Ubistvo u Akademiji nauka

Izdavač: Agora

Svi likovi i događaji opisani u ovoj knjizi plod su isključivo zločinačke mašte pisca.
Svaka eventualna uočena sličnost sa realnim ljudima i situacijama plod je isključio paranoje čitaoca.

Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2007; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 200 str.; 978-86-84599-57-7;

Naša Agata Kristi

Intervju: Mirjana Đurđević

Mirjana Đurđević je pisac koji voli da se smeje. Sebi, ali i situacijama oko nas, što čitaoci umeju, i žele da cene. Prva knjiga koju je objavila nosi naziv "Čas anatomije na Građevinskom fakultetu" (Viktor, 2001), a njom se Mirjana Đurđević podsmehnula Univerzitetu. To je, kako nam kaže, bio njen privatan strah i njeno privatno smejanje, pa je knjiga zato i okarakterisana kao "faktografska farsa!"
Kako, međutim, oceniti tri kasnije nastala romana Mirjane Đurđević? Naime, dva – "Treći sektor ili sama žena u tranziciji", i "Ubistvo u Akademiji nauka" (oba objavljena u izdanju Žagora, 2001, odnosno 2002) – našla su se u najužem izboru za Bazarovu nagradu Žensko pero. Prvi prati dogodovštine beogradske samohrane majke koja dodatne prihode pokušava da ostvari u "neprofitnom sektoru". Da li da kažemo da su se mnogi iz tog sektora stvarno našli pogođeni? A tek akademici, drugim romanom! Jer, prva asocijacija Mirjane Đurđević koja očigledno ima naviku one narodne "što na um, to na drum", na SANU bila je – krimić, pa je tako stvoren i lik srpske savremene detektivke, Hari, koja rešava ubistvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

INTERVJU

Očajna što nije našla ubicu, Hari je morala da pronađe, kaže nam autorka, utehu u emigraciji.

Tako je stigla u srpsku dijasporu, pa je nastao i novi roman Mirjane Đurđević: "Parking svetog Savatija". Knjigu je autorka objavila sama, smatrajući da je to nužni rizik slave na koju se polako navikava...

Mirjanu Đurđević neki kritičari već sada smatraju našom Agatom Kristi. Da bi to dokazala i sebi, požurila je da napiše i treći krimić, čiji je glavni lik, pogađate, detektivka Hari. Roman nosi naslov "Deda Rankove riblje teorije", ali, sem vesti da se Hari vratila iz emigracije u Beograd, gde ju je dočekalo ubistvo kolege iz policije, nećemo vam više ništa reći.

Ali, zato ćemo štošta pitati Mirjanu Đurđević...

Podvijanje repa

Da krenemo od nekih "nedoumica". Pošto je Hari savladala ubistvo na najvišem, akademskom nivou, da li je time dobila "zelenu kartu" za Ameriku?

– Hari uopšte nije savladala ubistvo akademika Buleta Svinje, već jednu mnogo težu lekciju, onu da je ovde sve nerešivo, pa čak i na najvišem, akademskom nivou. Mislim, ta lekcija nije teška za razumevanje nikome od nas, ali se teško podnosi. Neki je toliko teško podnose da prosto pokušaju da zbrišu odavde.

Ali, i u Americi su krimi priče bez rešenja?

– Sasvim normalno, ako se ubistvo dogodi u srpskoj zajednici, i rešava ga srpski crkveni detektiv. Šalim se, ali zapravo je još i gore nego ovde. Ovde bar znaš ko je bio ubijeni. Pouzdano je imao rodbinu, prijatelje i kumove, komšije, kolege sa posla, bivše i sadašnje ljubavi... I onda znaš ko je sve već mogao da ga ubije, budući da to sve čini njegov život. Tamo "život" čine neki sasvim drugi sadržaji, koji takođe ubijaju, ali zbog toga ne idu u zatvor s obzirom na to da nisu živi ljudi, te se prema važećoj zakonskoj regulativi ne mogu smatrati ubicama. Zbog toga je moja detektivka prinuđena da potroši celi roman da prvo otkrije ko je, zapravo, mrtva žena.

Tamo se život, izgleda, vodi između crkve Svetog Savatija i Ulice žrtava Slobodana Miloševića. Koji su to putevi?

– Gotovo svaki emigrant, pri tom mislim samo na one koji su svojevoljno otišli, smatra sebe nečijom žrtvom, zauvek. Što je poseban oblik samozavaravanja. "Podvijanje repa" je lični čin, lična slabost pred bilo kakvim problemom, i nikada ga ne rešavaš. Makar seo i u avion, i otišao, svoj podvijeni rep sobom nosiš. Ja sam ovoj pojavi prosto htela da dam ime, "naselivši" neke ljude iz poslednjeg velikog talasa srpske emigracije u Ulicu žrtava Slobodana Miloševića. Uzgred, nisam ja tu ulicu izmislila, postoji jedna, tamo daleko, sa takvim nadimkom, dali su joj ga sami stanovnici. Jedina je razlika što su oni mislili ozbiljno, a ja sam ironisala.

Slično je i sa crkvom Svetog Savatija, sveca koga sam izmislila da se, ne daj bože, neko ne uvredi. Naše crkve tamo, u velikim gradovima, gotovo su jedina mesta okupljanja iseljenika. Pa kako Ulica žrtava Slobodana Miloševića u romanu simbolizuje privatan život naših ljudi tamo, tako crkva Svetog Savatija simbolizuje njihov javni život. Koliko je njihov privatni život zapravo imitacija života, toliko je i javni. Toliko je tužno da sam morala da ga napravim smešnim. Bolje da se smejemo nego da plačemo.

Novi neprijatelji

Tako ste stekli i čitaoce preko okeana. Kako reaguju na povratak vaše Hari u domovinu?

– Prekookeanske čitaoce sam imala i ranije, sad sam samo stekla još malo novih neprijatelja. Reakcije, tamo, na moje prethodne knjige bile su sjajne jer su čitaoci u njima nalazili još jedan alibi za svoj odlazak. Sada je nešto drugačije. Ta knjiga je toliko istinita da ne mogu ništa da joj zamere. Sem kraja, koji je prema njima, gotovo bez izuzetka, potpuno neuverljiv. Zašto se Hari vratila kući? Nije imala nikakav razlog, bilo joj je dobro, bila je uspešna... Interesantno, ali to pitanje nije postavio nijedan od ovdašnjih čitalaca. Nijedan!

Dakle, "domaći" čitaoci se nisu čudili povratku Hari. A šta je nju sačekalo ovde?

– Pa ubistvo, naravno. I to njenog bivšeg ljubavnika, službenika državne bezbednosti. Da li njegova smrt ima veze sa borbom protiv organizovanog kriminala ili je to "zločin iz strasti?" I da li će to Hari uspeti da otkrije? Ja znam, pošto sam pre neki dan završila rukopis, a čitaoci će morati da sačekaju da izađe knjiga.

Ispada da su Vaše knjige ne samo aktuelne već i vizionarske?

– Pre bih rekla da "trče pred rudu" nego da su vizionarske. U "Trećem sektoru", ima tome više od dve godine, malo sam se šalila sa nevladinim organizacijama, krađama i prekrađama nebuloznih projekata, profitom u "neprofitnom sektoru", a taj je roman tada "pročitan" kao "ljupka beogradska ljubavna priča!?" Ovih dana su novine pune takvih informacija o radu NVO da je prema njima ono o čemu sam tada pisala u najmanju ruku šala – zabava. Doduše, ja i pišem iz zabave, pa je onda sve u redu.

Kako se postaje slavni pisac u Srbiji?

– Ja sam pogrešna osoba za ovo pitanje, pošto su mi putevi uvek naopaki. Evo ovako: moj deda se iz hobija bavio vajarstvom, pa je tako svojoj prvorođenoj unuci, meni, kada sam napunila dva meseca, preventivno napravio bronzanu bistu. Eno je kod moje mame na polici, ’leba ne jede. Pa sam sama, takođe preventivno, objavila memoare, "Čas anatomije na Građevinskom fakultetu", 2001. godine. I tek onda počela da pišem knjige. Dakle, bista, pa memoari, pa dela... Skroz naopako. Ali potpuno relaksirajuće. Sad mogu doveka mirno da pišem šta god mi se piše, ne moram ništa da "postanem".

Anđelka Cvijić