Sreten Ugričić
Zvezde
Namera mi je da ukažem na jednu posebnost aktuelnog stanja u umetnosti: na izvesnu ekvivalenciju među kategorijama umetnosti, prošlosti i postmoderne. Ovu troekvivalentnu uzajamnost označio sam terminom "konstelacija". Izlaganje će pokazati kako je odnos postmoderne umetnosti i umetnosti prošlosti neuporedivo neposredniji od onog koji opisuje Fredrik Džejmson insistirajući, danas već klasično, na postupcima kao što su citat i pastiš. Osnovno razlikovanje o kome će ovde biti reči jeste razlikovanje između umetnosti istorije i umetnosti prošlosti. Ne pozivam se, dakle, na ustaljeno razlikovanje između kategorijalnog para istorija umetnosti - prošlost umetnosti, nego na razlikovanje između komplementarnog para umetnost istorije - umetnost prošlosti. Kao što je istorija umetnosti odgovarajući reprezent umetnosti istorije, tako je prošlost umetnosti odgovarajući reprezent umetnosti prošlosti. Kao sredstvo i meru distinkcije iskoristiću prvo naznaku generalne razlike između istorije i prošlosti, a potom, u drugom delu rada, i naznaku specifične razlike između istorije umetnosti i prošlosti umetnosti.
Za početak, pretpostaviću da svi znamo šta je istorija, da bismo nekako stigli do onoga što - po pretpostavci - ne znamo, tj. do odgovora na pitanje šta je prošlost, i to prošlost u odnosu na umetnost. U trećem delu, na kraju teksta, odgovor na ovako zadato pitanje će glasiti: prošlost umetnosti je postmoderna umetnost. Ali, do toga tek treba doći.
Prvi deo: Sa one strane umetnosti istorije
1. U odnosu na istoriju, moguće je prepoznati i ustanoviti dva opšta, paradigmatska tipa umetnosti: umetnost istorije i umetnost prošlosti. Umetnost istorije je ona umetnost koja ne prevazilazi istoriju i karakteristična je za stvaralaštvo u istoriji - za dela koja nastaju iz istorije, te u svom krajnjem ishodu za istoriju, doprinoseći joj.
Umetnost prošlosti je, pak, ona umetnost koja prevazilazi istoriju i karakteristična je za stvaralaštvo izvan istorije - za dela koja nastaju pre, posle i sa one strane istorije, a koja, kao takva, svoj krajnji ishod imaju u sebi, a ne izvan sebe.
Odnos o kome je reč odnos je subordinacije. U prvom slučaju umetnost je podređena istoriji, koja je instrumentalizuje za vlastite potrebe i zbog vlastitih potreba. U drugom slučaju istorija je podređena umetnosti, koja zadatu istoriju instrumentalizuje za vlastite potrebe i zbog vlastitih potreba. U aksiološkoj ravni naznačena subordinarnost uspostavlja se između teleoloških i estetskih vrednosti: prosto rečeno, u umetnosti istorije lepo "služi" smislu, dok za umetnost prošlosti važi obrnuto - smisao je podređen lepom. Umetnost istorije je umetnost fakata i smisla koji svojim implikacijama nikada ne prevazilazi opšti smisao istorije, dok je umetnost prošlosti umetnost artefakata i lepote koja svojim implikacijama bitno prevazilazi istoriju. Ako priznamo sebi koliko je istorija ružna, postaje očigledno da nije tako teško estetski je nadmašiti.
Umetničko delo istorije upućuje na nešto što je stvar istorije (ne, naravno, u vidu završenosti, nego u vidu istoričnosti tj. određenosti istorijom) - upućuje na opštevažeći istorijski interes izvan kojeg, za samu istoriju, nema ničega, pa dakle ni tog dela. Reč je o nečemu što može da postoji i bez imanentne estetske dimenzije, jer delo nije zadato umetnošću, nego istorijom. Nasuprot tome, umetničko delo prošlosti upućuje na nešto drugo - na ono što ne može autentično da postoji izvan samog dela i njegove urođene estetske dimenzije. Toga u istoriji nema, to je moguće samo u prošlosti, jer nije zadato istorijom niti je njoj podređeno, nego je zadato umetnošću i samo je umetnosti podređeno. Jer istorija povezuje događaje, ličnosti i dela ideološki - pretpostavljenim telosom, dok prošlost to čini neposredno - vremenom.
2. Umetnost prošlosti otelotvoruje ono što je bezinteresno (Kant) budući da nema ni uzroka ni svrhe izvan sebe - dakle, estetsku vrednost, a ta vrednost je autonomna i autoreferentna u odnosu na heteronomiju istorije, koja sve vrednosti koje nisu istorijske beskrupulozno poništava. Ovde pod vrednošću podrazumevam specifični smisao, koji je različit od opštevažećeg smisla istorije, od kog se, kao od pozadine, izdvaja autonomijom i autoreferentnošću. Ovakvo određenje umetnosti prošlosti dozvoljava mogućnost da njena dela nastaju i u vremenu koje ne nazivamo "prošlim" nego "sadašnjim". Dovoljan uslov da i savremena umetnost bude ravnopravni element celine umetnosti prošlosti jeste njen autonomni aksiološki status naspram bilo kakve istorije. Neka savremena dela ispunjavaju ovaj uslov, a neka ne. Ispunivši ovaj uslov, savremena dela po automatizmu od "sadašnjih" postaju "prošla", isto onako kao što su mnoga dela prošlosti po istom principu iz prošlosti legitimno prešla u našu savremenost.
Aksiološka ekvivalencija umetnosti prošlosti i umetnosti naše sadašnjice opravdava prividnu paradoksalnost opisane estetičke situacije. Svesna toga, umetnost našeg, postmodernog doba, legitimno se pojavljuje kao aktuelna umetnost prošlosti. Osobenost postupka takve umetničke prakse odlikuje se najrazličitijim načinima stvaralačkog preuzimanja već postojećih dela koja su estetičnošću i artificijelnošću stekla imunitet na fatalni uticaj istorije. Tim postupkom, specifično umetničkim transferom, razvijaju se dalje - koliko god je to moguće ili koliko god umetnik oseća da je potrebno - oni aspekti koji su najviše doprineli epohalnom distanciranju već postojećih umetničkih dela od istorije.
Umetnost prošlosti, shvaćena kao aktuelna umetnička praksa, ume da koristi ono što je bilo vredno u istoriji za stvaranje svojih "estetskih viškova" smisla koji prevazilaze ono od čega su nastali, a što je zadato istorijom. Jednom nadmašivši istoriju, takva dela izlaze iz istorije, ali ostaju u prošlosti, zajedno i ravnopravno sa svim drugim delima prošlosti, bila ona pre, posle, ili za vreme istorije, svejedno.
3. Već se može naslutiti da je prošlost - nasuprot istoriji kao kategoriji tendencioznosti i diskriminacije - kategorija ontološke i aksiološke tolerancije. Umetnost istorije od fakata stvara isključivo istorijske vrednosti, dok umetnost prošlosti od artefakata kao vrednosti stvara istorijski neutralne činjenice prošlosti. Tu, u prošlosti, vrednosti se uzimaju kao po sebi relevantne činjenice, u čijoj se višeznačnoj i višeslojnoj estetskoj trans-skripciji i trans-formaciji događa supstitucija istorijskog prošlim.Kako neko delo može biti prisutno u prošlosti, ili pak u sadašnjosti koja je u bitnom smislu ekvivalentna sa svojom prošlošću - a ne biti prisutno u istoriji? Tako što je priroda njegovog prisustva aistorijska. Ono postoji u vremenu, a izvan istorije, iako to na prvi pogled izgleda nemoguće. Ipak, na drugi pogled, svi ćemo se složiti da je mnogo lakše opstati u prošlosti nego u istoriji. Ovo naročito važi za kvalitete koji nisu istorijski, a koje istorija ili neopravdano prisvaja, ili ih, kad to nije u stanju, bez milosti uništava.
Umetnička dela su najbolji reprezenti na ovaj način shvaćene prošlosti kao istovremeno i aksiološke i aistorijske kategorije. Zato što, čak i kad su pripisani istoriji, nadilaze je ne podležući nikad u potpunosti njenim promenama i hijerarhijama. Umetničke vrednosti - ako su to, a ne tek bolja ili gora simulacija - održavaju svoj status bez obzira na revolucije ili evolucije skala vrednovanja. U delima umetnosti ima nečeg što nije instrumentalizovano ni izmanipulisano nijednim od proklamovanih istorijskih telosa. Ona stoje u nekoj vrsti svete uzajamnosti - ravnopravno, jedno uz drugo, ma u kojoj epohi, klasi, kulturi, društvenom uređenju, konfesiji ili običaju da su nastala. Tako umetnička dela od trenutka nastanka mogu "ući" u određenu istoriju, ali i ne moraju - mogu "ostati" u istoriji, kao što mogu iz nje i "ispasti", ili se "uzdići iznad" nje - što zavisi od zadate istorije i njenih interesa, a da se uopšte ne tiče same umetnosti. Iz prošlosti, međutim, jednom kad su već nastala, umetnička dela nikako ne mogu nestati. Jer tu, u vremenu, ostaje se zauvek, zajedno sa svim drugim ljudskim vrednostima, zajedno sa svim što je ljudsko.
