Ulica Eureka

30.03.14 Danas

Gradovi mogu biti surovi, mogu sopstveno stanovništvo brutalno razdvajati, mogu atomizovati pojednice, mogu svojom bukom ugušiti i vapaje nemoćnih i bojažljive glasove pobunjenih. Međutim, gradovi su - za razliku od, recimo, država koje su imaginarna ideološko/politička činjenica - realni prostori kroz koje se kreću ljudi, kroz koje teku ideje.
Dakle, gradovi su, ipak, deo stvarnog sveta, te se prema njima, konačno, može uspostaviti i emotivni odnos. Međutim, ne mora se živeti u gradovima da bi se oni voleli. Ponekad je dovoljno uranjati u imaginarni svet tuđih sentimentalnih povesti. Roman „Ulica Eureka“ Roberta Maklijama Vilsona prava je tekstualna gromada, romaneskni spomenik Belfastu. U stvari, nije to tek roman, već romančina na više od četiri stotine strana na čije je čitanje teško nagovoriti savremeni fejsbučki narod. Ali, kada se upustite u taj posao, shvatite da i te kako vredi.
Nema potrebe gradove predstavljati kao kakve mitološke, samosvesne životinje. Uostalom, sam pisac u romanu daje vrlo dobru definiciju toga šta su oni. „Grad je skladište povesti, priča. Sadašnje vreme, prošlo vreme, ili buduće. Grad je roman.“ A roman „Ulica Eureka“ se ? staromodno na najbolji mogući način - bazira na Njenom Visočanstvu Priči i ne daje dve pare na postmoderno doba u kom nastaje i na sve meta i inter papazjanije koje je ono donelo sa sobom. Narativ je oblikovan na dva koloseka - pratimo dvojicu prijatelja, Džejka Džeksona i Čakija Largana, a priče se o njima naizmenično smenjuju po principu jedno poglavlje o jednom, jedno o drugom junaku.
Priča o Džejku je ispričana u prvom licu, a sam Džejk je svojevrsni postpatrijarhalni tip, razapet između vlastitih emotivnih slomova i namenjene mu rodne uloge; Džejk je, u suštini, nedorasli dečak, još uvek nespreman na susret sa ogledalom i na činjenicu da će ga u istom sačekati obično ljudsko biće, a na ikonični Klint Istvud, sa cigaretom u jednoj i koltom u drugoj ruci. Drugi lik u romanu, Čaki Largan, čiju priču pratimo u trećem licu, sasvim je drugačiji. Čaki je nesigurni, debeli momak, neuklopljen u mačo obrasce svog najboljeg prijatelja. Njegova osnova želja je da se obogati, što mu već na početku romana i uspeva ? i to na sasvim blesav, troterovski način. Naime, Čaki do početnog kapitala stiže tako što objavljuje lažni oglas za prodaju vibratora. Međutim, kupci, kada im naručeni artikal ne stigne, uglavnom ne traže povraćaj novca zbog sramote koju bi morali istrpeti kada popunjavaju „razlog reklamacije“.
Nema smisla sad prepričavati narativ koji se razvija na više stotina stranica i koji prati emotivne odnose junaka. Džejk je katolik, a Čaki protestant. Njih dvojica nemaju problem zbog toga, ali Belfast je grad koji gori na vatri mržnje između protestanata i katolika. ...U dubokoj noći Belfast šapuće hladnim dahom da je mržnja nešto poput Boga. Ne možeš da vidiš ono što se ne može videti, ali ako se dovoljno slepo boriš za to, ako to dovoljno slepo pratiš, imaćeš na čemu da se greješ noću“. Roman „Ulica Eureka“ briljantno je delo koje se bori za drugačije vrednosti na kojima bi mogli da se greju njegovi junaci - vrednosti koji ne nalaze uporište u narečenoj mržnji. Naprotiv, ovo je veliki roman o ljubavi opisanoj kroz mnogo malih priča o prijateljima, partnerima, seksu, porodici, novcu, gradu. Te priče se množe, prepliću, uranjaju jedna u drugu, ali sve su one u tekstu izvajani oponenti tom gorivu mržnje koje je palilo Belfast. Uostalom, priče tome i služe, ako je verovati prvoj, manifestnoj rečenici romana „Sve priče govore o ljubavi.“ Barem sve one vredne pričanja.

Bojan Marjanović

17.11.07 Popboks

Široka paleta ljudskih ludosti, slabosti, plemenitosti i očajanja. Zlehudi Belfast ispostavlja se kao savršeni okvir za pulsirajuću priču o potrazi za ljubavlju i prihvatljivim identitetom na pragu tridesetih
Često se na koricama knjiga raznoraznih vrsta i dometa može pročitati da je „glavni junak“ zapravo – taj i taj grad. Ova zgodna poštapalica nevoljnih recenzenata sve brojnijih izdanja – i prevoda i domaćih postignuća – osim što zvuči bombastično, najčešće ne znači gotovo ništa bitno. I pre svega podilazi preovlađujućem samododeljenom „urbanom“ pedigreu malobrojnih kupaca/čitalaca.
Ulica Eureka (Fabrika knjiga, Beograd, 2007) Roberta Maklijama Vilsona (Belfast, 1964) jedna je od retkih knjiga gde se sintagma o gradu glavnom junaku dâ izreći kao precizna i istinita dijagnoza.
Maklijam Vilson u ovom delu u ravnopravnog junaka, koji ima štošta bitno da kaže i ispriča, promoviše rodni napaćeni Belfast. On o gradu piše kao o „skladištu povesti“ jer „grad je roman“, „gradovi su geografski i emocionalni destilati celih nacija... oni su pre svega stecišta priča“, „gradovi su vavilonske proze“. U krvoliptajućem i zlehudom Belfastu on pronalazi savršen okvir za pulsirajuću priču o potrazi za ljubavlju i prihvatljivim identitetom na pragu tridesetih jer „bilo u samom centru ili na mestima gde su ljudi podigli svoje kuće, gradske ulice, kao svetla u susednim kućama, jesu priče o urađenom, željenom, pretrpljenom i nezaboravljenom“.
Prateći putanju i mustru svog uzora Tolstoja (kog u nekoliko navrata i parafrazira), Vilson uspeva da dostigne teško ostvarljiv i često varljiv apsolut: pipavu ravnotežu između priče o Belfastu, gradu („uz Sarajevo, svetskom rekorderu po broju detonacija“) u kom je „uvek sadašnje vreme“ s jedne, i intimistički postavljene pripovesti o pokušajima grupe prijatelja da pronađu ljubav i kakvo-takvo uzglobljenje u drugo biće s druge strane.
U jasno vidljivoj pozadini su bombaška iživljavanja IRA-e i njenih protestantskih ekvivalenata, a u prvom planu gotovo filmična, duhovita, blago cinična i duboko emocionalna priča o potrebi a se voli i da se ljubav pojmi u nekom od njenih mnogobrojnih pojavnih oblika.
Središnji likovi su 30-godišnjaci Džejk (bivši batinaš, izbacivač i zaplenjivač neisplaćene robe, ali krhka duša, sklona klasičnoj književnosti, surovoj introspekciji i pritajenoj filantropiji) i njegov prijatelj, slavoljubivi protestant Čaki, koji će samo u jednom danu pronaći način da utekne od čemera socijalne pomoći, ali i da osvoji srce Amerikanke kojoj je upravo Belfast, takav kakav jeste, utočište od ličnog pakla.
Maklijam Vilson je potpuno osvešćen autor, svestan svog zadivljujućeg pripovedačkog umeća i majstor brušene, ali raspisane rečenice koja uvek dostiže pravu meru. Takođe, on je i izvrstan dramaturg koji tačno zna kad treba uvesti novi lik a da to ne naruši prethodno ostvareni sklad unutar osnovne priče.
U samo nekoliko dana u živote Džejka i Čakija i njihovog momačkog kružoka nahrupe: 1. gorljivo-svadljiva revolucionarka, 2. neodoljivo prgav dečak skitnica, 3. Englez opčinjen ulogom otmenog zavodnika prvi put u životu... Autor uspeva da ponudi široku paletu ljudskih ludosti, slabosti, plemenitosti i očajanja. i po tome se još jednom približava Tolstoju, ali ne samo njemu već i Balzaku, Dikensu, Džojsu. Spisak uzora i pravilno odabranih referenci je poduži, tako da je lik Džejka, čvrstog momka u nesaglasju sa samim sobom, blizak transformisanom liku kod Dostojevskog, čoveku koji smogne snage da se mane skupljene pesnice i raširi ruke prema (mikro)svetu oko sebe.
Ulica Eureka do Srbije je došla na talasu mahom nepotrebnih, međusobno previše sličnih i odveć isprogramiranih anglosaksonskih naslova, ali za razliku od većeg dela saputnika i savremenika, Robert Maklijam Vilson ima hrabrosti da ne posegne za pop kozmetikom i ostalim lakim rešenjima koja bi njegovom delu garantovala instant-dopadljivost i popularnost. Umesto toga, on bira tek jednu moguću priču „o krhkim i lomljivim ljudima koji se moraju voleti“ i ovom velikom svetu u kom „ima mesta za sve završetke i bezbroj početaka“.
Zoran Janković

07.03.07 Danas

"Ulica Eureka", roman Irca Roberta Maklijama Vilsona, novo je izdanje u Fabrici knjiga, objavljeno u ediciji Dan i noć, u prevodu Slobodanke Glišić. Robert Maklijam Vilson rođen je 1964. u Belfastu. Počeo je da piše sredinom osamdesetih, a za prvi roman "Ripley Bogle", objavljen 1989, dobio je niz priznanja. Usledili su romani "Manfreds Pain" (1992) i "Ulica Eureka" (1996), po kojoj je snimljena televizijska serija. Godine 1992. objavio je "Dispossessed", studiju o siromaštvu u Velikoj Britaniji, nastalu u saradnji s Donovanom Vajlijem. Kao književne uticaje navodi Džojsa, Tolstoja, Dikensa, Balzaka, Helera... Knjige su mu prevedene na 15 jezika.
"U ovom jedinstvenom romanu, koji slavi pobedu života nad malignim zamkama politike u Severnoj Irskoj", stoji na koricama "Ulice Eureka", "stapaju se komedija i tragedija, realizam i apsurd, surovost i nežnost. Petoricu drugara drma kriza tridesete - sad ili nikad. Džejk Džekson, tvrd momak meka srca, panično traga za ženom svog života. Njegov najbolji prijatelj, debeli i smušeni Čaki Largan budi se jednog jutra čvrsto rešen da najzad zaradi velike pare i izvuče se iz siromaštva. I Slet, Dizli i Septični Ted žure da ostvare svoje manje-više tajne, zabranjene snove. A onda u njihov život stupaju ljupka kelnerica Meri, prelepa Amerikanka Maks, narogušena politička aktivistkinja Leri, besprizorni dečak Roš... i sve se pomera s mrtve tačke. ‘Sve priče govore o ljubavi’ - tako glasi prva rečenica ‘Ulice Eureka’.
Nema sumnje da je glavna tema ovog romana ljubav, ili tačnije ljubavi - erotska, prijateljska, majčinska, i ne na poslednjem mestu, ljubav prema podeljenom Belfastu i njegovim ranjivim žiteljima. Zato je jedan kritičar primetio da je Ulica Eureka spomenik Belfastu kao što je Džojsov Uliks spomenik Dablinu".
I. M.