nagrade za knjigu godine proglašavaju njegov roman "Bela buka" za pobednika. DeLilo ustaje i obraća se okupljenima u svečanoj sali Njujorške javne biblioteke, rečima: Žao mi je što nisam u mogućnosti da ove večeri budem sa vama. I opet seda za svoj sto. Tajac. Potom nekolicina ustaje i počinje da mu aplaudira. Svi ustaju i frenetično mu aplaudiraju.
Pa šta to treba da znači?
- Delirijum nesporazuma. Oni ništa ne razumeju. Nije bitna ličnost, nego poredak, režim, jer je ličnost uvek funkcija i učinak poretka. Oni aplaudiraju njemu, a on, kao i u svojim tekstovima, poručuje: ličnosti su podređene režimu, a ne obrnuto, ne gledajte u ogledalo nego u mašinu koja nas melje, zanemarite likove i psihologiju, obratite pažnju na silu koja upravlja glavama i udovima.
Ti kojima smeta što kod DeLila nema psihologije kao da nisu čitali Kafku, Beketa, Šulca, Borhesa, Harmsa, Gombroviča, francuski novi roman, Hiljadu i jednu noć...
- Uostalom, ni u Bibliji nema psihologije, Hristos nam ne donosi psihologiju, nego poredak - simbolički, socijalni, kulturni, duhovni, ekonomski, politički - koji je Sinom Božjim uspostavljen i koji treba da bude večan i da ne zavisi ni od kakve psihologije, jer su sve psihologije njime zauvek regulisane.
Vi ste agnostik, a koliko znam, sve Vaše knjige su o Bogu. Kako to?
- Da. Ali i o drugim važnim i tajanstvenim pitanjima, o ženama, o odrastanju, o umetnosti, o Srbiji, o jeziku, o najvišem dobru, o odlukama i pravilima od kojih sve zavisi...
Niste odgovorili na pitanje koja su to opšta mesta Srbijane.
- Opšta mesta Srbijane su, kao što i treba da budu, svima znane i bliske: Vidovdani, od 1389. do onog iz 1914. ili do onog iz 2001. kad smo isporučili Slobu svetskoj pravdi. Zatim tu su četnici i partizani, Guča i Exit, mantra "Beograd je svet", a kad je stvarno bio svetski niko to nije morao da viče i spinuje, pusto tursko i imitirano evropsko, domaćin i slava, kultura splavova i kultura poricanja, Dobrica Ćosić versus Rade Konstatinović, Karađorđevići versus Obrenovići, Koštunica versus Đinđić, odložena adolescencija i odložena tranzicija, EKV versus Riblja čorba, kajmak i rasol, Kusta kao Nemanja... Ima toga koliko god hoćete. Strašna je ta manipulacija identitetom. Zato i kažem: odgovornost umesto identiteta. Mi smo samo ono za šta smo odgovorni, ni manje ni više od toga. To je jedini realni smisao kategorije identiteta, sve ostalo su mistifikacije i instrumentalizacije.
Zašto se u Srbiji još nije pojavio umetnik koji bi, poput DeLila u Americi, raskrinkao ono što Vi nazivate PMU (poredak/matrica/ustrojstvo)?
- Samo da slova poređamo pravilnije: UPM, akronim isto znači ali u ovom redosledu osvaja i referencu na najučestaliju našu psovku, pa je simbolički ovako mnogo življi, a ima ima i dodatnu deskriptivnu i eksplikatornu vrednost. Kako neko jezgrovito nedavno reče: ili idemo u Evropu ili idemo u pičku materinu. Ovo drugo nam je nekako bliže, prisnije, sigurnije. Jeste da je regresivno, kukavički, ali je bar naše. Šalu na stranu, kad sam u Evropi, obavezno postavljam nezgodna pitanja, pa mojim prijateljima odande ponekad nije jasno ko govori. A kad sam u Srbiji, obavezno postavljam ne samo nezgodna pitanja, nego činim koliko god mogu nezgodnih i u izvesnoj meri neočekivanih gestova, akcija, projekata, inicijativa, za svoju formalnu javnu poziciju Upravnika nacionalne biblioteke i neformalnu javnu poziciju pisca i filozofa. Kad si u socijalizmu, van demokratskog okruženja, naravno da moraš da kritikuješ i da se boriš za demokratiju, a kad si u kapitalizmu i demokratiji, onda moraš biti za socijalizam.
Morate da kritikujete ograničenja mita o nacionalnoj državi i demokratiji.
- Tako je. Vaša je demokratija, gospodo, govorim prijateljima na zapadu, u Evropi i Americi, loš prevod sa originala. Pri tom, naša demokratija je daleko gori prevod sa istog originala. Naravno, original je izgubljen, nedostupan, medirejd, svi ga mi samo zamišljamo. Tanka je linija između demokratije i populizma, lako se kida i prekoračuje. Istovremeno, veoma je debela linija između populizma i demokratije. Ova, pak, linija je neprelazna, bodljikava i kroz nju teče struja visokog napona.
Genealogiju srpske proze na prelazu iz XX u XXI vek opisali ste kao konverziju dihotomije soc-realizam - soc-estetizam u nac-realizam - nac-estetizam. Ko su nac-realisti, a ko nac-estetisti u srpskoj književnosti? Kakva je njihova uloga u kreiranju dominantnog kulturnog modela?
- Pre svega, ovde se ne radi o tome ko je pisac, a ko nije, nego o tome koga sve mašina srpskog low budget i low moral spektakla proizvodi u pisca, a koga ne. Tamo gde je najveća tišina, tamo bih preporučio da se traga za pravim piscem.
A od ovih koji nam se do bola nameću?
- Nacionalistički realisti su stara garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Milovan Vitezović, Radoslav Bratić, Mića Danojlić, Mladen Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović. Onda imamo dodatno i realiste naredne generacije, koji nisu nacionalisti, ali su ipak realisti: rani Arsenijević, Vidojković, Mika Pantić, Srđan Valjarević, nišlije Ćirić i Karanović,... Taj je realizam forma tradicionalističkog duha, bez obzira što se bavi urbanim zavičajam, a ne više ruralnim.
Ah, ali zavičaj beznadežno ostaje zavičaj. - Mentalitet beznadežno ostaje mentalitet, sentiment beznadežno ostaje sentiment, scenografija beznadežno ostaje scenografija.
Pa šta bi onda Vi preporučili iz aktuelne prozne produkcije?
- Dva najbolja romana iz prošle godine, ubedljivo, poetički i tematski bukvalno savremeni, živi, zdravi, pravi pravcati, alive and kicking, pun pogodak pravo u centar, to su "Kuvarove kletve i druge gadosti" Tešina i "Izlaženje" Barbi Marković.
U ogledu "Post-balkanska simbolička infrastruktura" napisali ste da su "svi problemi Balkana bili problemi balkanske kulture, problemi svojstveni kulturnoj matrici neodgovornosti, nekompetentnosti, podaništva, nedoslednosti, samozaborava". Vaša knjiga je korak ka promeni te matrice. Šta još sve treba da se učini da bi došlo do promene dominantnog kulturnog modela?
- Presudni preokret zahteva da naše zajednice, kulture i identiteti, koji su zajednice, kulture i indentiteti kontrole uverenja moraju da se preobraze u zajednice, kulture i identitete kontrole posledica uverenja.
Da li u pokušaj promene kulturnog modela spada i rad na kritičnom kvalitetu preko nagrade koju Narodna biblioteka Srbije od ove godine dodeljuje za najbolju, a ne za najčitaniju knjigu?
- Ne od ove, nego od pre dve godine. U to vreme, na primer, na Sajmu knjiga najveće interesovanje bilo je - pored standarne Habajnovićđurović, Bobićmojsilović, Bjelicapšenica itako to - za knjige Ulemeka Legije i Karadžića Radovana. E, u tom trenutku rekao sam: ovako više ne može. Postoji ozbiljan rizik da sledeću nagradu moram da odem da dodelim u zatvoru ili u šumi. Ponovio sam to više puta, javno i manje javno, službeno i manje službeno, uključujući i jedan skup Ministarstva o kulturnoj politici.
I tako, već ste dva puta dodelili nagradu po izmenjenim kriterijumima.
- Prvo Vladimiru Tasiću za roman "Kiša i hartija", a potom Vidi Ognjenović za "Preljubnike". Ne dodeljujemo više godišnju nagradu najvažnije nacionalne ustanove kulture za delo koje najuspešnije i najproračunatije pogađa ukus najšire ciljne grupe. Narodna biblioteka Srbije hoće da se založi za kritični kvalitet u kulturi, a ne za kritični kvantitet. Ne bavimo se mi masovnom proizvodnjom i prodajom, ili političkim marketingom pred izbore, nego izvrsnošću, znanjem, mudrošću, maštovitošću... Pada mi na um onaj mali incident, kad je na TV-u pitalo našeg ministra kulture na šta ga asocira akronim NBS, a on će kao iz topa; Narodna banka Srbije. Kako, molim - začudi se novinar - zar za vas prva asocijacija nije Narodna biblioteka Srbije?
Kakav je bio Vaš komentar?
- Pa da nije čudno što je čovek pogrešio, jer se obe kuće - i Narodna banka i Narodna biblioteka - bave hartijama od vrednosti, samo što su ove naše neprocenjive, a one druge suviše sklone inflaciji i devalvaciji.
Vaša je teza i namera pružanje otpora kulturi ulagivanja, opcenjivanja i podilaženja.
- Mi pružamo otpor, mi promovišemo drugačije mišljenje, standarde, mi nećemo više da nagrađujemo Ljiljanu Habjanović-Đurović i njoj slične skribomanke i skribomane. Ali! Ne lezi vraže, ova druga strana uzvraća iz najtežeg oruđa: pre par meseci, ni manje ni više nego naš Patrijarh lično, Njegova Svetost Gospodin Pavle, dodeli na pravdi Boga orden Svetog Save istoj toj i takvoj Ljiljani Habjanović-Đurović, za njeno književno delo. O tempora, o mores! Tako smo se, ovom simboličkom akcijom izmenjenih kriterijuma, naizgled sa najtiše i najskrajnutije margine javnog prostora - iz biblioteke - našli u direktnoj opoziciju naspram takvih dominantnih ikona kakve su Patrijarh Pavle i Legija Ulemek.
U istom ogledu tvrdite da Evropa danas zakoračuje u doba odgovornosti i da "ljudska prava moraju biti pripojena odgovarajućim ljudskim odgovornostima". Da li tu mislite na ideju Simone Vej da pojam obaveze ima prvenstvo nad pojmom prava, jer "pravo nije delotvorno samo od sebe, već jedino preko obaveze kojoj odgovara"?
- Zajamčenim pravima raspolažu i odgovorni i neodgovorni. Prava se, međutim, zaslužuju, a ne dobijaju od prirode i mame i tate. Samo onaj ko je odgovoran u jednom domenu ljudskosti ili aktivnosti, ima prava u tom domenu. Neodgovorni sami sebi ukidaju prava. Pravni sistem ne poznaje ovu distinkciju, jer štiti ili kažnjava kao da se svi ljudi jednako odgovorno ponašaju. Ali nisi nedužan ako si neodgovoran. To je bitna granica paradigme vladavine prava i zato je ona u velikoj krizi, uprkos aktuelnoj istorijskoj slici opšte globalne prihvatljivosti i dominacije. Tek odgovornost je dovoljan uslov slobode. Ako hoćeš slobodu, moraš biti odgovoran. Garancija prava ne zadovoljava, ako hoćeš da si slobodan potrebna je garancija tvoje odgovornosti. Ko se odriče odgovornosti, odriče se slobode. Jer samo slobodan čovek može da odgovara za svoje postupke i odnose prema drugima i prema sebi. Ovde se sve radi upravo obrnuto, da bi se održavala i učvršćivala kultura i poredak podaništva, pa je sloboda nepoželjna, suvišna, breme koje treba odbaciti.
U ogledu "Političarima", u odeljku naslovljenom "Tri prema jedan" napravili ste podelu ljudi u dominantno nacionalističkim zajednicama na dve grupe: nad-nacionaliste i pod-nacionaliste, a svaku od ovih grupa ste podelili na još dve. U koju grupu spada onaj ko veruje da je prezir prema svom narodu najviši oblik patriotizma?
- U nad-nacionaliste, svakako. Takvo svstavanje je neizbežno u drastično nacionalističkim sredinama. Prezir rodoljubivog tipa je vapaj umirućeg u pustinji. Krik očajanja u neznadnom pokušaju buđenja okruženja iz učmalosti i zadrtosti, gluvoći i indiferenciji. Ali, em je beznadno, em opasno, em mora uvek dodatno da se obrazlaže. Ali to su u ovom žanru prosto iznuđeni stavovi, to su neka klasična ograničenja demokratije uokvirene državom ustrojenom na nacionalističkoj ideologiji. Sve su eks-ju države takve.
Napisali ste da "totalna Srbija leži u dubokoj komi, u smrtonosnom zagrljaju moćnog sistema poricanja i osporavanja očiglednog, u totalnoj dezintegraciji realnosti." Paradoksalno, ultimativnu nadu Srbije vidite upravo u fantazmagoričnim razmerama poricanja.
- Enormna i očajnička energija uložena u poricanje govori da postoji enormni strah od griže savesti. To znači da griža savesti radi neprestano i vrlo moćno, samo je potisnuta za jedan nivo dublje, iz svesti u podsvest. I tu je taj skriveni momenat spasa, emancipacije, preokreta... To se još ne događa jer kukavica mora da se preobrazi u junaka. Savest je u jednom času bila odbačena, jer je obavezivala na ozbiljan, ljudski dosledan način, pa je bilo lakše odreći je se. Treba osvestiti poreklo poricanja, treba se otrgnuti od opsena o sopstvenoj bezgrešnosti i žrtvi, u ime kojih se opsena zgrešilo, treba pogledati strašne posledice, treba osetiti veliku bol, treba vratiti savest u svest. Treba se suočiti sa posledicama svojih nerazumnih, varvarskih postupaka, treba poželeti da se opet bude legitimno ljudsko biće, treba priznati, treba se pokajati, treba zamoliti za milost oproštenja. Histerično poricanje simptom je duboko potisnute griže savesti koja ne prestaje da obavlja svoju funkciju i u tome se krije mogućnost paradoksalnog preokreta. Konačni poraz bila bi tek potpuna indiferentnost.
O kakvoj nadi uopšte može da se govori ako "Milošević i dalje vlada jer još uvek isisava poslednje kapi moralne supstance sopstvenog naroda, to je njemu najslađi resurs"?
- Podsećam da sam taj esej napisao i objavio još dok je Milošević bio na vlasti. Njega više nema. Nema ga na mnogo načina i u mnogim domenima. Ali ostao je na dve ključne, na dve poslednje linije odbrane, u dva bunkera svoje vučje jazbine: u moralnoj sferi i u tajnim službama. U Srbiji su, kao što znate, ta dve sfere neraskidivo povezane. Tu pupčanu vrpscu moramo što pre raskinuti. NBS je, na primer, započela ciklus javnih predavanja pod naslovom "Politike tajne", o tajni i tajnim službama. Želimo da doprinesemo rasvetljavanju tih spona, tih fatalnih preklapanja. Oni i dalje bitno određuju kulturu i javnost savremene Srbije.
Ironično ste primetili da "u zemlji Srbiji samo još časovnici funkcionišu odgovorno, principijelno, nepristrasno, pouzdano". Gospodine Ugričiću, koje vreme pokazuje Vaš časovnik?
- Sva srpska takozvana najvažnija pitanja rešili su umesto nas i skinuli su sa dnevnog reda - drugi: Kosovo su nam rešili Albanci, Jugoslaviju su nam rešili Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci. Komunizam nam je rešio Gorbačov. Put u Evropu nam rešava Evropa. Ekonomiju nam rešavaju strani investitori. Vojsku nam rešava NATO. Bezbednost nam rešavaju kriminalci. Obrazovanje nam rešava Bolonjsla deklaracija. Život, zdravlje i potomstvo nam rešava smrt, koja je u stalnom statističkom i bogami konkretnom naletu koju nazivamo bela kuga. Dalje neću da nabrajam. Šta je tu je, satovi u Srbiji su stvarno endemska vrsta, kulturna manjina u izumiranju. Samo još oni rade pouzdano, nepristrasno, tačno, opravdavajući smisao svog postojanja, neprestano. Samo još u časovnike građanin Srbije može da se pouzda, sve drugo je sa one strane objektivnosti, izvesnosti, solidnosti.
Razgovarao: Tomislav Marković
18.04.07
Strah od grižnje savjesti
Sreten Ugričić
Još dok je Milošević bio na vlasti napisao sam da "Milošević i dalje vlada jer još uvek isisava poslednje kapi moralne supstance sopstvenog naroda, to je njemu najslađi resurs". Miloševića više nema. Nema ga na mnogo načina i u mnogim domenima. Ali ostao je na dve ključne, na dve poslednje linije odbrane, u dva bunkera svoje vučje jazbine: u moralnoj sferi i u tajnim službama. U Srbiji su, kao što znate, te dve sfere neraskidivo povezane. Tu pupčanu vrpcu moramo što pre raskinuti
Sreten Ugričić je jedan od retkih srpskih pisaca koji poetički i angažmanom konstantno pruža otpor kulturi inercije, podaništva i poretku koji se zasniva na poricanju zločina i bekstvu od odgovornosti. Do sada je objavio tri knjige priča, jedan roman i "Infinitiv", teorijsku studiju o jednom savremenom izmišljenom filozofu. Nova Ugričićeva knjiga, zbirka ogleda, "Uvod u astronomiju", pojavila se krajem oktobra prošle godine u izdanju "Stubova kulture". Javnost je reagovala očekivano – gotovo unisonim prećutkivanjem knjige koja precizno analizira pervertirani socio-simbolički poredak u Srbiji.
- U podnaslovu Vaše knjige stoji "ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji". Zašto baš uobrazilja i odgovornost?
- Progresivne zajednice i kulture, kao i pojedinci, razlikuju se od regresivnih prema statusu uobrazilje i odgovornosti. Takođe i prema statusu znanja, institucija, ekonomije itd. Ali status uobrazilje i odgovornosti posebno je kritičan, jer neposredno određuje status slobode. Uobrazilja i odgovornost su primarne forme - artikulacije, medijumi - slobode. Odgovoran je samo onaj ko je slobodan i obrnuto – ako nisi odgovoran, poništavaš svoju slobodu. Slično je i sa imaginacijom: maštovit i kreativan je samo onaj ko je slobodnog i otvorenog uma i obrnuto – ako nisi maštovit i kreativan, bitno redukuješ svoju slobodu. Ako su nam uobrazilja i odgovornost jalovi, ubogi, isprazni, lažni, onda nam sleduju teški i dalekosežni problemi. Jalova, siromašna i redundantna mašta ima za posledicu veliki manjak radosti, a zanemarena i zaboravljena odgovornost ima za posledicu strahoviti manjak poverenja. Isčezavanje radosti i poverenja pogubni su po svaku zajednicu, pa i po našu, srpsku.
- U čemu je zakazala imaginacija u Srbiji? Šta je to što je defektno u uobrazilji građana Srbije što ih sprečava da Srbiju-žanr, Srbiju-dijagnozu preobraze u Srbiju-državu?
- To je kao kad biste me pitali zašto je u TV-sapunici ili nekom reality-showu sve tako trivijalno i zašto tu nema više duha, imaginacije, dubljih uvida u fenomene i zakone života... Srbija nije, hvala bogu, totalitarna, ali je zato totalna. Zakon žanra nalaže da je u njemu moguće i uobičajeno nešto što u drugim žanrovima ne važi. Aberacija nastaje najčešće izdvojenom retoričkom hipertrofijom po kojoj se jedan žanr razlikuje od drugog, prenaglašenošću ili redukcijom. U Srbiji aberacija, to nešto, nastaje vulgarnom bukvalnošću hipertrofije, koja je iz fikcionalnog prodrla u okruženje, u ukupnu stvarnost. Glavna primamljivost i učinak krije se u uspostavljanju prećutnog pakta između žanra i njegove recepcije, da ćemo se praviti da to tako može iako znamo da bi to van žanra bilo nemoguće, neverovatno, neprimereno, neprihvatljivo, groteskno, ludo, bolesno... Od svih poredaka na svetu, Srbima se najviše sviđa da žive u žanru, pa nek košta šta košta...
Nezgodna pitanja
- U Srbiji, po vama, institucije služe da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim.
- Da je Srbija žanr, to znači da ovde može i biva i da je sasvim normalno što nigde ne može i ne biva i da su svi na to skroz adaptirani i anestezirani, kao i da hiljade stvari koje su drugde sasvim normalne, koje se podrazumevaju, koje po defaultu svima pripadaju i svi ih praktikuju kao što dišu ili govore bez dodatnog napora i stvaranja posebnih uslova za to – e, takve stvari ovde nisu normalne, to ovde ne biva i ti moraš uvek iznova da se za njih boriš - za svaki sledeći udisaj i izdisaj, za svaki sledeći korak napred, za svaku sledeću jasnu misao, za svakog čoveka ponaosob.
- Strašna je ta totalna manipulacija identitetom.
- Zato i kažem: odgovornost umesto identiteta. Mi smo samo ono za šta smo odgovorni, ni manje ni više od toga. To je jedini realni smisao kategorije identiteta, sve ostalo su mistifikacije i instrumentalizacije.
- Zašto se u Srbiji još nije pojavio umetnik koji bi, poput DeLila u Americi, raskrinkao ono što Vi nazivate PMU (poredak/matrica/ustrojstvo)?
- Samo da slova poredamo pravilnije: UPM, akronim isto znači, ali u ovom redosledu osvaja i referencu na najučestaliju našu psovku, pa je simbolički ovako mnogo življi, a ima i dodatnu deskriptivnu i eksplikatornu vrednost. Šalu na stranu, u Srbiji nema takvog umetnika zato što, bojim se, uprkos svemu takav još uvek nije potreban u ovom UPM-u. UPM je i dalje zadovoljan sobom. UPM-ovi su uglavnom takvi. Kad sam na tzv. Zapadu, obavezno postavljam nezgodna pitanja, pa mojim prijateljima odande ponekad nije jasno ko govori. A kad sam u Srbiji, obavezno postavljam ne samo nezgodna pitanja, nego činim koliko god mogu nezgodnih i u izvesnoj meri neočekivanih gestova, akcija, projekata, inicijativa, za svoju formalnu javnu poziciju upravnika Nacionalne biblioteke i neformalnu javnu poziciju pisca i filozofa. Kad si u socijalizmu, van demokratskog okruženja, naravno da moraš da kritikuješ i da se boriš za demokratiju, a kad si u kapitalizmu i demokratiji, onda moraš biti za socijalizam.
- Morate da kritikujete ograničenja mita o nacionalnoj državi i demokratiji.
- Tako je. Vaša je demokratija, gospodo, govorim prijateljima u Evropi i Americi, loš prevod sa originala. Pri tom, naša demokratija je daleko gori prevod sa istog originala. Naravno, original je izgubljen, nedostupan, medi-rejd, svi ga mi samo zamišljamo. Tanka je linija između demokratije i populizma, lako se kida i prekoračuje. Istovremeno, veoma je debela linija između populizma i demokratije. Ova, pak, linija je neprelazna, bodljikava i kroz nju teče struja visokog napona.
- Genealogiju srpske proze na prelazu iz XX. u XXI. vek opisali ste kao konverziju dihotomije soc-realizam – soc-estetizam u nac-realizam – nac-estetizam. Ko su nac-realisti, a ko nac-estetisti u srpskoj književnosti? Kakva je njihova uloga u kreiranju dominantnog kulturnog modela?
- Pre svega, ovde se ne radi o tome ko je pisac, a ko nije, nego o tome koga sve mašina srpskog low budget i low moral spektakla proizvodi u pisca, a koga ne. Tamo gde je najveća tišina, tamo bih preporučio da se traga za pravim piscima.
Pavle i Legija
- A od ovih koji nam se do bola nameću?
- Nacionalistički realisti su stara garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Milovan Vitezović, Radoslav Bratić, Mića Danojlić, Mladen Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović. Onda imamo dodatno i realiste naredne generacije, koji nisu nacionalisti, ali su ipak realisti: rani Arsenijević, Vidojković, Mika Pantić, Srđan Valjarević, Nišlije Ćirić i Karanović,... Taj je realizam forma tradicionalističkog duha, bez obzira što se bavi urbanim zavičajem, a ne više ruralnim.
- Ah, ali zavičaj beznadežno ostaje zavičaj.
- Mentalitet beznadežno ostaje mentalitet, sentiment beznadežno ostaje sentiment, scenografija beznadežno ostaje scenografija.
- Pa šta biste onda Vi preporučili iz aktuelne prozne produkcije?
- Dva najbolja romana iz prošle godine, ubedljivo, poetički i tematski bukvalno savremeni, živi, zdravi, pravi pravcati, alive and kicking, pun pogodak pravo u centar, to su "Kuvarove kletve i druge gadosti" Tešina i "Izlaženje" Barbi Marković.
- Ipak postoje usamljeni glasovi koji pokušavaju da prodrmaju dominantnu kulturnu matricu. Da li nešto slično pokušavate da učinite preko nagrade koju Narodna biblioteka Srbije od ove godine dodeljuje za najbolju, a ne za najčitaniju knjigu?
- Ne od ove, nego od pre dve godine. U to vreme, na primer, na Sajmu knjiga najveće interesovanje bilo je - pored standardne Habajnovićđurović, Bobićmojsilović, Bjelicapšenica itako to - za knjige Ulemeka Legije i Karadžića Radovana. E, u tom trenutku rekao sam: ovako više ne može. Postoji ozbiljan rizik da sledeću nagradu moram da uručim u zatvoru ili u šumi.
- I tako, već ste dva puta dodelili nagradu po izmenjenim kriterijumima.
- Prvo Vladimiru Tasiću za roman "Kiša i hartija", a potom Vidi Ognjenović za "Preljubnike". Ne dodeljujemo više godišnju nagradu najvažnije nacionalne ustanove kulture za delo koje najuspešnije i najproračunatije pogađa ukus najšire ciljne grupe. Narodna biblioteka Srbije hoće da se založi za kritični kvalitet u kulturi, a ne za kritični kvantitet. Ne bavimo se mi masovnom proizvodnjom i prodajom, ili političkim marketingom pred izbore, nego izvrsnošću, znanjem, mudrošću, maštovitošću... Pada mi na um onaj mali incident, kad je na TV-u pitalo našeg ministra kulture na šta ga asocira akronim NBS, a on će kao iz topa; Narodna banka Srbije. Kako, molim – začudi se novinar - zar za vas prva asocijacija nije Narodna biblioteka Srbije?
- Kakav je bio Vaš komentar?
- Pa da nije čudno što je čovek pogrešio, jer se obe kuće - i Narodna banka i Narodna biblioteka - bave hartijama od vrednosti, samo što su ove naše neprocenjive, a one druge suviše sklone inflaciji i devalvaciji.
- Vaša je teza i namera pružanje otpora kulturi ulagivanja, opcenjivanja i podilaženja.
- Mi u NBS pružamo otpor, mi promovišemo drugačije mišljenje, standarde, mi nećemo više da nagrađujemo Ljiljanu Habjanović-Đurović i njoj slične skribomanke i skribomane. Ali, ne lezi vraže, ova druga strana uzvraća iz najtežeg oruđa: pre par meseci, ni manje ni više nego naš Patrijarh lično, Njegova Svetost Gospodin Pavle, dodeli na pravdi Boga orden Svetog Save istoj toj i takvoj Ljiljani Habjanović-Đurović, za njeno književno delo. O tempora, o mores! Tako smo se, ovom simboličkom akcijom izmenjenih kriterijuma, naizgled sa najtiše i najskrajnutije margine javnog prostora - iz biblioteke - našli u direktnoj opoziciji naspram takvih dominantnih ikona kakve su patrijarh Pavle i Legija Ulemek.
Milost oproštenja
- Napisali ste da "totalna Srbija leži u dubokoj komi, u smrtonosnom zagrljaju moćnog sistema poricanja i osporavanja očiglednog, u totalnoj dezintegraciji realnosti". Paradoksalno, ultimativnu nadu Srbije vidite upravo u fantazmagoričnim razmerama poricanja.
- Enormna i očajnička energija uložena u poricanje govori da postoji enormni strah od grižnje savesti. To znači da grižnja savesti radi neprestano i vrlo moćno, samo je potisnuta za jedan nivo dublje, iz svesti u podsvest. Kao reka ponornica. I tu je taj skriveni momenat spasa, emancipacije, preokreta... To se još ne događa jer kukavica mora da se preobrazi u junaka. Savest je u jednom času bila odbačena, jer je obavezivala na ozbiljan, ljudski dosledan način, pa je bilo lakše odreći je se. Treba osvestiti poreklo poricanja, treba se otrgnuti od opsena o sopstvenoj bezgrešnosti i žrtvi, u ime kojih se opsena zgrešilo, treba pogledati strašne posledice, treba osetiti veliku bol, treba vratiti savest u svest. Treba se suočiti sa posledicama svojih nerazumnih, varvarskih postupaka, treba poželeti da se opet bude legitimno ljudsko biće, treba priznati, treba se pokajati, treba zamoliti za milost oproštenja.
- Histerično poricanje simptom je primalnog straha pred savešću?
- Pred duboko potisnutom grižom savesti koja ne prestaje da obavlja svoju funkciju i koja je, s obzirom šta se sve događalo, u punom pogonu, do mere nepodnošljivosti. To je kipući lonac. U tome se krije mogućnost paradoksalnog preokreta. To će izbiti napolje pre ili kasnije, ne može uminuti niti biti prosto zaboravljeno. Jer, u stvari, ne poričemo mi, nego naša savest zapanjena veličinom tereta koje mora da ponese. Na našim ramenima nije jagnje nego Tiranosaurus. Konačni poraz bila bi tek potpuna indiferentnost, a zadrtost i histerija poricanja nemaju ništa zajedničko sa ravnodušjem.
- O kakvoj nadi uopšte može da se govori ako "Milošević i dalje vlada jer još uvek isisava poslednje kapi moralne supstance sopstvenog naroda, to je njemu najslađi resurs"?
- Podsećam da sam taj esej napisao i objavio još dok je Milošević bio na vlasti. Njega više nema. Nema ga na mnogo načina i u mnogim domenima. Ali ostao je na dve ključne, na dve poslednje linije odbrane, u dva bunkera svoje vučje jazbine: u moralnoj sferi i u tajnim službama. U Srbiji su, kao što znate, te dve sfere neraskidivo povezane. Tu pupčanu vrpcu moramo što pre raskinuti. NBS je, na primer, započela ciklus javnih predavanja pod naslovom "Politike tajne", o tajni i tajnim službama. Želimo da doprinesemo rasvetljavanju tih spona, tih fatalnih preklapanja.
Tomislav MARKOVIĆ
