Uska staza ka dalekom severu

01.01.13 Književna istorija

Danas, kada ljudi širom Srbije pišu haiku, knjiga Uska staza ka dalekom severu dragoceni je doprinos rasvetljavanju ove kratke, a u isti mah izuzetno složene pesničke forme. Reč je o možda najvažnijoj knjizi najvećeg majstora haikua – Macua Bašoa, koji je živeo u drugoj polovini 17. veka.
Prevodilac, Hiroši Jamasaki Vukelić, odvažio se na veliki poduhvat. Svaki izraz u ovom prevodu dobro je promišljen, a poezija prati broj slogova u originalu, što je veoma težak zadatak, tim pre što je reč o ovako kratkoj formi. Istovremeno, prevoditi Bašoa znači i posedovati znanje o svemu onome što je pesnika zanimalo pre tri stotine godina: o japanskoj i kineskoj klasičnoj književnosti i o pesnicima starih vremena; o istorijskim ličnostima; o zemljopisnim podacima, ali i mitovima i legendama o krajevima koje je obilazio ovaj haiđin. Sve je to tumač ove knjige napisao u iscrpnom pogovoru, kao i u brojnim objašnjenjima u formi fusnota, kako bi čitaocima osvetlio strme staze kojima je hodio „lutajući pesnik”, kako često nazivaju Bašoa.
Macuo Bašo je rođen 1644. godine, u delu Japana koji danas nosi naziv prefektura Mie, a koji krase najvažnija šinto svetilišta. Rođen je u porodici samuraja nižeg ranga, i posle očeve smrti, u svojoj dvanaestoj, stupa u službu kod rođaka feudalnog gospodara (daimjoa). Ubrzo se pridružuje sinu svoga gospodara, Todo Jošitadi, koji je pisao haikai poeziju pod budnim okom čuvenog pesnika, Kitamura Kigina. Bašo se tako obreo u krugu pesnika Teimon škole haikai stiha, koji su pisali elegantne i duhovite pesme, bogate igrama reči i aluzijama na klasičnu dvorsku književnost. Po Jošitadinoj smrti i Bašo napušta službu, ali uspešno nastavlja da piše poeziju.
Februara 1672. godine Bašo svetilištu u rodnom gradu Ueno posvećuje zbirku Igra školjke (Kai oi), sastavljenu od stihova sa poetskih nadmetanja na kojima je bio sudija. Njegove primedbe, kao i dve njegove pesme daju nagoveštaje buduće pesničke veličine. U proleće iste godine doseljava se u Edo (današnji Tokio), sa čvrstom namerom da postane haikai majstor (haikaiši), ali i da se osamostali daleko od velikih pesnika iz Kjota. Tu se upoznaje sa Danrin školom, čiji su sledbenici zagovarali slobodnu upotrebu svetovnih tema i komičnog. Zalagali su se za oslobođenje poezije od čvrstih pravila koja je nametao vezani stih.
Bašo prihvata ove ideje i u narednim godinama učestvuje na raznim pesničkim nadmetanjima najvišeg ranga, gde je bio izuzetno zapažen. Istovremeno, sarađuje sa brojnim pesnicima ne obraćajući pažnju na pravac kojem pripadaju. Piše sa njima, šalje stihove za njihove zbirke i pojavljuje se kao sudija na pesničkim skupovima. Do 1680. on se već dokazao kao uspešan haikai majstor. Uveliko razvija sopstvenu poetiku, koja doseže do tada nezamislive intelektualne dubine.

Pesnik se u svojim zrelim godinama odvažio na pustinjački način života. Iz centra Eda odlazi u okrug Fukagava, gde se osamljuje u kolibi na reci Sumida. Ubrzo ga okružuju mnogobrojni učenici, željni znanja koje im je mogao podariti uvaženi učitelj. Kada jedan od njegovih učenika zasadi drvo banane (bašo), i koliba i pesnik postaju poznati pod tim imenom. Bašoove pesme iz ovog perioda odlikuju duboke emocije, kao i misaonost i filozofska dubina, karakteristične za kinesku poeziju. U tom duhu napisani su i stihovi koji su se našli u prvoj zbirci Bašoove škole, objavljenoj 1683. godine pod naslovom Bušni kesten (Minašiguri).
Iz svoje kolibe Bašo odlazi na dugačka, čak višemesečna putovanja, tokom kojih je prevaljivao ogromne razdaljine. Noseći sa sobom brojne utiske, pretakao ih je u stihove za sva vremena, a od njih su nastajali putopisi sa pesmama i proznim tekstovima velike umetničke vrednosti.
Avgusta 1684. započinje svoje prvo dugačko putovanje, koje je trajalo devet meseci. Ovo putovanje po zapadnim krajevima, do pesnikovog zavičaja, nazvano je „put belih kostiju”, prema haikuu kojim ga je Bašo započeo. Pesnik je bio spreman da na tom mukotrpnom putu ostavi svoje kosti pokraj druma, da tu pobele na kiši i na vetru. Plod ovog putovanja je istoimeni putopis, Put belih kostiju (Nozaraši kiko).
Šestomesečno putovanje, započeto novembra 1687. godine, rezultira putopisom Beleške iz ranca (Oi no kobumi), koji je posthumno objavljen. Svako Bašoovo putovanje donosilo je određene promene u njegovom stvaralaštvu. Tokom prvog, Bašo je razvio osobeni, „bašoovski” stil, koji na drugom putovanju „pokazuje potpuno sazrevanje”, i njegova poezija dobija skladnu formu i duboku misaonost.
Potka za jedan od najpoznatijih Bašoovih putopisa, Uska staza ka dalekom severu (Oku no hosomići), nastaje tokom petomesečnog lutanja po severnim krajevima, na koje pesnik odlazi u maju 1689. godine. Po povratku u Edo, dve godine kasnije, Bašo motive za svoje stihove nalazi u svakodnevnom životu. Pesme su mu, s jedne strane, oslobođene patetike, uzvišenosti i nametnutih normi, dok su, sa druge, obogaćene novinama poput kolokvijalizama. Taj novi stil naziva se karumi (lakoća).
Na svoje poslednje putovanje, „put svenulog polja”, Bašo kreće 1694. godine, ali se posle samo nekoliko meseci razboleo i umro u Osaki. Čak i u svom samrtnom času, poslednju snagu upotrebio je da ispravi jednu ranije napisanu pesmu. Taj postupak najbolje govori o Bašoovom pristupu poeziji, koji svakako ne predstavlja puki izliv emocija pretočen u reči, već se pod procesom nastanka poezije podrazumeva duboki misaoni napor. Svaki slog u Bašoovom haikuu tu je iz sasvim određenih razloga. Time je teži posao prevodioca, a samim tim i veći uspeh koji je postigao uloživši ogroman trud da protumači i prepeva večne stihove velikog majstora.
Uska staza ka dalekom severu je spis u formi prozimetra, na japanskom haibun, jer se u njemu smenjuju stihovi (prevashodno haiku pesme) i prozni tekst. Ovo delo je mnogo više od zbirke pesama ili putopisa lutalice nemirnog duha. Knjiga jeste zapis sa putovanja po oblasti Tohoku - severoistočnom delu najvećeg japanskog ostrva Honšu, ali se istovremeno umnogome razlikuje od dnevnika Bašoovog pratioca, Sore. Razlog leži u činjenici da pripovest nije iznedrena odmah po povratku, već je napisana znatno kasnije. Bašo je neke događaje namerno izmenio, mnoge nije ni zabeležio, a ponešto je i izmislio - sve sa ciljem da izrazi svoje poglede na poeziju, drevnu tradiciju, ali i na život uopšte. O pažljivom promišljanju svedoči i vrlo sugestivan naslov. Pri tom treba imati na umu da je ovo jedini putopis koji je Bašo imenovao. Premda je reč o starinskom toponimu, Uska staza ka (na) dalekom severu zapravo predstavlja neizvestan i pun prepreka put u daleke krajeve, dok ujedno simbolično označava pesnikovo usamljeničko traganje za najdubljim tajnama poezije.
U ranije prevedenoj zbirci, Svenulo polje, Hiroši Jamasaki Vukelić objašnjava da se u putopisu Uska staza ka dalekom severu pesnik „okreće tradiciji klasičnog japanskog vaka pesništva, crpeći iz njega ideje o nepostojanosti ovog sveta i lepoti usamljeničke tuge. Bašo dolazi do saznanja da je svet u stalnim promenama i da pesnik može da dođe do nepromenljivog umetničkog bića haikaija samo stalnim traganjem za novim, u skladu sa tim promenama”. Sve u skladu sa sopstvenim načelom: „Ne zaboraviti nepromenljivo, a stalno težiti promenama”.
Prevodilac u pogovoru Uske staze ukazuje na tri osnovne niti koje se provlače kroz knjigu. Prvu predstavljaju utamakure - lirski toponimi korišćeni u vaka poeziji zbog poetskih i romantičnih asocijacija. Bašo je na svom putu obišao veliki broj takvih mesta, opevanih u starim pesmama. Idući stopama slavnih prethodnika, odao je počast tradiciji, crpeći iz nje ideje i nastojeći da pronikne u dušu drevnog pesnika. Osim pesnikovog nadahnuća, povremeno je prisutno i njegovo razočaranje, uzrokovano činjenicom da su neka od tih mesta zaboravljena ili su netragom nestala. Bašo piše:
„Mada je veliki broj opevan u pesmama, te su tako sačuvana njihova imena od davnina, vreme prolazi i svet se menja, pa se, za većinu njih, ne može sa sigurnošću reći gde im se nalaze ostaci, budući da su se brda survavala, reke oticale, putevi se menjali, kamenje zatrpavalo u zemlju, stara stabla zamenjivala mladim...” (str. 37)
Drugu nit, koja se proteže kroz Usku stazu ka dalekom severu, čine susreti. Na svome putu Bašo sreće druge pesnike. Mnogima od njih on prenosi ideje svoje pesničke škole, što i jeste bila jedna od njegovih zamisli kada je kretao na put. Ali, pesniku su važni i susreti sa običnim ljudima. Primetno je da se divi onima koji su se, poput njega samog, odrekli blagodeti civilizacije i odabrali pustinjački način života. Isto tako, naglašava kako visoko ceni poštenje i čistotu duše. Pomno je posmatrao jednog domaćina, gostioničara kog su zbog poštenja zvali Budinim imenom. Bašo ljude poput njega opisuje rečima velikog Konfucija: „koliko su prirodni i prostodušni, toliko su bliži pravoj čovečnosti”. (str. 12) Ne zaboravlja širokogrudost siromašnih seljaka, koji njemu i njegovom pratiocu nesebično pružaju gostoprimstvo i dele sa njima svoju sirotinju i slamnatu prostirku u neuglednoj straćari. Ponegde se putnici zadržavaju duže, uživaju u gostoprimstvu i obilaze lokalne znamenitosti, skupljajući snagu za nastavak putovanja. Ipak, dešavalo se i da ih niko nije hteo primiti na konak.
Treća spona koja ovo delo povezuje u celinu jesu likovi velikih ratnika. To su, pre svega, učesnici u Genpei ratu - sukobima između dva najveća klana, Minamoto i Taira, koji je doveo do kraha dominacije aristokratske klase i obeležio početak vojne vladavine u Japanu. Pominju se velike vojskovođe, ali i drugi koji su se srčano borili i nesebično žrtvovali, poput starca kome su dva sina poginula. U putopisu se smenjuju istorijske i mitske ličnosti, i pesnik kao da želi da ih utisne u pamćenje čitalaca kako bi tradiciju otrgao od zaborava. Uz svaki lik, prevodilac daje podrobna objašnjenja o pretpostavljenim motivima koji su Bašoa potakli da odabere baš te junake.
U ovome delu pronalazimo i brojne aluzije na japansku i kinesku mitologiju i tradiciju. Reč je o različitim običajima, obredima, zanatstvu i verovanjima kao što je ono u apotropejsku moć biljaka. Naši čitaoci, kojima je dostupan i prevod Kođikija, najstarijeg sačuvanog književnog dela u Japanu, mogu prepoznati mitološke segmente poput priče o boginji Konohana no Sakujabime, bogu Oojamacumiju ili carici Đingu.

U duhu starih pesnika, Bašo raznim aluzijama često upućuje čitaoca na velika književna dela koja su bila poznata i priznata u njegovo vreme. Upravo zbog toga su važni komentari uz pesme, koje nam daje prevodilac. U protivnom bi značenja poetskih slika bila zamagljena ili bi se mogla pogrešno protumačiti. U putopisu pronalazimo odjeke no drama, zatim najvećeg dela japanske klasike - Priče o princu Genđiju, kao i kineske i japanske (vaka) poezije. Uzmimo za primer odeljak „Granični prelaz Širakava”, gde su u dve kratke rečenice sažete aluzije na četiri vaka pesme čuvenih pesnika (str. 23).
Veličina Bašoovog umeća pokazuje se i u prilici kada on, koristeći intertekstualni postupak, tradicionalnim temama i motivima iz vaka poezije daje novo ruho i sasvim nova značenja. Zanimljiva varijanta ovakvog postupka je kada pesnik kurtizanama pripisuje reči poznate pesme (str. 70). To ipak ne znači da se Bašoova poezija svodi na ironizaciju i banalizaciju tradicionalnog nasleđa. Povremenom upotrebom takvih postupaka njegovi stihovi dobili su na svežini i duhovitosti, postali su savremeni, što je bio jedan od mudrih načina da se izbori sa stegama nasleđenih pravila.
Jasno izražene emocije, kako u proznom tekstu, tako i u pesmama, važna su karakteristika ovog putopisa. Pesnik nam se jada kako teškim koracima i sa zebnjom u srcu kreće u neizvesnost, „polažući nesigurne nade” u to da će se živ vratiti, dok mu se srce steže „pri pomisli na hiljade kilometara puta” pred njim (str. 7 i 10). Međutim, uskoro ga zahvata putna groznica i on prihvata kao neminovno sve što ga snalazi tokom poduhvata na koji se odvažio. Kao metaforu možemo gledati kameni stub Cubo, koji je „svedok hiljadu prohujalih godina”. Zbog tog spomenika pesnik se oseća kao da mu „pred očima iskrsavaju duše drevnih ljudi”, što mu je „pričinjavalo zadovoljstvo putovanja i radost življenja”, te je, kaže, „zaboravljajući sve muke ovog putešestvija, lio suze radosnice” (str. 37). Sve to mu pomaže da istraje. Kako i sam priznaje:
„Muke dugog putovanja izmoriše mi i telo i duh, a opet, bio sam opsednut divnim predelima i do suza zadubljen u misli na prošlost, pa nisam bio u stanju da lako smišljam pesme, ali evo, ipak, jedne:
Kođiki – Zapisi o drevnim događajima, prir. Oo no Jasumaro, prevod sa starojapanskog Hiroši Jamasaki Vukelić, Danijela Vasić, Dalibor Kličković, Divna Glumac, Beograd: Rad, 2008.
Pravi početak
lepog: setvena pesma
Dalekog severa.” (str. 24)
Dušu mu razdire tuga za pesnikom kog je potražio, čuvši hvale o njegovom radu, da bi saznao kako je ovaj „mlad preminuo prošle zime”. Kao krik, iz Bašoovih grudi otima se haiku:
„Pokreni se, grobe!
Moj glas što gorko plače –
jesenji vetar.” (str. 75)
Deskriptivni momenti u ovom putopisu čitaoca ostavljaju bez daha, bilo da je reč o vodopadima, vremenskim nepogodama, o usamljenim svetilištima što izazivaju strahopoštovanje tako skriveni po planinskim zabitima, ili o nadgrobnim spomenicima žena-ratnika, koje pesnik smatra najpotresnijim. Na vrhu Mesečeve gore, planine Gasan, pesniku se čini kao da ulazi „u samo nebo, tamo gde su putevi sunca i meseca” (str. 61). Milina ga preplavi dok gleda poluotvorene pupoljke kasne trešnje koja čak ni pod naslagama snega nije zaboravila na proleće. Jedan od najlepših opisa je u odeljku „Macušima”:

„Tu su i bezbrojna ostrva: neka od njih štrče visoko, kao da upiru prstom u nebo, dok se druga pružaju nisko, kao da potrbuške leže na talasima; neka su naslonjena jedno na drugo, pa ih ima i po tri tako naslagana; neka se, opet, s leve strane odvajaju, a s desne spajaju sa drugima; neka na leđima nose, a neka rukama grle druga ostrva, kao da miluju decu ili unuke. Borovi su tamnozeleni, grane su im povijene pod udarima morskih vetrova, a ta njihova vijugavost je toliko skladna, da se, prirodno, nameće utisak da ih je neko takvim oblikovao.” (str. 43)
Saosećajući sa pesnikom dok ga snalaze svakojake nedaće na putu, čitalac se pita čemu tolika muka, a onda pročita opis: „izvanredan prizor, utonuo u duboku tišinu, a ja osećam kako mi se duša pročišćava”, koji kulminira pesmom:
„Kakva tišina!
U stene se upija
zuka cvrčaka.” (str. 37)
Tada shvati da sve to nije uzalud, pa čak i pozavidi tom velikom čoveku koji je ceo svoj život posvetio, ili bolje reći, podredio poeziji.
Bašoov doprinos japanskoj kulturi je ogroman. Kada govorimo o poeziji, nemerljiv je njegov udeo u razvoju haiku stiha. Upustivši se u sveobuhvatno istraživanje potencijala koji ova kratka stihovna forma poseduje, Bašo je stvorio ozbiljnu poeziju od onoga što je ranije bila uglavnom zabava i igra u dokolici. Koristio je reči iz govornog jezika, pozajmljenice iz klasičnog kineskog jezika, pisao hoku od osamnaest i devetnaest slogova. Što je još važnije, trudio se da piše stihove bliže realnom čovekovom iskustvu i iskreno je opisivao ono što je video, pomislio ili osetio. Pokazao je da su tri stiha dovoljna da iskažu najrazličitija osećanja i raspoloženja, složene životne priče, kao i dubokoumne filozofske, religijske ili sociološke stavove.
Bašoova poezija otkriva pesnikovu stalnu težnju da pronikne u smisao života, dok je na čitaocu da odgonetne tajnu koju nam je pesnik zaveštao. Upravo iz tog razloga zadivljujuća snaga njegovog dela prevazilazi granice Japana. Njegov haiku je podjednako blizak i pripadnicima kultura daleko od Japana, o kojima Bašo nije ni sanjao, a njegov život i delo inspirišu ljude širom sveta. Zato se njegovoj poeziji iznova vraćamo, svaki put pronalazeći neku novu istinu u tim rečitim stihovima.
Danijela Vasić