Umetnost življenja na francuski način

15.12.08

„Već više od godinu dana stanujem u prelepoj palati u potpunosti nameštenoj i ukrašenoj u stilu ar deko, tom izrazito francuskom stilu iz tridesetih godina prošlog veka, u palati koja se nalazi preko puta Kalemegdana, uljuljkana zvonima Saborne crkve čiji se zlatnožuti zvonik uzdiže iznad vrta rezidencije Francuske, u srcu starog Beograda.” Ovim rečima počinje svoju knjigu „Umeće življenja na francuski način” (izdavač je „Laguna”) naša sagovornica Mari-Pjer Teral, supruga ambasadora Francuske u srpskoj prestonici. Njen koautor je kuvar Zoran Milenković - „najznačajniji čovek u ambasadi”, kaže poveravajući nam da od srpskih jela najviše voli pasulj, da naše jagode ne mogu da se porede sa francuskim zato što „srpske mirišu i imaju ukus”, ali i da nije znala da imamo toliko slava. „Svaki dan neko od mog osoblja odsustvuje jer ima slavu”, primećuje s osmehom.

Mari-Pjer Teral, po zvanju advokat, voli da se druži s našom elitom, ali i sa domaćinima koje svakodnevno sreće dok kupuje na Kalenićevoj ili Bajlonijevoj pijaci, u pratnji „najvažnijeg čoveka u ambasadi”. Uči naš jezik, razume ga, ali još ne uspeva da ga tečno govori.

Šta vas je podstaklo na to da napišete knjigu o umetnosti življenja na francuski način?
- Želja da odgovorim na prijateljstvo Srba prema nama. Pišući knjigu, htela sam pre svega da vas povedem u obilazak mesta gde mi živimo i primamo goste na francuski način, kroz rezidenciju čija se kapija tradicionalno svake godine otvara za Beograđane, povodom Dana kulturne baštine, koja pripada Francuzima isto koliko i vama. Pošto nas svi uveravaju da je naša kuhinja najbolja, u šta smo na kraju i sami počeli da verujemo, htela sam da vam dam i nekoliko recepata za jela koja služimo našim gostima, u želji da uživaju u ukusima i raznovrsnosti kuhinje naše zemlje, gde su starinski recepti često najukusniji. Najzad, deo koji se odnosi na primanje gostiju, odnosno na pravila lepog ponašanja napisala sam svesna da francuski protokol mnogima izgleda prilično zamršeno.

Zbog čega zdanje u kojem živite u Beogradu nazivate palatom?
- Zato što je biser ar dekoa, izuzetno delo arhitekte Rožea Espera. Počasne stepenice vode do salona koji na pročelju izlazi na terasu, preko puta raskošnog Kalemegdana. Salon može da primi više od trista gostiju. Ogledala koja se vide na svakom koraku podsećaju na Galeriju ogledala u kojoj su, u Versaju, nekoliko godina pre nego što je beogradska palata sagrađena vođeni mirovni pregovori, tokom kojih je iscrtana karta Evrope. Trpezarijski sto, kao i tapiseriju, dizajnirao je veliki majstor Pikar le Du, svod je ukrašen kristalnim lusterom. Unutra je naš nacionalni mobilijar, izuzetno vredno delo majstora Lelea. U našoj kolekciji slika imamo jednog Pikasa, Raula Difija... ali i servis od nadaleko čuvenog porcelana iz Sevra, koji francuski predsednici poklanjaju kad idu u veoma važne posete. Znam da je jedan servis „Sevr” predsednik Miteran darovao princu Čarlsu za venčanje sa ledi Dajanom.

Gde ste vi učili protokol?
- Uglavnom sam ga učila iz knjiga i pažljivim opažanjem drugih. Sećam se kada je moj suprug dobio prvu službu u inostranstvu, u Ženevi. Tadašnji francuski ambasador i njegova supruga su nas kraljevski dočekali. Od uzbuđenja sam mnogo govorila i svemu se naglas divila, dok nisam primetila da se naši domaćini malo mršte. Shvatila sam da nešto nije u redu, ali nisam znala u čemu grešim sve dok kod kuće nisam pogledala knjigu o pravilima etikecije u kojoj sam pročitala da se na formalnim obedima domaćica niti hvali niti joj se zahvaljuje, odnosno da je takva prisnost dozvoljena samo među prijateljima i najbližima.

Da li ste zapazili neki srpski običaj koji biste rado uvrstili u protokol?
- Jesam, običaj da svog gosta poslužite slatkim u znak dobrodošlice.

Već 35 godina sa svojim suprugom obilazite svet, kojim rečima biste ukratko opisali takav život?
- Imam sreće u životu.

Pogled ka Evropi
Po mnogima najlepša zgrada u nas, francuska rezidencija još nema svoju monografiju. Podstaknut knjigom Mari-Pjer Teral, „Blic” je malo istražio njen istorijat.
Od državnog arhitekte Rožea Espera, zapravo, naručen je projekat za francusku ambasadu u jednoj afričkoj zemlji, ali pošto tamo nije izveden, naknadno je prilagođen za Beograd. Prilagodio ga je naš arhitekta Josip Najman. Zdanje je zidano nekoliko godina, a završeno 1930. Gleda na poslednji greben koji se sa Balkana spušta prema Evropi, tačnije na kalemegdansko stepenište koje je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić, čije je delo, većini poznatije, Gimnazija „Kralj Petar”, iza Saborne crkve (objasnila nam je arh. Milica Radosavljević).
Reljefe na fasadi izradio je francuski vajar Sarabezol, a njihovo izvođenje prepustio svom učeniku, vajaru Đuzepu Grasiju. Grasi je izveo reljefe u kamenu (predstavljaju Jovanku Orleanku sa devicama, kralja Sunca Luja XIV, vojnika, poljske radove...) i modelovao tri bronzane figure na vrhu palate (personifikacije Slobode, Jednakosti i Bratstva). Njih je pak isklesao Bartul Krstulović, Splićanin. U bašti rezidencije su i skulpture u kamenu Petra Palavičinija, koje je takođe izveo Grasi (saznali smo od Grasijevog sina).
Fotografije koje svedoče o završnim radovima na reljefima, sa autorima snimljenim na skeli, Grasijev sin je predao 2002. godine tadašnjem ambasadoru Francuske u Beogradu.