Uc

15.08.08 Politika

Brus Četvin, jedan od najpoznatijih putopisaca 20. veka, malo je poznat kod nas ali je, zahvaljujući izdavačkoj kući „Magnet”, na mala vrata stigao među srpske čitaoce pre dve godine. Predstavljen je preksinoć, na Tribini Doma omladine Beograda.

Četvin (13. maj 1940 – 18. januar 1989), je u jednom trenutku napravio potpuni preokret u životu, otisnuvši se na putovanje širom sveta, a iskustva koja je sticao na putu pretvarao je u čudesne romane i putopise. Do sada su u Srbiji objavljene tri Četvinove knjige „U Patagoniji” (2006), „Vicekralj Uide”(2006) i „Uc” (2007), a izdavač najavljuje da će njegovo delo „Pesma vodilja” biti dostupno čitaocima na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.

Prema rečima Svebora Midžića, urednika u Domu omladine, Četvin, Velšanin po poreklu, poticao je iz bogate engleske porodice i kao istoričar umetnosti po obrazovanju, imao je prilično udobnu poziciju u čuvenoj aukcijskoj kući „Sotbi”.

– Njegov posao je bio da procenjuje vrednost umetničkih dela. Kada su jednom izneli slike pred njega, on ih više nije video, oslepeo je. Tada se otisnuo na putovanje u Severnu Afriku. Kasnije je govorio da je ponovo progledao kada je avion sleteo na afrički aerodrom. Od tada je neprestano putovao – rekao je Midžić na tribini o liku i delu Brusa Četvina.

Ono što karakteriše njegova putovanja, a samim i tim i životnost i izraženi humanizam njegovih knjiga jeste to što je putovao poput nomada i tako se sretao sa ljudima. Sa rancem na leđima i minimalnim novčanim sredstvima, obišao je i Južnu Ameriku kojoj je posvetio knjigu „U Patagoniji”. Dve godine je proveo u Češkoji zatim napisao roman „Uc”, koji govori i o jednom čoveku i njegovoj strasti prema kolekcionarstvu.

Iskustvo iz Severne Afrike, pretočio je „Vicekralja Uide”, knjigu koja otvoreno govorio trgovinom robljem.

– Četvin se ovom temom bavi bez moralne osude i bez patetike, i u toj knjizi se posebno vidi njegov izraženi humanizam, kao i ideja o jedinstvu između svih ljudi – objašnjava Midžić.

Četvin je prvu knjigu objavio 1977. godine, a do smrti posle teške i mučne bolesti (umro je od side), objavio je šest knjiga, dok su tri objavljene posthumno.

Prema rečima Danila Pajvančića, direktora izdavačke kuće „Magnet”iz Beograda, na predstojećem sajmu knjiga pojaviće se i četvrto delo iz Četvinovog opusa, knjiga „Pesma vodilja”.

– Za nas je bilo veliko iznenađenje što do sada, osim jednog dela, u izdanju „Vremena knjige”, još osamdesetih godina prošlog veka, niko nije objavio Četvina u Srbiji, tako da smo lako dobili prava za izdavanje. Planiramo da objavimo i njegovu knjigu „U crnim brdima” i zbirku kraćih zapisa „Šta ja radim ovde?” – najavio je Pajvančić.

Njegova izdavačka kuća će objaviti i Četvinove lične dnevnike. To će biti moguće tek 2010. godine, jer je će se, po autorovoj želji, tada prvi put pojaviti i u Engleskoj, čak 21. godinu posle Četvinove smrti.

– Postoji velika interesovanje za te dnevnike, pogotovo zato što je Četvin bio slavan pisac i, kada nije bio na putovanjima, kretao se u visokom engleskom društvu. Osim toga, poznato je da je bio homoseksualac, što daje dozu pikanterije njegovim dnevnicima i eventualnim susretima koje je imao. Verovatno je zato procenio da je neophodna veća vremenska distanca, kako ne bi nekog uvredio – rekao je Svebor Midžić.

Kontroverzni putnik se na svojim putovanjima bavio i novinarskim radom, tako da je, pored putopisanja, radio i intervjue sa poznatim umetnicima poput Andrea Marloa. Razgovarao je i sa Nadeždom Mandeljštam kada je boravio u Rusiji. Jedan od njegovih bliskih prijatelja bio je Salman Ruždi.

Brus Četvin je opisivan kao večita lutalica, oštrooki posmatrač i britki pripovedač. Bio je oženjen Elizabetom Čanler, koja je bila svesna njegove seksualne orijentacije.

Posle objavljivanja knjiga, događalo se da se jave Četvinovi nezadovoljni sagovornici, koji su tvrdili da autor nije adekvatno preneo njihove reči. Četvin se branio tako što je objašnjavao da on ne piše samo pola istine, nego istinu i po, unoseći veliku dozu fikcije u autentične događaje koje je beležio. Njegova knjiga „Pesma vodilja”, nastala je posle Četvinovog odlaska u Australiju, u kojoj je istraživao život Aboridžina. Svoja dela je beležio isključivo u sveske italijanskog proizvođača Moleskin. Ove sveske, prepoznatljive po svojim crvenim koricama, postale su čuvene jer ih je za pisanje koristio i Ernest Hemingvej. Godine 1999. u Engleskoj je objavljena biografija Brusa Četvina, iz pera njegovog prijatelja Nikolasa Šekspira.

S. Stamenković

01.07.07 Danas

Uc, Brus Četvin
Magnet, 2007.
prevela Vesna Bjelogrlić- Goldsvorti

Brus Četvin (1940-1989) kultni je engleski pisac. Započeo je karijeru kao portir kod "Sotbija" i vrtoglavo napredovao. U trenutku kada postaje jedan od vodećih ljudi ove velike aukcijske kuće, dobija retku bolest očiju, zbog koje mu lekar prepisuje "da gleda u horizont". I Četvin će od tada, do kraja života i gledati u horizont, ali u Africi. Napušta Englesku i postaje svetski putnik i - pisac. Uc se smatra najboljim Četvinovim delom. To je kratak roman, koji je zamalo dobio Bukerovu nagradu. Glavni junak je baron Uc, obrazovan, otmen, zagonetan i do kraja posvećen strasti koja ga je obuzela od najranije mladosti - porcelanskim figurama. Sam je bio vlasnik možda i najlepše zbirke majsenskih porcelanskih figura. Ovaj kratak, blistav i uzbudljiv roman, Četvin je napisao u jednom dahu. Jedna ljudska sudbina, ispripovedana sa lakom ironijom, toplinom, humorom, u ovom delu je ukrštena i sa pričom o Istočnoj Evropi, ali i sa zaboravljenom umetnošću jednog minulog doba - porcelanom. Naravno, veliki roman kakav je Uc, ne bi to bio da u središtu nema ljubavni usud. Tako i sam Uc, pored majsenskog porculana, voli skriveno i jednu krajnje neobičnu ženu. No, ne treba sve karte otkrivati čitaocima. Uc je delo koje zbilja i nalikuje na majsenski porcelan - u njemu su spojeni lepota umetnosti i ljudska žudnja za njenim savršenstvom.


Istrajna ljubav, Ijan Makjuan
Paideia, 2007.
prevela Ksenija Todorović

Do sada je Makjuan objavio deset romana i dobio nagrade Vitbred i Buker, Pri Femina, Grincane Kavur, Džejms Trejt Blejk, Nagradu američke kritike i Šeskpirovu nagradu. Istrajna ljubav roman je o bizarnom ljubavnom trouglu. Naime, na jednom izletu, u proleće, Džo Rouz i njegova supruga Klarisa primećuju helijumski balon koji uzleće i potom pada zahvaćen jakim vetrom. Iako Džo priskače u pomoć, borba sa podivljalim balonom završava se tragedijom čije posledice unose haos u Džoov privatni život. Jedan od spasilaca, religiozni fanatik, Džed Pari, počinje da Džoa prati i obasipa ga uznemirujućim porukama. Srećan brak Džoa i Klarise počinje da se urušava. Istrajna ljubav delo je napisnao rukom majstora - ovde su ujedinjene i erotomanija pod maskom dušebrižništva, religija bez morala, nežnost iskazana kroz bespoštedno proganjanje i volja za uništenjem."Roman sve ove pritiske uspeva da izdrži", kaže Anita Brukner u Spectatoru. Alen de Boton ovo delo karakteriše kao roman sa "psihološkim bogatstvom vrhunskih književnih dela".


Zojino zlato, Filip Sington
Laguna, 2007.
prevela Aleskandra Čabraja

Glavni junak ovog romana je Markus Eliot, trgovac umetninama, koji putuje u ledom okovanu Švedsku da osmisli katalog koji će pratiti prodaju dela Zoje Korvin- Krukovske. Ona je zagonetna umetnica, koja je slikala na zlatu i za čiju smrt je on nedavno saznao. Madam Krukovska bila je i poslednja preživela sa dvora Romanovih. Iza nje, ostala je i kuća puna slika, privatnih dokumenata, tajni... Markus Eliot želi da do kraja pronikne u tajnu Zojinog života - njen dramatičan beg od revolucionarne torture u Lubjanki, putovanje kroz raskoš boemskog Pariza, njene skrivene ljubavi. Ušavši u lavirint njenog života, Markus Eliot bolje sagledava i krhotine sopstvenog. Ovaj roman nastao je zahvaljujući dugotrajnom piščevom proučavanju arhive koju je iza sebe ostavila čuvena slikarka na zlatu, Zoja Krukovska. Sva pisma citirana u knjizi nađena su među Zojinim privatnim stvarima, a događaji iz Zojine mladosti u Rusiji i drugim zemljama, rekonstruisani su na osnovu njene prepiske. Zojino zlato delo je nastalo iz sudara istorije i fikcije. Ovde će čitalac naići i na dragocene podatke o retkoj umetnosti slikanja na zlatnoj podlozi.


Putovanja s Herodotom, Rišard Kapušćinski
Službeni glasnik, 2007.
prevela Biserka Rajčić

Rišard Kapušćinski je novinarska i književna zvezda, u Poljskoj i u svetu. Godine 2000. proglašen je novinarom dvadesetog veka. Svaka njegova nova knjiga je događaj, njegovi tiraži u Poljskoj dostižu cifru od pola miliona primeraka, a u prvih šest meseci od objavljivanja, svaka njegova nova knjiga bude prevedena na deset ili više jezika. Upravo se to dogodilo i sa najnovijom, Putovanje s Herodotom, koju je objavio krajem 2004. godine. Ušao je u najuži izbor za najznačajniju poljsku nagradu za književnost, Nike", kaže o ovom delu njegov prevodilac, Biserka Rajčić. Putovanja s Herodotom je, možda, najličnije delo Kapušćinskog - ovo je "međužanr", u kome se mešaju reportaža i roman , reportaža i autobiografija. U ovoj knjizi, Kapušćinski se seća svih svojih najuzbudljivijih putovanja, predela Indije, Kine, lutanja po Kongu, Iranu, poseta Africi. I ovde čitalac nailazi na Kapušćinskog novinara i pisca, eruditu, istraživača, antopologa, psihologa... Sam Kapušćinski o ovom delu kaže: "Bio sam svedok dvadeset i sedam revolucija, ali same revolucije nisu bile najzanimljivije, nego ono što se dešavalo pre njih ili iza fronta, ne sam rat, nego ono što će se dogoditi posle rata. Najkraće rečeno, trebalo je zaroniti u dubinu reke". Ovo delo plod je studioznog i neuobičajenog posmatranja sveta Kapušćinskog, ne samo ponajboljeg novinara dvadesetog veka, već i prvog multikulturaliste. Pa ipak, ova knjiga više je od novinarstva i književnosti, ona je - život sam.

Sanja Domazet