01.01.00
Blic
20.05.2000.
Dunja Rihtman-Auguštin: Za obe sredine karakteristična je snažna mafija, kriminalizacija, to su društva ostala bez strukture
Stalno nas prati razaranje
Dunja Rihtman-Auguštin, naučni savetnik Instituta za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu, nedavno je u Beogradu promovisala svoju knjigu "Ulice moga grada" objavljenu u biblioteci "XX vek". Reč je zapravo o zbirci tekstova koje je ova istaknuta naučnica objavljivala u hrvatskim časopisima i magazinima tokom poslednjih godina. Dobitnica je prestižne Herderove nagrade za 1997. godinu, autor brojnih studija, a tokom čitavog svog rada zalagala se za pomak od tradicionalne etnologije ka kulturnoj antropologiji.
Govoreći o knjizi "Ulice moga grada" Dunja Rihtman kaže da se svi reimi, jednim delom, temelje na imenima i simbolima, pa i na nazivima ulica, odnosno njihovoj promeni, samo što totalitarni to rade agresivnije.
Kako su ti vaši stavovi i analize bili prihvaćeni u Zagrebu?
Na moju sreću nisu bili primećeni od dominantni i moćnih instanci, ali su, zato, ti tekstovi imali lepe odjeke u kritičkoj javnosti. Postoji čak i jedna anegdotska situacija. Naime, dala sam intervju za "Feral tribjun" gde sam govorila o svojoj teorijskoj pretpostavci vezanosti vlasti i mafije, a onda su jednog dana osvanule novine u kojima je ispod mog imena stajao naslov "Vlast uvek kreira mafiju".
Bavite se kulturnim procesima u Hrvatskoj tokom poslednje decenije. Šta je njihova osnovna karakteristika i u čemu su sličnosti ili razlike u odnosu na Srbiju?
Za obe sredine karakteristična je snažna mafija, kriminalizacija, to su društva ostala bez strukture... U Hrvatskoj je zaista postojala euforija nacionalizma koja je sada, nakon 3. januara, splasla i nestala je ta nacionalistička retorika. Međutim, sa druge strane pojavile su se ubrzo neki radikalni, ekstremno nacionalni elementi, navodni branitelji, verovatno instruirani od bivšeg HDZ, koji prete događanjem naroda. Sve se to odigrava kako na transparentnom tako i na simboličkom nivou.
Koliko je snažna i koliko prisutna veza politike i simbola?
Ona je oduvek postojala ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego gotovo u čitavoj Evropi, samo su se naučnici malo ili nimalo bavili time.
O čemu zapravo govore te promene imena ulica, rušenje spomenika, preimenovanje trgova...?
To, naravno govori samo o vlasti i o jednom od načina na koji ona uspostavlja legitimitet. Nije utešno, ali moderna Evropska povjest počinje sa padom Bastilje, tako da nas razaranje stalno prati.
U knjizi "Ulice moga grada", često govorite o novim izumima tradicije nad kojima je uvek politička kontrola. O čemu se, zapravo radi?
Na primer, u Tuđmanovoj retorici, odnosno u njegovoj politici prošlost je bila neprekidno prisutna i čoveku se nametalo pitanje ako su sve naše šanse u prošlosti šta je sa budućnošću? Znate, to prizivanje onog dela istorije koje u tom trenutku odgovara zapravo ima političku dimenziju. Međutim, bilo je toga i u socijalizmu.
Da li je prirodno stanje stvari to što svi svakodnevno živimo (samo) politiku?
To nam je nametnuto. U Hrvatskoj, pogotovo poslednjih godina, apsolutno je sve politika i sve je ispolitizirano. Naravno da to nije dobro i ne bih se baš složila s tim da je reč o prirodnom stanju stvari. Međutim, sve je ispolitizirano pre svega zato što je ekonomska situacija strašna.
Pominjete da u knjizi ima autobiografskih elemenata jer ste morali napisati te tekstove i tako izaći iz ćutanja koja bi značila opravdavanje. Mislite li da je obaveza građanina da ne ćuti?
Radikalni kritičari šutnje, naročito legendarne hrvatske šutnje, uvek osuđuju ljude koji šute, a istovremeno se bore za prvoboračka mesta među onima koji su govorili. Radi se, pre svega o ličnom osećaju svakog pojedinca.
Kako ste naznačili jedna od budućih tema kojima nameravate da se bavite je pitanje kako ljudi misle da se treba odnositi prema vlastima. Od kog stava polazite?
Teoretski polazim od pretpostavke švajcarskog antropologa Kristijana Đordana. Po njegovom mišljenju u mediteranskim društvima koja su često imala tuđu vlast postoji izražena odbojnost prema vlasti i naglašen stav da je treba zaobići i izigrati, da je ne treba slušati i da je ona uvek nepravedna, odnosno da će nas uvek prevariti. Meni se čini da takvih mišljenja ima dosta i kod nas u Hrvatskoj.
Tatjana Njezić
01.01.00
Danas
16.05.2000.
Predstavljena knjiga "Ulice moga grada" Dunje Rihtman Augustin
Kultura i politika svakodnevice
U "Biblioteci XX vek" upravo ovih dana objavljena je knjiga "Ulice moga grada" jednog od najuticajnijih hrvatskih etnologa i antropologa, dr Dunje Rihtman Augustin. Tim povodom dr Rihtman je posetila Beograd i, izmedju ostalog, prisustvovala promociji svoje knjige u Kulturnom centru Beograda. O znacaju naucnog rada dr Rihtman, a posebno o ovoj knjizi ciji je podnaslov "Antropologija domaceg terena", govorile su dr Vesna Vucinic, docent na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i mr Miroslava Lukic Krstanovic, istrazivac saradnik Etnografskog instituta SANU. Govornice su istakle napore dr Rihtman usmerene ka preispitivanju savremene etnoloske misli, redefinisanju pojma tradicije i uspostavljanju tzv. politicke antropologije kao pokusaja iscitavanja i tumacenja politicke dimenzije svakodnevice kroz odnos politickog rituala i tradicije, sa ciljem da se za tu istu "svakodnevicu" ponude bolja resenja. U svojoj knjizi dr Rihtman preispituje nacine preimenovanja proslosti kroz promene naziva ulica, delova grada i spomenika. U drugom delu knjige bavi se metamorfozama socijalistickih praznika, dok u trecem delu analizira razlicite aspekte balkanskog mentaliteta. Svi clanci napisani su u periodu od 1990. do 2000.
Dr Rihtman je osim izraza zahvalnosti dr Ivanu Colovicu kao uredniku na ciji je poziv i objavila knjigu, govoreci na promociji, ukazala na dve karakteristike svojih tekstova: prisustvo autobiografskih elemenata i literarne podsticaje koje je dobijala prevashodno od Krleze. Svoj govor zavrsila je optimistickom opaskom o tome da koliko god period kroz koji prolazimo bio tezak, on je ipak iznedrio pozitivnu u vrlo vaznu mogucnost postavljanja pitanja politicke, istorijske i drugih odgovornosti. U predgovoru knjige ona pise: ovi tekstovi "su plod mojih istrazivanja i razmisljanja. U biti oni su dio mog zivota: morala sam ih napisati da izadjem iz sutnje koja bi mogla znaciti opravdanje".
O. Stosic
