Ubogi u Lođu

29.10.10

Gost iz Švedske, pisac Stiv Sem-Sandberg pripoveda o Mordekaju Haimu Rumkovskom, najkontroverznijem Jevrejinu u istoriji holokausta
Kao što svetlost sine u mraku tako se najlepše vrednosti ukazuju u najgorim vremenima, a na zalasku sreće javljaju se najveće ljubavi; uostalom i knjige o patnjama svetaca i običnih ljudi čitamo da bismo znali da cenimo dar života.
O užasima preživljavanja u najgorim vremenima Drugog svetskog rata govori romaneskna priča „Ubogi u Lođu” švedskog pisca Stiva Sema-Sandberga, koju je kod nas objavila „Čarobna knjiga”, u prevodu Danijele Babić i Dorijana Hajdua. Stiv Sem-Sandberg je gostovao na štandu ovog izdavača, na 55. međunarodnom beogradskom Sajmu knjiga, a u razgovoru za naš list otkriva osobenosti situacije koja se zaista odigrala, kao i ličnosti koje su ga inspirisale da napiše roman o drugom najvećem jevrejskom getu u Poljskoj, u Lođu, u koji su nacisti zatvorili više od dvesta hiljada Jevreja. Sandberg (1958) je inače i novinar i književni kritičar, a prvi roman napisao je sa osamnaest godina. Njegova istinska karijera počela je 1987. godine. Uporedo sa romanima piše i eseje, priče i radio-drame, a dobitnik je i brojnih priznanja među kojima su „Nine Grand” i „August”, za 2009. godinu. Živeo je u Pragu i Beču, gde i sada povremeno boravi, i smatra se jednim od najzanimljivijih pisaca Skandinavije koji su se pojavili u protekloj deceniji.
Iz Sandbergove pripovesti saznajemo da je za upravnika geta u Lođu postavljen Mordekaj Haim Rumkovski, kako kažu, najkontroverzniji Jevrejin u istoriji holokausta. Haim se smatrao gospodarom života svojih sunarodnika, terao ih je da rade kako bi zadovoljio potrebe nacista za industrijskim proizvodima i „kvalitetnim ljudskim materijalom”. Tako je nastala mala geto država, koja je imala svoje sudstvo i policiju, svoju „getokratiju”, odnosno bogatu aristokratiju, i većinu onih koji nisu imali ništa. Paradoksalno, postojale su i kulturne institucije, među kojima je i pozorište.
– To jeste priča o životu i smrti, ali nije sasvim mračna. Pisao sam o holokaustu, ali ne i o umiranju kao takvom. U ovoj knjizi ima i puno nade. Jedna poljska novinarka rekla mi je da nikada nije videla toliko neba, kao u ovoj mojoj knjizi, a neki ljudi u Švedskoj kazali su mi da su ostajali budni čitave noći prelazeći u dahu i po tri stotine stranica. Naime, i u getu je postojao svakodnevni život, ljudi su se trudili da prežive na različite načine, i nije li to ono što i mi radimo svakoga dana? Međutim, težili su tome da pronađu poslove na gotovo nemogućim mestima, da preko nekog skrivenog radio-aparata pokušaju da odgonetnu šta se dešava napolju, voleli su se, objašnjava Sandberg.
Paralelno sa likom Rumkovskog, Sandberg gradi i lik četrnaestogodišnjeg dečaka, koji je uspeo da preživi „ni na čemu”.
– Rumkovski je bio istorijska ličnost, a dečaka sam osmislio na osnovu „Hronike geta”, dnevnika koji su svakoga dana pisali za to zaduženi arhivari. Beležili su sve u taj kolektivni dnevnik, u šest tomova i na hiljadama strana, da se ne zaboravi, da bi jednoga dana neko mogao da ima svest o stvarima koje su im se dešavale. Taj dokument preživeo je geto, i ja sam, u toku rada na romanu, bio jedan od retkih ljudi izvan akademskih krugova koji je mogao da ga proučava iz dana u dan. Zamislite da je tokom četiri i po godine neko pisao ne samo o policijskim racijama, već i o najobičnijim stvarima, kakve su krađe pilića. Uopšte, impresivno je videti da ti ljudi nisu znali šta se dešava u spoljnom svetu. Nisu imali predstavu o holokaustu, pa opet su je negde osećali, viđajući vozove koji nekud odlaze. Ipak, uvek su imali nadu , ističe Sandberg.
Kada se misli o getu i holokaustu, realno se pomišlja na mogućnost pobune. Stoga pitamo Sandberga da li je u pomenutoj Hronici naišao na podatke o ustanku, da li ih je bar izmaštao...
– Jevrejski geto u Varšavi bio je najveći, ovaj u Lođu bio je drugi po veličini. Za razliku od varšavskog, koji je kanalizaciju koristio za krijumčarenje hrane i oružja, geto u Lođu nije imao nikakve tunele za protok proizvoda crne berze, i ljudi su bili prinuđeni da trpe glad i strah od deportacija – ističe Stiv Sem-Sandberg.
Žrtvovanje dece, pravi „Sofijin izbor” jedan je od najdramatičnijih momenata u romanu, i tada je Rumkovski imao najgoru moralnu dilemu u pravljenju kompromisa sa nacistima.
– Što je najgore, Rumkovski je voleo decu i u geto je doveo mnogo siročadi. Ali, u najupečatljivijem govoru koji je održao, i koji sam citirao od reči do reči, roditeljima je savetovao da mu predaju svoje naslednike, i da treba odseći udove, ruke i noge, kako bi telo moglo da preživi – kaže Sandberg.
Kroz simboliku geta pisac vidi univerzalne situacije u kojima i čovek koji nije nevin, koji je žrtvovao druge, i sam biva žrtva. Rumkovski je, naime, bio poslednji ubijeni u getu. Navodi drugu važnu činjenicu života: heroji nisu vojnici sa oružjem u rukama, heroji su „mali”, srčani, ljudi, koji se sitnim koracima trude da opstanu, dan za danom.
– Ništa ne može da ubije volju za životom i opstankom, ona je jača od svega. Ma koliko da su nacisti želeli da unište Jevreje, nisu mogli da unište njihovu želju da opstanu – dodaje Sandberg.
Marina Vulićević