22.03.12
Umetnost nas podseća na moć
Elen Hendler
Intervju: Elen Hendler Miler, profesorka estetike
Psihoanaliza može da odgovori na pitanja: zašto je neko slikao na taj način, zašto ova slika čini da se osećam nelagodno; zašto mi je ova tako uznemirujuća...
Elen Hendler je profesorka estetike na univerzitetu Merilend gde drži multidisciplinarne seminare iz estetike, književnosti, psihologije i likovnih umetnosti. Objavila je knjigu „Umetnost i psiha” („Klio”). Danas će biti gost ove izdavačke kuće, a sutra će na Filološkom fakultetu u Beogradu u 11 sati i na Kolarcu u 17 sati održati predavanja.
Kako ste se zainteresovali za „primenjenu psihoanalizu”?
Još kao dete uvek sam crtala, čitala, plesala; umetnost, literatura, muzika, ples i gluma bili su centar mog života, a tada je moja porodica živela u Njujorku. Bila sam u potpunosti okružena umetnošću. Na poslediplomskim studijama, kada sam odlučivala šta da doktoriram, shvatila sam da su moja pitanja u vezi s umetnošću u stvari psihološka: zašto nam je važna umetnost,zašto neko piše ili slika ili komponuje,zašto nam se više sviđa jedan umetnik ili njegovo delo nego drugi,zašto je nekim ljudima toliko teško da budu inovativni,kako umetničko delo uspeva da izazove umetnički doživljaj vekovima nakon što je napravljeno...Pošto nisam našla odgovarajuće odgovore u filozofiji, potražila sam ih u psihologiji i psihoanaliza je delovala kao najplodnije polje za istraživanje. Ne verujem da smo pronašli savršene odgovore na ova pitanja, već jednostavno psihoanaliza može da pruži bogate i vredne načine da ih formulišemo i nastavimo da razgovaramo o njima.
Kako je „Umetnost i psiha” vaša prva knjiga, da li ste vremenom promenili stavove iznete u njoj?
Još se držim ideala iznetih u njoj, čak sam danas dodatno ubeđena da je psihoanaliza alat koji je potrebno ujediniti s drugim alatima i da svi koji je koriste moraju biti svesni njenih ograničenja. Postoji iskušenje da je koristimo kao oruđe za sve, ali to je nemoguće. Različiti oblici znanja – istorijsko, naučno i druga – moraju da budu partneri. Mi ne možemo, na primer, psihoanalitički da interpretiramo hrišćansku umetnost ukoliko ne znamo ništa o istoriji hrišćanske umetnosti, njenim simbolima, doktrinama i verovanjima.
Da li je, po vašem mišljenju, moguće razumeti umetnost izuzimajući psihološke principe kada razmišljamo o njoj?
Pa, umetnost ima mnogo različitih čari! Ona može biti shvaćena na mnogo načina. Viđala sam decu opčinjenu nekim slikama, muzikom, baletom, a ona nisu znala nikakve teorije. Ipak, na neki svoj način razumela su nešto duboko, umetnost ih je dotakla. Zato ne mislim da je potrebna bilo kakva posebna teorija. Ali, mislim da je psihoanaliza korisna za određena pitanja: zašto je slikao na taj način,zašto ova slika čini da se osećam nelagodno; zašto mi je ova tako uznemirujuća i želim da gledam na drugu stranu,zašto je umetnik promenio svoj stil ili zašto stalno ponavlja neke teme?
Na koji način je umetnost bitna za savremeno društvo?
Imamo toliko obeshrabrujućih problema širom sveta, i ljudska vrsta i naša planeta su u većoj opasnosti nego ikada pre. Zato, pored velikih zadovoljstava koje nam umetnost pruža, ona nam je potrebna jer nam može pomoći da vidimo i da fokusiramo ono najbolje što smo kao ljudska bića sposobni da napravimo i osmislimo. Umetnost nas podseća na to da imamo moć da promenimo svoj svet. Ona nam daje nadu i inspiriše nas. U antičkoj Grčkoj, reč umetnost je podrazumevala „veštinu”. Danas pod njom podrazumevamo i moć vizije, kreacije, izuma.Volela bih da svako dete na planeti ima priliku da stvara umetnost bilo koje vrste. Da crta, da peva, da vaja ili smišlja priče, da uči da svira – to utiče na njihov razvoj.
U međuvremenu, dosta ste pisali o dečjem doživljaju lepote. Zašto vam je ova tema toliko važna?
Ulažemo veliku količinu ljubavi i pažnje u stvaranje novih bića, isto tako stvaramo i sve umetničke predmete kojima smo okruženi. Odrasli toliko toga uzimaju zdravo za gotovo i ignorišu, ali deci je sve novo, sveže i čudesno. Mislim da bismo morali da sačuvamo taj stav. Moramo da ga negujemo, a ne da ga iskorenjujemo. Škola i roditelji su toliko željni da ispravljaju, ukalupljuju i upošljavaju decu. Moramo pomoći mladima da neguju i usavrše svoja shvatanja, a ne da ih uništavamo u korenu.
Da li imate neki praktičan savet na koji način bi se mogla organizovati „estetička edukacija” u školama?
Zapravo u Americi postoje prelepi programi na tu temu u nekim manjim muzejima. Učestvovala sam u programu u koji su bili uključeni i profesori matematike i jezika, od kojih su se neki na početku osećali prilično neprijatno zato što je trebalo da „predaju umetnost” deci i odu s njima u muzej. Ipak, proveli smo se jako lepo! Zamolila sam ih da rade sve ono što i deca i vremenom su prevazišli svoju anksioznost i zaista im je bilo zabavno. Uostalom, umetnost i jeste tu da bismo se osećali prijatno.
Koju knjigu trenutno pišete?
Trenutno gledam jednu veliku kolekciju crteža koje su radila deca u Terezinu, nacističkom koncentracionom logoru u blizini Praga,između 1942. i 1944. godine. Posetila sam tamošnji muzej-biblioteku dva puta i otići ću ponovo kada se završi semestar na univerzitetu ovog proleća. Volela bih da pišem o ovim crtežima koji me fasciniraju.
Aleksandar Dimitrijević
