Umetnost radi umetnosti i književni život

29.09.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Romanista DŽin H. Bel- Viljada, profesor na Vilijams koledžu, gotovo trideset godina radio je na, uistinu, grandioznom projektu. Od 1974. gradio je knjigu koja se bavi odnosom književnosti i društva. Preciznije, njega je zanimao komparativni pregled estetističke doktrine, njene mene u različitim zemljama i razdobljima u rasponu od dva veka. NJegova studija zato i nosi podnaslov: Kako su politika i tržište doprineli uobličavanju ideologije i kulture esteticizma 1790-1990.
Polazeći od poznate estetičke teorije l’ art pour l’ art /larpurlartizam/ ili umetnost radi umetnosti, koja se pojavila u drugoj polovini 19. veka i razgovarala nezavisnost/autonomiju umetnosti u odnosu na društeni život, Viljada je istražio ogroman materijal i napisao istoriju esteticizma kakvu do sada nismo imali, ni poznavali. Kao izrazita protivteža teoriji o didaktičnoj i utilitarnoj funkciji umetnosti, koja je bila dominantna još od antičkih vremena, larpurlartizam je svoje pionire i glavne protagoniste imao u čitavom nizu pisaca i umetnika: E. A. Po, T. Gotje, Š. Bodler, G. Flober, O. Vajdl, Malarme, Nerval. Kod nas L.Kostić, V. Ilić, J. Dučić, M. Rakić...
Teorija koja se najviše razvila u Francuskoj, a termin prvi uveo V. Kuzen (1818), najviše se oslanjala na učenje Imanuela Kanta (1724-1804), ali Viljada početke vezuje za niz predstavnika pogleda na svet u koje čista estetika igra ključnu ulogu, među kojima je bio i Šeftsberi 1671-1713). Ono što je on nazivao sloboda lepote kod Kanta je bila bezinteresnost. Te estetičke ideale za engleske i američke uši, gotovo usputno, formulisao je Oskar Vajld (1856 –1900) u svom najpoznatijem romanu “Slika Dorijana Greja” (1890) kroz niz sentenci/ aforizama, kakvi su, recimo: Ne postoje moralne i nemoralne knjige. Knjige su napisane dobro ili rđavo. Nijedan umetnik nema etičkih sklonosti. Porok i vrlina samo su građa za umetnost. Sva je umetnost potpuno beskorisna.
Tako je počelo razvijanje književnosti/umetnosti iskuljučivo na vlastitim osnovama, u kuli od slonove kosti, ili bez nje. Larpurlarizam bio je borbeni poklič svih avangardi, i u osnovi modernosti svih književnosti, modernog pristupa umetnosti i književnom delu, sve do postmodernističkih filozofa, za koje postoji samo virtuelna stvarnost i istina fikcije.
Stvari su, međutim, uznapredovale do te mere da jedino neko kataklizmično podsećanje na stvarnost može dovesi u pitanje niz relativističkih ideja i pokazati da istorija, ipak nije fikcija – smatra Viljada. O tome, i o čitavom nizu protagonista, pisaca, kritičara, tumača, mislilaca, govori ova retko inspirativna knjiga. NJen hardver i softver je prepun starih i novih ideja, sučeljavanja škola mišljenja, često i u senci religije. Kao posebnu saznajnu i pedagošku vrednost treba istaći navođenje literature posle svakog poglavlja, a ona je zaista impresivna.
No jedno Viljadino stanovište kao da nadmašuje sva saznanja i provejava na svakoj stranici: autori su jedno, tumači su drugo. Pesnik/umetnik je uvek na višoj lestvici od kritičara, ma koliko se ovaj drugi trudio, i uspevao, da uđe u suštinu dela. Svako razdoblje donosi i vraća nove ideje u sagledavanju umetnosti, ali klasična dela književnosti/umetnosti ostaju to što jesu. Sa, ili bez, talentovanih tumača.
Jedan drugi, naš pesnik, bio rekao: - Previše se interpretira. Ili, u viđenju slikara/kritičara Živojina Turinskog (1935-2001): - Mnogo slikara, malo umetnika.O istoriji književnosti/umetnosti u okrilju tržišta i njegovih kontroverzi i dejstava možemo tek da naslućujemo. Stvar je još sveža i vruća, a znanje krhko i nepostojano.

M. Živanović