Ustanak iz mrtvačkog sanduka

04.04.04

Beše jednom Novi Sad, a u njemu Tribina mladih. “Panonska svetla”, kako ih je nazvao književnik Selimir Radulović, ponikoše tamo. Mitski početak je zato što mit otkriva. Da li to onda znači da je nešto skriveno? Vujica Rešin Tucić kaže da jeste. On kaže da Novi Sad ima istoriju, ali da ima i skrivenu istoriju u koju je “zapao” i Branko Andrić Andrla, književnik i rok-džez-bluz podstrekač-inicijator jedne važne struje kojom su talasali i Vojislav (helo Afrika) Despotov, spomenuti Vujica Rešin Tucić, Slobodan Tišma, i mnogi drugi (mitologiju uvek čini mnogo bogova).
Već prvim samizdatom “Ja sam mamin mali seksualac“, Andrla je ušao u uži izbor “novosadskih svetionika”. Romanom “od tristo strana” - “Sanatorijum”, konkurisao je i za Ninovu nagradu ali, kako sam kaže, kada je knjiga ušla u izbor: “valjda nisu znali šta da rade s njom”... Sredinom sedamdesetih otišao je u Beč gde i danas živi i piše poeziju, prozu, slika, bavi se muzikom i filmom.
l “Ustanak iz mrtvačkog sanduka” je vaša nova knjiga koja podnaslovom “Izabrane i nove priče” zvuči kao jedna od “jubilarnih” u karijeri. Kako vam se čini pogled unazad?
- Svakako da mi imponuje ovo pojavljivanje knjige priča, jer to predstavlja stvarno veoma važan momenat oživljavanja moje prisutnosti kao pisca u ovim krajevima i na našem jeziku, a pogotovo zato što je to i veoma važna podrška što se tiče moje karijere prepune neočekivanih dužih prekida i čitavog niza katastrofalnih situacija kroz koje sam bio primoran da prođem. Međutim, teško bih mogao da kažem da sam preterano zadovoljan time što je do sada objavljeno od onoga što sam uradio, a pogotovo što mnogo što sam želeo, a sigurno i mogao, nisam uspeo ni da napišem, samo da sam imao malo bolje uslove za život i rad. Mislim na svoj odlazak u inostranstvo baš kada sam počeo da se razvijam kao pisac. Teško mi je da procenim koliko je toga tu izgubljeno. Možda je nešto i dobijeno? Dok ne budu objavljeni još neki tekstovi teško se može zaključiti nešto o tom „razvoju“ i tome da li sam uspeo da se ostvarim kao pisac u potpunosti. Znači, treba sačekati još neke knjige, koje će se eventualno pojaviti, koje su još u radu, a za koje smatram da će biti mnogo zrelije od ovoga što je do sada objavljeno.
l Dakle, još radite i niste voljni da pravite preseke...
- Moj rad je u stvari stalno istraživanje na području literature i sve više otkrivam stvarnu snagu i mogućnosti pisanja. Pošto sam se bavio raznim medijima uspeo sam da uvidim da je pisanje ipak najsavršeniji stvaralački medijum. NJime se mora ovladati i steći odgovarajuća virtuoznost. Iako mene usrećuje sam proces pisanja, smatram da treba da postoje i čitaoci koji su u stanju da dekodiraju složenije poslate, vizuelne, lirske ili druge algoritme koji se često provlače kroz tekst, a nije ih lako otkriti. Mislim na ono što su naši stari nekada zvali „čitanje između redova“.
l Smatrate li da ste ostavili dosta tragova na pisanje drugih. Da li je to možda i prećutkivano?
- Ne čitam mnogo knjige drugih autora pošto nemam vremena ni da uradim svoje tekstove, tako da ne bih mogao sa sigurnošću to da tvrdim, ali je očigledno da postoje moji uticaji u delima naših savremenih autora. To nije nešto što se prećutkuje, nego se niko nije potrudio da to na adekvatan način obradi. Kako se tu grane račvaju i razvijaju možda bi mogli da utvrde pisci i kritičari kao što su Vladimir Kopicl, Vujica Rešin Tucić, Franja Petrinović, Jovica Aćin, ili drugi koji dobro poznaju našu savremenu književnost. Objavljivanje sam počeo u okviru grupe pisaca okupljenih oko novosadskog studentskog lista „Indeks“ krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka, kada je urednik kulturne rubrike bio Slobodan Tišma. Prišao mi je, mislim da je to bio student Slavko Bogdanović, i rekao da je pročitao neku moju priču i da ga je to navelo da i sam počne da piše. Divna gospođa Judita Šalgo, koja nas je suviše rano napustila, rekla mi je jednom prilikom da joj je moj način pisanja pomogao da i sama slobodnije priđe radu. Miroslav Mandić, LJiljana Jokić, Đorđe Balašević? Moj nastup na “Danima Sutjeske” 1969. na Tjentištu gde sam čitao pesme nije ostavio ravnodušnima mnoge od oko 300 prisutnih pisaca iz cele ondašnje Jugoslavije. U početku sam veoma mnogo pisao i objavljivao u studentskim i književnim časopisima. Evidentno je da sam uticao i na neke sarajevske pisce koji svi redom pamte moju pesmu „Pustinjsko-polarni voz“. Međutim, ne bih smeo da prećutim međusobne uticaje nas Indeksovaca među koje spadaju Đorđe Sudarski Red, rano umrli Janez Kocijančić i Rade Tomić, Vujica Rešin Tucić i drugi. U vezi postmodernista sam kompletno preupitan. Jedino mogu da napomenem da je Sava Damjanov bio recenzent moje knjige priča „Treba biti spreman na sve“ (Matica Srpska, 1984). U Beču je do mene doprlo kompetentno mišljenje o tome da su moje pesme, pisane na nemačkom, inspirisale Ernsta Jandla na neke od njegovih jezičkih igrarija.
l Kako biste ocenili razlike u scenama nekad i sad? Tribina mladih, bar za mlađe naraštaje, ostala je u predanju kao skoro idealno mesto za umetnike.
- Kada sam počinjao da objavljujem postojala je Tribina mladih. Atmosfera u gradu je bila drugačija. Novi Sad je bio manji i više je bio onaj stari Novi Sad u nekoj tradiciji „Srpske Atine“. Tek je postajao značajniji univerzitetski centar sa hiljadama pridošlih studenata od kojih su mnogi ostali, i po partijskoj liniji se uključili u kulturna zbivanja. Tribina je predstavljala jugoslovensku instituciju u kojoj su bili prisutni naučnici, umetnici iz cele zemlje i inostranstva i mi koji smo u njenom radu učestvovali bili smo upoznati sa svim bitnijim događanjima i stremljenjima. Dolazili su Marina Abramović, Braco Dimitrijević, Damjan... I neki iz naše grupe su počeli da učestvuju sa svojim projektima na manifestacijama u drugim gradovima kao i u inostranstvu. Naravno da je to naišlo na otpor kod određenog broja lokalnih velikana i neostvarenih umetnika, koji je rezultirao pretvaranjem Tribine mladih u Kulturni centar lokalnog karaktera i značaja (bioskop). Tako je ta tendencija zatvaranja u lokalne granice već odavno prisutna. Verovatno da mladi nailaze na nesavladive barijere kada teže prevazilaženju granice atara. Zato mislim da bi trebalo da uče strane jezike, pišu na svetskim jezicima i pokušaju da objavljuju negde u inostranstvu. Jedan slikar koji živi u Londonu rekao mi je nedavno da je otišao iz Novog Sada zato što nije mogao više da podnese da slika Petrovaradinsku tvrđavu. Aleksandra Tišmu mnogo više poštuju na nemačkom jezičkom području nego kod nas...
l Trenutno se najviše insistira na “multi” grupacijama i projektima.
- To su rešenja koja sadrže motive kulturno-ekonomske i političke situacije, odnosno, možda, težnju približavanja Evropi. Pošto se upravo mnoge nove zemlje uključuju u Evropsku uniju, trenutno se više radi za predstavljanje njihovih kultura, umetnosti i tradicije, a uopšte je u modi neki etno stil, odnosno neka vrsta etno eklektike. To je zamena, to su rešenja koja potiču iz nekog drugog perioda ili imaju neke druge tendencije kojima nije baš samo umetnost glavni cilj. Treba ili doći do nekih sredstava ili pravdati neke izdatke i zato se to radi. I u komunističkoj Jugoslaviji su se pravile te neke “uravnilovke”.
l Poznato je da ste uvek bili “nemirnog duha”; šta trenutno spremate u Beču osim novih rukopisa?
- U Beču stanujem u trećem „becirku“ u kom su živeli mnogi poznati pisci među kojima i naši Vuk Karadžić i Petar Petrović NJegoš. Poznanici iz „Lezeteatra“, pozorišta gde se tekstovi autora samo čitaju, 12. aprila na Uskršnji ponedeljak priređuju neku vrstu turneje tokom koje ćemo ispred svake zgrade u kojoj je neki pisac nekada živeo čitati nešto od njihovih dela. Meni su udeljeni Vuk i Vladika. Zanimljivo je da u bečkim bibliotekama postoji jedna jedina Vukova knjiga na srpskom i to baš „Crven ban“. Biće to veoma interesantna akcija.

Koncept, metoda, fleksibilnost

l Kakvim metodama se koristite pri radu i koliko vam je važan vitalizam u umetnosti?
- Dešava se da želim da pišem ili baš nekako imam priliku za to a, kao za inat, ne pada mi na pamet baš ništa. Osećam se prazan i čini mi se da neću uspeti da iskucam ni pola rečenice, ali kada sednem, počnem da pišem i odjednom se razvije priča i rečenice počinju da se nadovezuju jedna na drugu i ja samo beležim i beležim. Posle izvesnog vremena pogledam to što sam napisao i vidim da je to sasvim dobra priča ili bi mogao da bude dobar početak nekog romana. Obično, međutim, smislim prvo koncept onoga što bih želeo da uradim. Drugi korak je metod kako da nešto uradim. Želju da uskladim sa mogućnostima za njeno ostvarenje. Jednom je neko rekao da moderna umetnost nije u stanju da stvara velika (pozamašnija) dela. Zato pokušavam da napišem ogromne, kapitalne romane od po pet stotina i više strana. Inače sam veoma fleksibilan. Kada mi je jednom urednik nekog časopisa rekao da mu se ne sviđaju prvih pet strana priče koja je imala ravno deset strana, rekao sam mu da tih pet strana može jednostavno da izbaci.

Igor Burić