U vrtu doktora Kitahare

14.11.05

politka
14.11.2005
REČ O KNJIŽEVNOJ KRITICI: ZLATKO KRASNI

Neka čudna bolest

U domaćem zavičajnom pseudopostmodernizmu nema ni trunke beletrističkog erosa, bez obzira na to što vam kažu da se to štivo ne mora čitati od početka
Naš poznati pisac, esejista, pesnik i prevodilac sa nemačkog jezika Zlatko Krasni odnedavno se može podičiti sa još tri nove knjige: zbirkom eseja, kolumni, beseda i putopisa pod neobičnim naslovom „U vrtu doktora Kitahare” (izdavač Grafički atelje Bogdanović iz Beograda), potom izabranim pesmama na nemačkom jeziku, i knjigom pesama „Pisma Horaciju” u izdanju beogradske „Prosvete”.

Eseji u vrtu doktora Kitahare privukli su izuzetnu pažnju čitalaca na Sajmu knjiga: Krasni se u njima još jednom pokazao kao britki tumač kulturnih i umetničkih pojava, koji bez zazora iznosi svoje argumentovano mišljenje.

Baš Vas je razočarala naša književna kritika kada ste joj posvetili jedan, tako gorak, tekst. Krenuli ste od morala, kao preduslova, čak i važnijeg od znanja. Da li smo tako nisko pali u ocenjivanju književnih dela?

– Niste u pravu: ta kritika koja stoji iza dostignuća onoga što ona naziva srpskim postmodernizmom, a što ja imenujem kao pošast zavičajnog pseudopostmodernizma, nije me nikada ni očarala, pa da bih se sada u nju mogao razočarati. NJome očarani mogu biti jedino oni koji je pišu, oni koje ta kritika uzdiže i oni koji na njoj zarađuju. Iako bi po svojim kvalitetima trebalo da zauzima isto mesto gde se nalazila na početku, na margini, ona se, kako to u smutnim vremenima već biva, uzdigla do središnog i najuticajnijeg književnog pravca koji pretenduje – nošen skorojevićkim ambicijama i beskrupuloznošću – da se nametne kao nekakva moderna klasika našeg vremena.

Borite se ironijom protiv pogrešnih ocena nazovikritike. Šta Vas navodi da kritičare poredite sa snajperistima i još obolelim od lude bolesti dr Kitahare?

– Molim Vas, tu vezu ne uspostavljam ja već nauka. Inače, veza kritičara i snajperiste ne sastoji se, kako bi neko mogao pomisliti, u odstreljivanju književnog dela, onome što se u žargonu zove „sahranjivanje pisca”. Jer, naši vodeći kritičari kvazipostmodernističke provenijencije su pre skloni suprotnom postupku: prehvaljivanju do u besvest (nazdravičarska kritika), podilaženju i sl. i to gotovo isključivo autora kojima su istovremeno i urednici, ili koji pripadaju istoj koteriji.

Ne, ovde nije reč o tome. Kao što ste mogli pročitati, moja kritika tih pojava je krajnje dobronamerna. Proučavajući ovaj fenomen sa raznih aspekata, u ruke mi je igrom slučaja dospelo delo čuvenog japanskog oftalmologa dr Kitahare koji je uz pomoć minuciozne analize utvrdio da se upravo kod snajperista i književnih kritičara, kao osoba izloženih jakom nervnom pritisku, javlja ovo, inače retko, oboljenje. Žrtva te podle bolesti nije u stanju da pročita šta u tekstu piše. I tako, umesto da to jednostavno pročita, on stalno nešto učitava, dočitava, spočitava, jer pred očima ima crnu rupu, rođenu sestru one kosmičke crne rupe koja, kao što znamo, usisava svaku svetlost, materiju i misao. Poznata u medicini kao Morbus Kitahara, odnosno chorioretinitis centralis serosa, ova bolest se ipak pokazala izlečivom, naročito kod snajperista i – kakva sreća – kritičara.

Apostrofirate postmodernizam kao pošast i to dokazujete izborom svojih kritika onih pisaca koji svojim delom čuvaju vekovne, reklo bi se, tradicionalne književne vrednosti. Je li to lek protiv Kitaharine bolesti?

– Naprotiv, ja branim postmodernizam od onoga što se za njega izdaje i širi poput one alge zvane tumor Jadrana. Prihvaćen na neuk način, postavši svoja vlastita devijacija, preuzet na nejaka pleća – on ima veze samo sa grafomaničnim samodokazivanjem, ali ne i sa postmodernizmom. Zna se da upravo modernitet vraća izvornu svežinu književnom obliku, da ovaj, kupajući se u modernitetu skida sa sebe sive naslage konvencionalnog, okoštalog, atrofiranog, preživelog. Pročitajte knjigu nekog nahvaljenog „postmoderniste” i recite mi, hoćete li u njoj videti nešto drugo osim tih naslaga, koje su samo drugo ime za dosadu. Ne, nema u domaćem zavičajnom pseudopostmodernizmu ni trunke beletrističkog erosa, bez obzira na to što vas štampa uverava u suprotno, što vam kažu da se to štivo ne mora čitati od početka, već i od sredine, na preskok i unazad: u njemu nema ničeg osim prenapregnutih konstrukcija i betonske svesti, ničeg osim dosade, dosade i samo dosade.

Čini mi se da ste prvi koji je otvorio pitanje odnosa o kojem se govori u kuloarima, i nikad javno: loši pisci iz dijaspore – loši i potkupljivi književni kritičari u matici jednako licemerje, udvaranje, nagrađivanje onog što nije vredno ni objavljivanja...

– Nije reč o tome da li je neki pisac iz dijaspore, već o tome da književnost, kao što smo malopre rekli, po svom biću nije nimalo demokratična. Koliko god da hartija sve trpi, a da ne pocrveni, ne znam zašto bih ja kao čitalac morao da trpim da me ubeđuju kako je car fantastično obučen, a svi vide da je go. Književnost, dakle, na dužu stazu ne poznaje nikakvu socijalnu pravdu, nikakve stranke, dijasporu i maticu, nikakve nameštene rezultate. Ona je nemilosrdna u svojoj konačnoj milosti i nepravedna u svojoj konačnoj pravednosti, i, ako se to zna, ne vidim zašto bih se ja uopšte više stideo zbog, kako se to kaže, njihove sramote.

-----------------------------------------------------------

Reči Branka Miljkovića

Posebna priča je tema industrije knjiga. Danas svako može da objavi knjigu ako ima 500 evra, i da još dobije i dobru recenziju i marketing. Za pare se sve može. Dokle?

– Ne, nema dna da ga dotaknemo, ni da ga dokučimo. Mi smo usred sunovrata, mi smo sunovrat sam. Ne samo u literaturi, već i inače. Banana država, banana kritičari, banana pisci. To je spoznaja filozofske prirode. A što se tiče razloga za to, lično se konsultujem s Brankom Miljkovićem: Ako smo pali, znači da smo padu bili skloni.

Anđelka Cvijić