01.01.00
Politika
08.05.2000.
Lukavstva istorije
Duga putovanja niz reku vremena
U svom delu "Uspon i pad velikih sila", koje po svom značaju i uticaju može da ide u isti red sa delima Tojnbija i Špenglera, Pol Kenedi jasno uviđa da je istorija nesiguran teren da se neuhvatljiva i nepredvidiva van obmane ne da ni zamisliti
Mnogo se govori o istoriji, osobito o tome kako malo ko veruje, ako još iko pametan veruje, u njene plemenite namere, u to da postoji tehnika koja će nas nepogrešivo odvesti u raj u kome će biti podmirene sve naše potrebe i uklonjeni svi konflikti. I to bi mogao da bude nepogrešiv znak da je pritisak svakidašnjice zastrašujući. Tokovi zbivanja se odvijaju pred našim očima, doslovno na TV ekranima, istoriju takoreći hvatamo "na delu". Apokaliptički element se pritom neizbežno upliće u svaku novu situaciji ponovo. Ništa nije sigurno, istovremeno ništa ne izgleda nemoguće, a stalno je prisutna opasnost da se iznenada ponovo padne u neki novi stari haos.
Sve je to manje-više znao i glasoviti Pol Kenedi, verovatno najinteresantniji i najuticajniji istoričar američke današnjice. U svom delu "Uspon i pad velikih sila", koje po svom značaju i uticaju može da ide u isti red sa delima Tojnbija i Špenglera, jasno uviđa da je istorija nesiguran teren, da se neuhvatljiva i nepredvidiva van obmane ne da ni zamisliti. Slučaj se tu, primećuje Kenedi, uvek iznova upliće da opovrgne naše predviđanje i "poremeti" tok događaja. I ne samo što je nepredvidiva nego je za mnoge i neshvatljiva, da se i naučnici - specijalisti, a kamoli obični građani, uzbuđeni i s razlogom zabrinuti, pitaju šta nosi sutrašnji dan, šta nas zapravo očekuje u bližoj ili u daljoj budućnosti.
Ima li istorija logos
I pošto je ustanovio da "svet politike i diplomatije" najčešće "ne sledi pravu liniju", Kenedi je, čini mi se, sklon zaključku da se iz same istorije ne da izvesti njen smisao. Ona se teško može racionalizovati na temelju samih činjenica, pa ispada kao da su logos i istorija dva pojma različitog korena - fakt koji nije teško uočiti u njegovom tumačenju uspona i pada Evrope i njenih imperija, kao i razloga zašto taj proces i nadalje traje. Na toj tvrdokornoj tematici padali su u nemala iskušenja i najveći mislioci: da poput Hegela, od koga smo uostalom saznali da živimo u istoriji i da doprinosimo njenom maršu, stvaraju grandiozne vizije o sablasnom demijurgu koji pokreće događaje; o izazovu i odgovornosti kao u vagnerijanskoj drami ili o očišćenju i junaštvu kao kod A. Tojnbija; o istoriji kao "nosu Kleopatre", nizu apsurdnih slučajeva, žalosnom ispoljavanju ljudske taštine i slepoće, kako je mislio Paskal; pa i kod našeg Andrića ili čak D. Bela, po kojima su uspon i pad tajna - istorija poput čudesne maloazijske reke Meander (naš izraz krivaja) ne prestaje sa svojim lukavstvima, izlažući nas opasnosti na našu odgovornost.
Ekonomija i strategija
Kenedijev poduhvat je, međutim, odveć realističan, odveć istorijski empiričan, izuzetno širok zahvat, vremenski i prostorno, no iznad svega ambiciozan zahvat. Pošao je tragom "krupnijih tendencija" u svetskim sukobima tokom čitavih pet vekova postrenesansnog perioda da bi rešio zagonetku koju su stratezi, ekonomisti i politički lideri pokušavali da reše još od vremena klasicizma. Kako, naime, uskladiti "profit" i "moć", tj. ekonomiju i vojsku? Jer, ako isuviše veliki deo nacionalnog bogatstva odlazi u vojne svrhe istovremeno se onda iscrpljuje ekonomska baza, što na duži rok dovodi do opadanja ukupne moći, a time i do gubitka pozicije velike sile.
I pošto je svaka od vodećih država težila da poveća svoje bogatstvo i svoju moć, da postane (ili ostane) i bogata i moćna, Kenedi se s najvećom pažnjom koncentrisao na interakciju između ekonomije i strategije. Zato će on pokušati da prati i objasni kako su se razne velike sile uspinjale i kako su padale, kako su bile povezane jedna s drugom tokom pet vekova od stvaranja "novih monarhija" zapadne Evrope i početka transokeanskog globalnog sistema država. Evrocentričnost je pri tom bitno obeležje ovog istraživanja, što je i prirodno, naročito za prva tri stoleća modernog doba.
Prirodno je takođe i to što se kroz čitavo ovo delo ponajviše raspravlja o ratovima, iako ono nije zaokupljeno opštim teorijama o uzrocima ratova, time da li je verovatno da njih izazivaju velike sile koje "padaju" ili koje se "uspinju". Ali će zato Kenedi iz prebogate evidencije tokom istorijskih petsto godina izvući dva zaključka: prvi, da velike sile u relativnom opadanju instinktivno reaguju većim trošenjem na "bezbednost", a time odvraćaju potencijalna sredstva od "investiranja" i pogoršavaju svoj dugoročan problem; i drugi, da postoji vrlo snažna korelacija između konačnog ishoda dugih koalicionih ratova oko gospodarenja Evropom ili svetom i količine proizvodnih resursa koje mobilišu obe strane.
Pri tom se nipošto ne tvrdi da ekonomija determiniše svaki događaj ili da je ona jedini uzrok uspeha i neuspeha svake države. Ima, kaže autor, suviše mnogo dokaza koji ukazuju na druge stvari: geografija, vojna organizacija, moral nacije, visoka vojna stručnost, ludost vođe (Hitler) i mnoge druge stvari mogu da utiču na relativnu snagu pripadnica sistema država. U 18. veku, na primer, Ujedinjene provincije su bile najbogatiji deo Evrope, a Rusija najsiromašniji, pa ipak su Holanđani pali, a Rusi se uzdigli. No, ono što izgleda da je ipak nepobitno, veli autor, jeste da u razvučenim ratovima velikih sila (obično i koalicija) pobedu zadobija strana sa naprednijom proizvodnom osnovom.
Bizmarkova opaska
Upravo iz tih razloga SAD se izlažu velikom riziku tako poznatom istoričarima uspona i pada velikih sila, koji se grubo može nazvati "imperijalna rastegnutost", što znači da se vašingtonski politički establišment mora suočiti sa mučnom i trajnom činjenicom da je ukupan zbir globalnih interesa i obaveza Sjedinjenih Država sada mnogo veći od snage države da ih sve istovremeno brani. Rasprostranjenost američkih interesa je tako velika da bi ih, misli Kenedi, bilo teško braniti sve u isti mah, a napustiti bilo koji od njih bilo bi još teže bez ponovnog izlaganja riziku. Amerika, dakle, neće moći da održi svoje postojeće pozicije zato što nijednom društvu nije dato da permanentno ostane ispred drugih, neće moći jer bi to podrazumevalo zamrzavanje različitosti modela rasta, tehnološkog napretka i vojnog razvoja od kada je sveta.
Kenedi nam na koncu ne kaže gde se sada nalazimo jer bi to, veli, protivrečilo stavu da je međunarodni sistem podložan stalnim promenama; bilo bi nerazumno ako bi državnici smatrali da se međunarodna ravnoteža snaga može smiriti i ustaliti. Nema toga, ni države ni pojedinca, koji bi bio u stanju da kontroliše razvoj, promenljivu stopu rasta proizvodnje, tehnološke inovacije, promene na međunarodnoj sceni, spiralni rast cena neoružanja, promene u ravnoteži sila i sl. Parafrazirajući čuvenu Bizmarkovu opasku - sve velike sile putuju "rekom vremena" koju ne mogu "ni stvoriti ni usmeriti", ali niz koju mogu "kormilariti sa manje ili više veštine i iskustva" - autor zaključuje da ishod tog putovanja u velikoj meri zavisi od mudrosti vlada i lidera.
U kraćem poglavlju "Istorija i spekulacija" Kenedi kaže da se zbog čovekove urođene potrebe da poboljšava svoje uslove svet nikada neće primiriti. Od toga on dalje ne ide, premda mu je bio na dohvatu zaključak da se ono što se odnosi na ratove među državama, o čemu raspravlja bezmalo na svakoj strani, može primeniti i na ratove između dobra i zla u istoriji. Taj rat se, po svoj prilici, neće nikad završiti, budući da smo sazdani od takvog materijala koji pruža snagu i jednoj i drugoj strani. Hladni rat jeste završen, ali problemi modernog života su neograničeno složeniji od onoga što je dosad ulazilo u dvodimenzionalnu političku šemu. I otuda bi nam možda jedino otkrovenje moglo obećati da će se ova neprestana igra toka svetskih događaja završiti konačnom pobedom dobra. To, doduše, jeste jedna nevesela metafizika, ali u ovom času ne vidimo ko bi to drugi mogao.
Risto TUBIĆ
