II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA
KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAŽI LEČENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEČENjU
I LAKO ĆE GA NAĆI.
Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na naše moralne bolesti, odnosno sagrešenja naša koja dovode do bolesti, mi bismo mogli da proširimo ovu njegovu misao na sve naše bolesti.
U prvi mah može da izgleda čudno, ali je činjenica da je većina ljudi bolesna, a da ne zna za svoju bolest. Bez obzira na prividno skladno funkcionisanje svih naših organa u saglasnosti sa centralnim nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa respiratornim, cirkulatornim i digestivnim sistemom, čovek je smrtno biće podložno od rođenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima ("Tjelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu", veli Njegoš). Nezavisno od uticaja civilizacije koja može da deluje i pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, čovek se troši i zamara u toku života, pa i pored neprestane obnove složenog metabolizma u njegovom telu, starost neumitno stiže, a sa njome i postepeno umiranje ćelija u telu, ćelija, koja je, i po hrišćanskom uverenju i prema naučnom saznanju, po sebi i za sebe – besmrtna.
Šta čoveka, zapravo, najčešće i najpre čini bolesnim bićem? Osim nehigijenskih uslova u kojima živi, nezdrave hrane i nečistog vazduha, najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka potiču iz njegovog emotivnog života; Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to zle misli koje izlaze iz čovekovog srca. Haotični emotivni život čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često opterećeni strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom, vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima, koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa u ljudskom telu, slabeći njihovu otpornost, dovodeći, postepeno, (mada nekad i naglo, u toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i više organa u telu, nekad traje dugo, godinama, a da čovek jedva primeti da se već razboleo ili da je na sigurnom putu da se razboli. Pošto je ovakav proces psihosomatskog razboljevanja veoma raširen kod gotovo svih ljudi, ne smatramo li s pravom da je svaki čovek bolestan, i to, najpre, duhovno, zatim duševno i na kraju i telesno bolestan? A da li čovek zna da je bolestan? Najčešće ne zna i ne želi da zna. Zanet i ponet, najčešće polusvesnim procesom življenja, ustremljen da zadovolji nagon samoodržanja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne moć nad okolinom da bi tako savladao često nepodnošljivo osećanje svoje biološke, psihološke i socijalne nemoći i slabosti, čovek proleti kroz život, nekad dug život, a da nije postao svestan svoga poslanstva. Kakva tragičnost življenja za čoveka, krunu Božijeg stvaranja, stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode – "Čovek je stvorenje, ali ima nalog da postane bog", piše sv. Grigorije Bogoslov – što znači stvaralac koji radi na delu usavršavanja sebe, prema liku savršenog čoveka Isusa Hrista, poslatog mu od Boga da mu bude večni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buđenja čoveka iz njegovog, nekad, doživotnog dremeža (čak je i neurofiziološkim istraživanjima potvrđeno da čovek najveći deo svoga života provede u spavanju ili dremežu, povremeno aktivirajući samo jedan, minimalan deo ogromnog potencijala svoje moždane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog, prepoznavanje i priznanje ove činjenice, uprkos goleme povrede svoga narcizma, i temeljnog kvarenja slike o sebi kao "grandioznom selfu". Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili ćemo produžiti da živimo i umremo kao prirodna bića nesvesna svoga porekla, položaja i svrhe življenja, odlazeći posle smrti, možda, u Ništa, jer nam je Ništa predstavljalo alfu i omegu življenja, ili ćemo se prenuti, najčešće zahvaljujući baš bolestima i raznim drugim nevoljama i nesrećama života, kriknuti tada za Smislom življenja, zavapiti za prosvetljenjem uma i srca u Onoga koji nam jedini može pružiti takav odgovor na naš vapaj, koji nas trajno može umiriti i upraviti naš život u drugom, suprotnom pravcu od dotadašnjeg puta.
Čest doživljaj, ne uvek osvešćen, sopstvene inferiornosti i potrebe da se ovaj najmučniji mogući doživljaj nadvlada (kompenzuje) "težnjom ka moći", Ničeovom "voljom za moć" (odlično razloženom i objašnjenom u "individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera), manifestovan, najčešće, agresivnom željom da se ovlada drugim čovekom, a i drugim narodom, što je sve do danas činilo tragično jezgro svekolike ljudske istorije, ne može se drukčije poništiti nego voljnim i svesnim prihvatanjem i priznanjem svoje lične i opšteljudske slabosti, bolesti (čak "bolesti na smrt" o čemu oštroumno piše veliki Danac, Seren Kjerkegor), ali i svoje lične grešnosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opšteljudskog "straha i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo je (ako nemamo izvanrednu obdarenost jednog Ničea, Hajdegera, Sartra ili naučnika Žaka Monoa, a i tada je to tragična obdarenost!) bez "skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i Hrista u sebi, jer Bog, Jeste – jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, što znači sa Hristom, ako smo i kada smo rođeni u hrišćanskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom narodu), doživećemo i onda ćemo i razumeti veličanstvene, paradoksne reči apostola Pavla u II poslanici Korinćanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan"
