Uvod
OSVAJANJE EVROPE
Jugoslovensko podzemlje se rađalo pedeset godina iz beogradske materice. Žitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladići prepušteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajedničko svima njima je bilo da žive na ivici ili ispod zakona, ne bi li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za životom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuće u beli svet, a potom vraćali ovamo. Neki su Beograd napuštali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili lažnim pasošima, najčešće i bez njih. Većina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplašenu Evropu. Vraćali su se ponekad kući kao junaci dana, kao zarobljenici međunarodnih čuvara reda, ali i kao našminkani leševi.
Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu već i političku notu. Kao što je Zapad pružao utočište jugoslovenskim političkim emigrantima,tako je primao i ove iz podzemlja. NJihovo prvo sklonište je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Beč, Amsterdam, Stokholm, a danas su to Moskva, Atina, Budimpešta, London. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je trpela naše delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje više nema vajde, preko noći je odlučila da ih vrati u otadžbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vuković, uz saglasnost nemačke policije, ubio LJubu Magaša, legendarnog kuma svih jugoslovenskih kumova u Evropi.
Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme "pre i posle LJube Zemunca". U prestonicu su pristigli profesionalni otimači tuđeg blaga, reketaši, batinaši i revolveraši, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih političkih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje. Najsurovije na svetu, jer je njegov prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt.
Zastrašivanje Pariza
Jugoslovensko podzemlje iza Drugog svetskog rata rađano je u krilu političke i ekonomske emigracije, koja je, bežeći od Tita, našla utočište, prvo u Zapadnoj Evropi, a potom i u Americi. Tamo gde su politički begunci sebi nalazili jatake ubrzo su se našli i odbegli jugoslovenski delinkventi, koji su izbegavajući zakone, tražili sebi skrovište po zapadnim budžacima. Neki su jednostavno još kao deca, tek zamomčeni, sišli u taj jugoslovenski kal gde su kalili svoju mladost. Mile Ojdanić, zvani Crni bio je velegradski dečak koji je skupo platio cenu slave svog oca, oficira JA. Stideći se vlastitog sina, jer je voleo fudbal, otac je Crnog pedesetih godina poslao prvo u KPD Kruševac, zatim na Goli otok i u beogradski Centralni zatvor. Tamo je upoznao Branka Stojanovića Banga, Mileta Pavlovića Tarzana iz Aranđelovca, Slobu Kusovca, zvanog Biba. Za nedoraslog mladića to je bila prvoklasna škola kriminala, koju su prolazile generacije i generacije nestašnih i neustrašivih. Prolaz kroz popravne domove i zatvore bio je najbolja preporuka za ulazak u društvo prvoklasnih beogradskih mangupa. Mile Ojadnić je imao sreću da u Beogradu upozna Stevicu, Rusa, Maleta, braću Miljanić, Gulivera, čuvenog rvača Čitakovića, Batu Kamenog, braću Cerović, Slobu Boškovića. Crni o njima kaže:
? To su bili pravi mangupi, vaspitani, fini. Slušali su svoje roditelje, ali su na ulici bili žestoki. Tukli su se pesnicama, to je bilo njihovo glavno oružje. Družili su se, delili su i dobro i zlo. Mnogi od njih su kasnije i fakultete završili i postali ozbiljni ljudi!
Beogradski "asfaltaš" Duško Dule Milanović seća se da je još pedesetih beogradska porodica besprizornih bila izdeljena na regionalne grupe:
? Tada se tačno znalo ko je najači u gradu. Tukli smo se rukama i borbe su uvek bile fer. Glavni snagator je bio Čitaković, koji je i uveo te fer batine u praksu. Pored njega jaki su bili i Sloba Globus, Bojan, Buca Al Kapone, svi iz Sarajevske ulice. Od mlađih, na pesku oko Save, trenirali su boks LJuba Zemunac, braća Šoškić, ]enta i Masa iz Zemuna.
Dušan Knežević iz Sarajevske ulice je visio na Mostaru oko bioskopa "Zelengora". Prodavao je mleko i švercovao se u salu da gleda filmove o Al Kaponeu. Zato je brzo i dobio nadimak Buca Al Kapone. Jedan od takvih mladića bio je i Petar Grujičić, sin policajca i kasnije ratnog zločinca Radana Grujičića. Kada je prebegao u Ameriku, inspektor Radan Grujičić je dobio svu policijsku arhivu i sve što je i sam znao i video ustupio CIA. Zauzvrat je dobio lažni identitet na ime Marko Janković i obećanje da neće biti izručen Jugoslaviji i komunistima koje je isleđivao. NJegov sin Petar je još u Beogradu upoznao ulične vođe Miloša Miloševića, Stevicu Markovića, Mileta Kopanliju, Bikicu Prokića, Batica Cakića, koji će slavu podzemlja doživeti tek u Parizu. Svi su oni francusku karijeru započeli kao ulični fotografi, ali je samo Petar Grujičić postao profesionalac sa kamerom. Ispred Ajfelove kule, Trijumfalne kapije, na Jelisejskim poljima, ispred crkve Notr Dam, ovi zaludni Beograđani su slikali američke turiste, obećavali da će im slike sigurno poslati u SAD za dolare koje su dali. A bili su, zapravo, majstori da počiste pariske luksuzne stanove od suvišne raskoši.
Prijatelji Alena Delona
Sve je počelo u Beogradu kada se glumac Alen Delon, posle dolaska iz vojske iz Indokine, 1958. godine, našao sa ovim mladićima u Beogradu na snimanju filma "Marko Polo" i potom "Mihajlo Stogov". Oni su bili statisti, već dokazani tvrdi momci u uličnim tučama i spektakularnim skokovima sa Savskog mosta. Milošević je bio afirmisani kaskader i glumac početnik. Pričalo se kako Miloš Milošević, Alen Delon i Perica Slovenski imaju previše simpatija međusobno kao muškarci. Oni su za njega bili nešto sasvim drugo: mladi, lepi i marginalci. Stevan Marković je, na primer, bio rođen 10. maja 1937. godine u Beogradu. A Alen Delon je imao dvadeset dve godine, bio je zgodan, ali pomalo feminiziran muškarac. Poticao je iz siromašne porodice, radio je po Parizu kao raznosač peciva, opranog rublja i paketa. U tom sedamnaestogodišnjaku istoričar i muški plejboj Filip Erlanže je video karakternog glumca i uveo ga u svet filma, ali i pariskih orgija. Iz Beograda glumac Alen Delon za sobom dovodi prvo svog hrabrog dublera Miloša Miloševića. Dao mu je posao telohranitelja. LJubomoran zbog Miloševićevog uspeha, Stevan Marković, njegov prijatelj kreće 16. oktobra 1958. ilegalno za njim u Pariz kod Alena Delona. Da bi dobio francuske papire, zatražio je politički azil, ocrnio vlastitu otadžbinu i već 1. novembra 1958. postao francuski državljanin. Kod Delona novi momak Stevica Marković dobio je posao potrčka.
Naseljavali su se kod Delona u Parizu, jedan po jedan, kao pravi muški prijatelji. Ludovali su po barovima "Terazije", "Mažčestik" i "Ruski car". Pesničili se, prebijali i ubijali boga u svakoga ko se muvao oko Alena Delona. Bezbroj puta su hapšeni i zatvarani zbog tuča, krađa, varanju na kocki i neurednih isprava. Miško Milošević je bio zadovoljan što je lepo živeo od toga kad bi isprebijao svakoga ko bi ružno pogledao Natali Delon, Alena Delona ili njega lično. Voleo je da pravi skandale, a najsrećniji je bio, kako tvrdi Milomir Marić, dobar poznavalac srpskih svetskih muvara, "kad bi prdnuo i usmrdeo kakav blazirani krem parti."
Tada su obojica otkrili čari mlade Francuskinje rođene u Maroku, koja je svoje pravo ime Francis Kanovas promenila u Natali Delon. Pre toga je bila Miloševićeva i Markovićeva ljubavnica, pa su se obojica našli suvišnim u kući Alena Delona.
Kobna sudbina Miloša Miloševića, prvog Delonovog jugogorile, stići će u Holivudu, jer je tamo našao groznu smrt u jednom od kupatila vile Mikija Runija. Umro je zaključan u kupatilu, izbatinan, ostavljen sam i nemoćan. Bilo je to na Beverli Hilsu 1966. godine. Miloš Milošević je dovezen u Beograd američkim avionom PAN AM kao paket sa drobom. Prevoz njego-vih posmrtnih ostataka platio je Alen Delon. Ista "firma" je uskoro dopremila na Surčin i drugi limeni sanduk, u kome se nalazio izvesni Kirče Popčeski, Miloševićev intimus i poverenik, koji je, navodno, stradao od udara struje.
Upražnjeno mesto u Delonovoj blizini zauzima tada najslavniji od svih gorila Stevan Marković, koji će, mrtav, postati okosnica "afere stoleća", koja je uzdrmala temelje Pete republike. Marković je usmrćen batinama, nađen na đubrištu Elankura, spakovan u veliku najlonsku kesu, u kakvima se prodaju jogi-dušeci. Izmrcvareno telo je 1. oktobra 1968. godine našao klošar Žan Aro. Obdukcija je pokazala da se u Markovićevoj glavi nalazio metak, malog kalibra, kakav koriste francuski policajci. Istraga o ubistvu Stevana Markovića, tada već poznatog i kao prijatelja porodice Klod i Žorža Pompidua, koji je 1968. bio prvi čovek Francuske, trajala je deset godina, kako u Parizu, tako i u Beogradu. Slučaj je zatvoren kao "nerešen".
Neposredni osumnjičeni za ubistvo Stevana Markovića, stanara poznate adrese ulice Mesin broj 8, prijatelja porodica Pompidu i Delon, bio je izvesni Fransoa Markantoni, korzikanski gangster, kum Alena Delona. On je oslobođen posle lažnog svedočenja Borivoja Ackova, koji je do 2. maja 1992. živeo u Jugoslaviji, potpuno se odrekavši nekadašnjeg načina života. Popularni Bob je krunski svedok nevinosti porodica Pompidu i Delon, i oružje u rukama osoba od najvećeg francuskog državničkog poverenja. Umro je u četrdeset devetoj godini života na Kopaoniku, kada je potegao pištolj na sebe, koji je, posle guše-nja sa Aleksandrom Vujisićem, nehotice opalio. Knjigu svojih memoara nije stigao da objavi.
Kad pas ujede gospodara
Poslednji je život izgubio Uroš Milićević, koga su ubice teško ranile, a potom ostavile bez ventilacije u sobi bez prozora. Zločin se dogodio u Briselu, u ulici Staljingrad.
Srbe, beogradske momke, posvađale su njihove zajedničke žene Romi Šnajder i Natali Delon. Stevica Marković je ubijen. Nađen je sa sopstvenim penisom u ustima na pariskom đubrištu Elankur. Bila je to osveta zbog seksualnih orgija sa Klod Pompidu, ženom francuskog predsednika Žorža Pompidua. Jedan drugi učesnik zbivanja, Uroš Miličević, dete iz beogrradske bolje kuće, tvrdio je kako poseduje dokumente kojima se dokazuje da je Marković likvidiran kao vlasnik albuma fotografija "ružičastog baleta", ili srpskog grupnjaka, čiji je učesnik bila i supruga Žorža Pompidua, tada predsednika francuske vlade. Ovu optužbu nikada nisu prihvatili zvanični organi istrage, uprkos svedočenju Aleksandra Markovića, brata ubijenog Stevana, da je u stanu Alena Delona bio na večeri sa Pompiduovima i ? gangsterom Markantonijem. Ipak, general De Gol je "diskretno" smenio Pompidua. A Uroš Miličević je zato ubijen 1972. godine u Briselu, kao navodna žrtva obračuna u četničkom emigrantskom podzemlju, no na način čija "suptilnost" upućuje na drugu stranu: izubijan i upucan, ali još živ, Uroš je po najstrašnijoj letnjoj žezi ostavljen zaključan u stanu bez prozora i isključene ventilacije. On je bio od najranijih dana histerična, labilna osoba, patološki mitoman. Pored pomenutog Ackova, preživeli iz "afere stoleća", opet je jedan Miloš Milošević, zvani Miša Slovenac.
Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći mangupi od Alena Delona. Posle serije misterioznih ubistava njegovih beogradskih prijatelja, tobožnjih telohranitelja, Alen Delon je cinično rekao:
? Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?
Francuska policija je mesecima tragala za izvesnim legionarom iz Jugoslavije, poznatim po imenom Voja Živac, koji se na Stevičinom grobu zakleo da će ga osvetiti i ubiti Delona. To se nikada nije dogodilo.
Sin Radana Grujičića, fotograf Petar Grujičić, preživeo je jugoslovensku čistku u Parizu zato što je pristao da bude nešto drugo, umetnik. On se, doduše, u Sen Tropeu često svađao sa Brižit Bardo, ali zbog toga nije izgubio glavu.
Avanturu sa glumcem Alenom Delonom nisu preživeli četvorica njegovih "gorila": Miloš Milošević i Stevica Marković, Kirče Popčevski i Uroš Miličević. Sabrija Zulfikarpašić se smirio i preuzeo unosne poslove strica Adila. Nenad Matijašević je postao milijarder, trgujući naftom, dok je Miša Slovenac postao ugledni njujorški biznismen. Kosta Konj se oženio naslednicom svih francuskih dizalica madam Potem. Žorž Jablan je lanac svojih kockarnica proširio čak do Floride i Kinšase. Bikica Prokić još pomalo slika. Bata Cakić je umro bogat. Steva Japanac, sin šnajdera iz Beograda, životario je u Parizu sve dok na Jelisejskim poljima nije upoznao jednu japansku turistkinju. Ispostavilo se da je to naslednica, ćerka vlasnika čuvene imperije "Cucumi", vredne trideset pet milijardi dolara. Steva je odmah uspeo da pokvari skromnu Japanku. Vodio ju je po kockarnicama i kod nje podsticao razmaženost. A kada joj je bilo dosta iživljavanja, ostavila je Stevi ime ? Japanac i nekoliko stanova u Parizu. Ali, naš Steva je vrlo brzo postao ono što je i bio ? zapušteni pariski klošar kome bukvalno niko nije verovao da je na kocki zaista spiskao basnoslovan miraz.
Dule Milanović, koji je u Francusku došao preko Italije, bavio se džeparenjem i otimanjem tuđeg blaga, ali je prestao kada je shvatio da je druženje sa beogradskim "gorilama" opasno po život. U Parizu se oženio Francuskinjom i dugo radio kao krojač. Danas je opet u Beogradu i kao veteran beogradsko-pariskog podzemlja živi od francuske penzije.
I posle svega što se dogodilo Delonovi nisu mogli bez Jugoslovena. Alenov sin Antoni je godinama drugovao sa izvesnim Markom Milovim, koji mu je bio novi "gorila". U jednoj raciji pariska policija je kod njega našla pištolj kakav su u svojim pljačkama koristila dvojica najvećih kriminalaca Stiv i Sulak.
Stiv i Sulak
Radiša Jovanović Stiv je bio momak iz Leskovca. On je dete provincije, rođeno u nekom selu kraj Leskovca ili kakvog sličnog grada. Zabuna oko njegovog pravog imena, kada je u njemu, tada Radiši Jovanoviću (i mrtvom), jedan povratnik iz inostranstva prepoznao svog sina Novicu Živkovića, samo je pravi odraz velike smutnje i haosa, koji su zahvatili mnoge šezdesetih i sedamdesetih godina. Rođen kao Novica u braku pred raspadom, Stiv je postao Radiša kroz razne interporodične transakcije, gde su mu ujaci igrali očuha, ili obratno, ko će ga znati. Sulak je takvom mladiću otkrio "svet", izvevši ga iz mraka na svetlost Francuske.
Stivovo dečaštvo nije bilo ni bolje ni gore nego mnoge dece jugoslovenskih radnika u Francuskoj. San mu je bio da postane glumac. Kada je čuveni francuski režiser trilera Lotner snimao film "Profesionalac", sa Žan-Pol Belmondom u glavnoj ulozi, Stiv je igrao jednu od zapaženijih epizodnih uloga: bio je u tom filmu policajski inspektor! Pomoću fotografija iz tog filma policija je uspela da ga identifikuje. U svim poternicama je registrovan kao "Radiša Jovanović alijas Novica Živković, zvani Stiv".
Sa prijateljom Brunom Sulakom, zvanim Legionar, pljačkao je najbolje obezbeđene banke. U tim poduhvatima, priča Grujičić, primenjivao je čuda tehnike, uključujući radio-stanice, radare i specijalne naprave za neutralisanje alarmnih uređaja. I dok ga je jurila čitava Francuska, Stiv je u filmu spokojno, kao džentlmen-provalnik, glumio policajca koji hapsi prestupnika Žan- -Pol Belmonda. A onda je sa Sulakom krenuo u svoju poslednju avanturu. Iz prodavnice Kartijea, na kanskoj Kroazeti, odneli su neopaženo nakit vredan sedam miliona dolara. Otišli su u Buenos Ajres, ali su se tamo kratko zadržali, jer im se nije svidela klima. Krenuli su kući, ali je Sulak uhapšen u Bujonu, na špansko-francuskoj granici, u ukradenom BMV-u i s lažnim jugoslovenskim pasošem u džepu. Stiv i njegovi pajtaši Pjetro i Valter su ga oteli iz voza, stavljajući lisice četi policajaca koji su ga sprovodili u zatvor.
Kada je Sulak, kao "francuski neprijatelj broj jedan" ponovo uhapšen, Stiv je iznajmio helikopter da ga izbavi. U svom pos-lednjem pokušaju da "gazdu" izvuče iz zatvora, prelazi preko svih Sulakovih upozorenja. Ne samo što se laća problematičnog plana sa upadom u zatvor helikopterom, koga su drugari pokupili iz nekih novina i držali u rezervi, nego, sasvim amaterski, letelicu iznajmljuje na aerodromu Bordo-Merinjak, u neposrednoj blizini zatvora u Gradinjanu. Policija nije mogla ostati slepa na ovaj izazov, i 11. marta 1984. godine Stiv gine u zasedi. Čuvši za Jugoslovenovu smrt, Sulak je, navodno, plakao kao malo dete, izjavivši da je i on takođe umro na aerodromu Merinjak:
"Vaša je pravda ruke uprljala krvlju, dok su njegove i moje ruke, jednako kao i naša savest, potpuno čiste."
Ostavši bez potpore Stiva Jovanovića, Bruno Sulak uspeva da zavrbuje dvojicu visokih zatvorskih službenika. NJegov dobro smišljeni poduhvat bekstva završava tragično 25. marta 1985. godine, kada, otkriven "na putu kući", Sulak doživljava smrtni pad sa visine od sedam metara. Nađen je sa praktično izlomljenim svim kostima ? što upućuje na sumnju da je zapravo ubijen. "Pari mač" ga je ispratio člankom "Zbogom, prijatelju!"
Bruno Sulak nije bio Jugosloven. Rođen je Sidi Bel-Abesu, u Alžiru, 1955. godine. NJegova majka Marsela je Francuskinja, a otac Stanislav Poljak i nosilac Ordena Legije časti. Bruno je imao trinaest godina kada se doselio u Marsej. Nešto pre mature prijavio se u vojsku, u mornaričku pešadiju. Posle vojske pomaže ocu, koji radi u bifeu na železničkoj stanici. O tome i piše u svom dnevniku: "...Stanislav je bio već star, a i stare rane su ga sve više bolele (kao legionar izgubio je ruku u Indokini). Ja sam mu pomagao, ali sam već tada znao da neću kao budala dugo raditi za male pare. Napraviću mnogo novca, na gomile..." I napravio je: slika Van Goga ? 28 miliona franaka, prodavnice "Kartije" u Parizu ? 14 miliona franaka, "Montenj" ? 27 miliona maraka, "Bresi" ? 21 milion, "Feret grej" ? 18 miliona i, najzad, Kan ? 45 miliona franaka.
Sa bratom Denisom je bio u Legiji stranaca, gde Bruno postaje stručnjak za radio-veze i najbolji padobranac u takozvanoj "tehnici slobodnog pada". O tome je pisao: "Oborio sam svetski rekord! Ženo, shvataš li ? svetski rekord!" Bruno je dezertirao iz Legije, mada to poriče u svojim pismima, navodeći: "...Zakasnio sam samo pet minuta, a za to vreme moja jedinica je prebačena u Zair..."
Lopov ? džentlmen
Bruno Sulak je bio lopov džentlmen: naime, nikada nikog nije povredio u svojim pljačkama, iako je uz sebe uvek nosio "magnum 357". Mnogo je putovao i mnogo čitao, a iz zatvora je pisao za više francuskih listova.
Sulak je, naime, demantovao da je Poljak ili Jugosloven. Bio je Francuz u Alžiru. Porodica je živela u Marseju kada se Bruno pridružio mornaričkoj pešadiji i, zbog nekog bezazlenog incidenta, prvi put dospeo u zatvor. Otkriven je slučajno. Kada je uhapšen zbog dezerterstva, policija u prtljažniku njegovog automobila otkriva oružje i novac za koji se lako ispostavlja da potiče iz pljačke jedne velike samousluge. Biva osuđen na više-godišnju robiju, ali u zatvoru provodi samo šest meseci, pobegavši odatle na najklasičniji mogući način, prestrugavši rešetke na prozoru ćelije i prebacivši se preko tamničkog zida užetom načinjenim od krevetskih čaršava. Sledeći period koji provodi na "slobodi" jeste po svemu najznačajniji u njegovom životu. Usavršava svoj "stil" rada u pljačkanju, koji bi se mogao sažeti u definiciju "maksimum galame ? minimum nasilja", stvara sopstveni mit kriminalca-džentlmena, "novog Arsena Lupena", počinje da piše, opisujući uglavnom neljudske uslove života u francuskim zatvorima, zbližava se sa manekenkom Talijom, sa kojom će dobiti i dete, i ? mota se oko filmskih krugova, sa željom da jednog dana postane asistent režije.
Veruje se, naime, kako je ovaj gangster samo jednom u životu upotrebio oružje (1961), pucajući na ? De Gola:
"Nisam ga mogao promašiti da sam ga hteo ubiti. Ali sam pucao samo radi zadovoljstva."
Begunac od kuće, padobranac u Indokini, oasovac u Alžiru, zatvorenik na ostrvu Re, Spaljeri je "u istoriju" definitivno ušao 19. novembra 1976. godine, pomenutom pljačkom u Nici, o kojoj je Hoze Đovani snimio film "Kanali raja", a Melvil je parafrazirao u uvodu svog remek-dela "Žaca" (gde je ? gle čuda! ? anticipirana i "metoda" napada na voz, kojom su se kasnije poslužili Sulak i Stiv), filma čijeg glavnog junaka tumači ? Alen Delon.
Sa nepunih dvadeset godina, ne znajući jedan za drugoga, Sulak i Stiv često gostuju po francuskim zatvorima izdržavajući ma-nje vremenske kazne. Dok Stiv simulira ludaka i izigrava zatvo-rskog "kaida", Sulak, ne veliko zaprešćenje svoje porodice, odlučuje da se prijavi u Legiju stranaca! Sa Drugim padobranskim korpusom odlazi u Kalfbi. Posle nekoliko meseci dobija prvo odsustvo koje provodi sa roditeljima u okolini Bordoa, a poslednji dan i noć u Parizu, gde se u jednom kafeu ispod Monmartra upoznaje sa Stivom, tada još sitnim kriminalcem kakvih je Pariz prepun. Posle burno provedne noći Sulak se sutradan ne bu-di na vreme, tako da sa svojim pukom nije mogao da otputuje u Kolvezi. Od toga dana Bruno Sulak se ne odvaja se od svog novostečenog prijatelja Novice Živkovića Stiva.
Upoznao ga je prilikom snimanja filma "Profesionalac" u kojem je Novica igrao sa Alenom Delonom. Od tada su postali nerazdvojni prijatelji i možda je to jedan od razloga što je francuska štampa ? od komunističkog "Imanitea", do desničarskog "Figara" ? proglasila Bruna Sulaka Jugoslovenom, a njegovu grupu "opasnim jugoslovenskim gangom". Čak i kad je poslednji put uhapšen, Bruno je imao kod sebe pasoš na ime Radiše Savića. Pojavljuju se, zajedno i neočekivano, u mnogim gradovima Francuske. Za njima su ostajale opljačkane zlatarske radnje, velika preduzeća, supermarketi: "Nikada ništa nismo uzimali od sirotinje. Nikada za nama nisu ostajali ranjeni i leševi. I neće ih nikada ni biti!"
Slava ovog tandema počinje u maju 1982. godine, kada je Stiv, oslobodio Sulaka iz voza Monpelje?Lion, kojim je ovaj sprovođen na jedno u nizu suđenja, upriličenih kao nacionalni masmedijski spektakl nakon još jednog, "konačnog" hvatanja "državnog neprijatelja". Tada su od policijskih pratilaca zaplenili "kolekciju" oružja, između ostalog i revolver koji će kasnije biti nađen kod šesnaestogodišnjeg Antoni Delona, kao "prirodni" produžetak fatalne veze ove francuske glumačke porodice sa "gangom Jugosa".
Sledi čuvena serija pljački draguljarnica diljem Francuske, sa "epicentrom" u Kanu, odakle iz "Kartijeove" prodavnice na Kroazeti odnose, usred bela dana, kamenja za 45 miliona franaka. U radnju su ušli elegantno odeveni, sa teniskim reketima pod miškom i prvo dugo razgledali "robu", kako i priliči ozbiljnim kupcima. Tokom čitave operacije roletne su bile podignute. Iz reke ljudi koji se muvaju Kroazetom mnogi su zastajali pred izlogom. Sa torbom punom nakita Stiv i Bruno su mirno odšetali jednom od poprečnih ulica između Kroazete i Ulice Antib.
Mnoge pljačke su napočinili naoružani do zuba, ali bez municije. Katkad dolazi do grotesknih situacija, koje samo pospešuju mit što se oko njih plete. Prilikom jednog "posla" u Parizu primetio ih je dokoni prodavac iz susedne radnje, "džentlme-ni" intervenišu tako što Stiv, sa praznim pištoljem u rukama, juri nesrećnog piljara po ulici i, sustigavši ga, stišava njegovu "građansku hrabrost" sa nekoliko šamara. Jednom ih iznenađuje policija "na delu", no i tada iskazuju neviđenu hladnokrvnost i, uzimajući žandare za taoce, bez ispaljenog metka, napuštaju mirno poprište zločina. Da malo "olade" i putuju po svetu. Samo dva sata posle pljačke "Kartijea" u Kanu, u jednom luksuznom restoranu između La Mueta i Bulonjske šume u Parizu, zazvonio je telefon. Glas sa druge strane žice tražio je jednog od gostiju, Jugoslovena "Didija". Kada je ovaj prineo slušalicu, začula se poruka:
? Lov je uspeo. Donosimo školjke. Pripremite vatru.
Kada bi dolazili u Pariz, Stiv i Sulak bi vreme provodili kod ljubavnica. Veći deo opljačkanog novca delili su poznanicima i prijateljima u zamenu za njihovo ćutanje. Policija, tako posle velike pljačke u Kanu, nailazi u podzemlju pred zid ćutanja koji je "jugoslovenski klan" ispoljio. Odavno su Francuzi postavljali isto pitanje: "Zašto Sulak i Stiv nastavljaju sa pljačkama kada su već odavno stekli veliko bogatstvo?" Oni su, u svojoj narcisoidnosti, želeli da zakorače velikim koracima u svet evropskog podzemlja. I uspeli su, posle Markovićevog slučaja, nikada se o Jugoslovenima iz podzemlja nije u Francuskoj govorilo kao tada.
