Uspavanka od čelika

27.09.05 Blic

Ovaj pripovedački svet nastao je iz autorovog poimanja srpskog nacionalnog duha. On otkriva neprosvećene (primitivne, divlje) kutke ovdašnjeg mentaliteta, koji počivaju na praznovernoj opsesiji smrću i izopačenoj odanosti kultu predaka. Junaci pripovedaka ne znaju za večni život u svet(l)osti, već samo u mraku i smradu groba; njihovi oci su, sa „odvratnim gamižućim haosom“ umesto lica („Kuća“, „Priča o kući iz snova“), pitomi zombi koji ih poučavaju o tajnama postojanja i ljudskih naravi, ali i ulivaju jezu, jer su ogledalo smrti kao poraza (optimizma) i beskonačnog truljenja („Dželati i žrtve“, „Voz“). Ne uviđajući nijednu čoveku prijateljsku metafizičku silu, oni sami sebe zatvaraju u košmarni vilajet u kome su (bespomoćni) lekari dobri bogovi („Zaglavljen“, „Poslednji put“), demoni nose dobronamerne maske („Stranac“), a data reč, znak epske časti i otačkog amaneta, liči na prokletstvo („Obećanje“, „Kuća“).

Takva „stvarnost“ često muti razum („Imenjaci“, „Kad čir pukne“), a junaci dobijaju „prijatelje“ (dvojnike) čije je ludilo, kao „izvođenje iz svesti“, pokušaj bekstva, ali, kao život bez života, nešto gore i od smrti („Život bez života“, „Ispod kreveta“). Do pred kraj dosledna u ispiranju suštinski nehrišćanskih doživljaja, knjiga se završava aluzijama na otkrivenje svetog Jovana Bogoslova, poistovećivanjem bombardovanja (i sadašnjosti) sa apokalipsom, a Srba, koji neće „kosti otaca svojih“ trampiti „za kesu krvavih dukata“, sa nebeskim narodom („1999. - Uspavanke od čelika“).

Ovaj povratak priči strave i užasa, sasvim doličan 21. veku (punom „živih mrtvaca“) bio bi upečatljiviji da se nije zaustavio na paganskom čuđenju i retorskim pitanjima. Nošen rečitošću ili strahom od nedovoljno reljefnog opisa, pripovedač se jedva drži na površini razuđene rečenice, podleže stilskim greškama i zamućuje misao.


Vesna Trijic