U vreme suše

20.05.04 Politika

Izdavačka kuća „Rad” iz Beograda spada u retke izdavače koji skromno promovišu svoja izdanja, možda baš zato što svojom uređivačkom politikom i izborom knjiga u jasno profilisanim i dobro poznatim bibliotekama čitaocima nudi pouzdani kvalitet i lep izbor. U nenametljivom, diskretnom odnosu „Rada” prema publici leži, možda, tajna uspeha većine njegovih knjiga: one se same probijaju do priznanja, i do književne kritike koja ih uglavnom visoko vrednuje.

„Rad” je nedavno, za prvi kvartal 2004, kako kažu njegovi urednici Aleksandra Mančić, Ivan Gađanski, Novica Tadić, Simon Simonović i Jovica Aćin, odabrao „nove knjige bez kojih biste bili siromašniji”. U jednoj od naših najboljih edicija, „Reč i misao”, u prepoznatljivo crvenim, mekim, koricama, pojavilo se čak pet dela! Tu je „Svetla komora” Rolana Barta (prevod Mirko Radojičić) koja nosi i podnaslov „Nota o fotografiji”, i koja je napisana u spomen Sartrovom „Imaginarnom”. Ovom knjigom (ilustrovanom sjajnim fotografijama), Bart je kako sam kaže pokušao da, suprotstavljajući se filmu, otkrije šta je fotografija „po sebi”. Zato se pred nama otvara divni svet doživljaja jednog umnog čoveka, koje možemo podeliti sa njim, ali ga doživeti i kao upitanost nad sopstvenim razmišljanjima o fotografiji.

Jakšić i Plutarh

U ediciji „Reč i misao” evo i priča Milete Jakšića, brata pesnika Đure Jakšića, u izboru Vase Pavkovića i pod naslovom „Svetac koji ne pomaže”. Reč je o odlično napisanim, ubedljivim pričama pisca koji je, kaže priređivač, dostojan najboljih naših pripovedača svog prelaznog vremena - Stankovića i Matavulja, Uskokovića i Sremca. Skloni da zaboravljamo i savremenike, pokušajmo da se bar na pravi način podsetimo baštine, na koju nas upućuje i ova knjiga. Sledeći naslov u ovoj ediciji je roman Žorža Pereka „Umetnička zbirka” u prevodu Jovice Aćina. Perek (1936-1982) spada, kaže prevodilac, u jednog od najboljih pisaca u francuskoj posleratnoj književnosti i dragoceni je istraživač u umetnosti pripovedanja. Ovaj kratak roman je višesmislen i maštovit, i u njemu Perek iskazuje svoj „virtuozni dar u području fantazijske kombinatorike”. Ovim knjigama pridružuje se Plutarhov „Tesej/Romul” u prevodu Ksenije Maricki-Gađanski, čime se u „Radu” produžava linija negovanja svetske baštine. Jedan od trojice najglasovitijih starogrčkih istoričara daje nam ovde živopisne portrete dve velike ličnosti, tvorca atinske i evropske demokratije i vladara utemeljitelja jedne od najvećih svetskih imperija, kažu u „Radu”.

I, najzad, kruna prolećne serije edicije „Reč i misao”: španski nobelovac Kamilo Hose Sela i roman „Hristos protiv Arizone” u prevodu Aleksandre Mančić. Sela je jedan od najkontroverznijih španskih, i svetskih, autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989), i prema mnogim mišljenjima najveći španski pisac „posle Servantesove smrti do danas”. Malo je neverovatno, ali je istinito: ovo je prvi put da se jedno delo Kamila Hosea Sela pojavljuje na srpskom jeziku!

Bernzov poklon

Roman „Hristos protiv Arizone” je provokativan i čita se u jednom dahu. Izdavač i prevodilac su se opredelili za njega jer je tu „pročišćeno i koncentrisano ono što čitalac nauči da prepoznaje kao Selin rukopis”. A u njemu pisac pripoveda storiju o Divljem zapadu iz drugačijeg ugla, kako u pogovoru kaže Aleksandra Mančić. Junaci su ružni, prljavi, zli, u romanu ima puno seksa, nasilja i smrti pošto pisac, hladnokrvnim stavom prema užasu o kojem piše, govori zapravo o svakodnevici u raspadu. Ovaj se roman prosto mora pročitati i promisliti.

U „Radovoj” ediciji „Znakovi pored puta” objavljene su priče Enesa Halilovića „Potomci odbijenih prosaca”. Reč je o prozi mladog i darovitog pripovedača, „sa smislom za humor i tragiku ljudskih sudbina”. Priče Enesa Halilovića otkrivaju nam svežinu jezika pešterskog podneblja i mogu delovati i kao ljuta trava, i kao dobar lek. Još su se dve knjige proze pojavile u izdanju „Rada”: roman Zorana Rosića „Guahama” (pisac je rođen u Bačkoj Topoli a danas živi u Americi). Reč je o postmodernističkoj prozi, o „romanu bez granica, i čarobnoj igri iz koje zrači neopisiva čežnja”, zapisao je urednik Petar Pjanić. Za drugu knjigu, zbirku pesama Ričarda Bernza „U vreme suše” u prevodu Vere V. Radojević, dovoljno je reći samo ovo: „Englez Srbima!” Vraćajući se staroj srpskoj narodnoj tradiciji, jedan od vodećih savremenih engleskih pesnika našem narodu nudi na poklon svoje stihove. U vreme kada veliki deo sveta od nas okreće glavu, od ovog pesnika valja se učiti i poeziji i ljudskom. Čime darovan može uzvratiti? Onim što je pesniku najvažnije: čitanjem.

I, najzad, tu su dve nove knjige o prevođenju, iz jedinstvene edicije u našoj kulturi - „Prevođenje i mišljenje” - koju „Rad” objavljuje zajedno sa Alternativnom akademskom obrazovnom mrežom. Prva je „Beda i sjaj prevođenja” (dvojezičko izdanje) Hosea Ortege i Gaseta u prevodu Aleksandre Mančić, i „Od poetike prevođenja do lingvistike prevođenja” u prevodu Bojane Anđelković i Zorane Đaković. Obe knjige su nezaobilazne za sve koji se bave ili žele da se bave prevođenjem.

A. Cvijić

15.04.04 Politika

U Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7, u Beogradu, juče je bio gost jedan od vodećih engleskih savremenih pesnika Ričard Bernz, povodom predstavljanja njegove poeme „U vreme suše”, koju je upravo objavio beogradski „Rad”. U izvanrednom prevodu sa engleskog Vere V. Radojević, knjiga se prvo i pojavila u srpskom prevodu, dok će je pesnikov engleski izdavač (Shoestring Press, Nottingham) objaviti tek 2005. godine.

Pozdravljajući uglednog gosta kao našeg starog znanca i velikog pesnika, Predrag Bogdanović Ci, sekretar UKS, podsetio je da je Bernz, kao iskreni prijatelj srpske kulture i srpskih pesnika, dolazio ovde i kad nam je bilo najteže, dolazio da razbija ekonomske i kulturne blokade. Dobitnik mnogih nagrada, pesnik čija su dela prevedena na osamnaest jezika, Ričard Bernz (1943, London) živeo je u Beogradu između 1987. i 1991, i od tada održava stalne kontakte sa našom zemljom.

Ovaj put je došao sa tom čudesnom poemom sa prabalkanskim motivima, vencem pesama o dodolama koje, kao što ističe i Predrag Bogdanović, jednako plene zvukom i bojom, sa obiljem cveća. Pa, ako je moguće da je ova knjiga, kao što je rečeno, prizvala i ove blagodetne aprilske kiše, sasvim sigurno je da nam je njen tvorac priredio juče u Francuskoj 7 izuzetan poetski čas, jedan od najređih. Bila je to prava mala kamerna predstava, sugestivna i prijemčiva, zahvaljujući kazivanju stihova u savršenom saglasju i milozvučju glasova pesnika, njegove supruge Melani, pesnikove ćerke mlade Arijane i njene prijateljice Marine, takođe mlade devojke. Božanstven dodolski zvuk i na engleskom i na srpskom jeziku, da bi ovaj briljantni kvartet, uz pripomoć prevodioca Vere V. Radojević i pesnikinje Duške Vrhovac prerastao i u sekstet.

Strasna molba

U posveti svoje lirske poeme „U vreme suše”, prožete našom tradicijom, pesnik ispisuje: „Za Arijanu i za sve moje prijatelje koji žive u Jugoslaviji i koji su otišli iz nje”. Ričard Bernz je i juče sa najdubljim osećanjima govorio o svom prijateljstvu sa našim piscima, kojima je posvetio pojedine pesme, sa Ivanom V. Lalićem, Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, Desankom Maksimović, Oskarom Davičom, Danilom Kišom i drugima. On priznaje da su ove velike ličnosti srpske kulture imale jak uticaj i na njegov stvaralački rad. Njegova dobro poznata lirska pesma „Plavi leptir”, snažna elegija inspirisana streljanjem đaka u Kragujevcu 1941, bila je prva pesma nekog stranog pisca koja je ikada izvedena kao oratorijum za Veliki školski čas 1988, u prevodu Danila Kiša i Ivana V. Lalića.

U poemi „U vreme suše” Ričard Bernz, po rečima Vere V. Radojević, „iz korena jedne balkanske teme i sa jedinstvene anglo-balkanske perspektive, vaja univerzalnu sliku. Poema predstavlja strasnu i inteligentnu molbu za međunarodni preporod i individualno stvaralaštvo umesto masovnog uništenja i pohlepe gonjene osećanjem moći. Ocenjujući je ne samo kao neobičan nego i istorijski događaj, prevodilac dela ističe da je ovo verovatno prvi put da jedan britanski pesnik posvećuje ceo opus jednoj srpskoj temi.

Vesela tugovanka

Paganski sinkretizam u vizuri engleskog pesnika 21. veka, po rečima Zlatka Krasnog, pokazao se kao plodotvorna kombinacija. I, nasuprot Eliotovoj „Pustoj zemlji”, ovo je poema u slavu prirode, himna postojanju. Ili, kao što kaže Moma Dimić, Bernzova poema je „vesela tugovanka” ovog naroda koji su toliko puta „nehotično” bombardovali. Početni impuls, ukazuje Dimić, jesu naše dodole, ali tu je reč o drami cele istorije civilizacije - pune očekivanja, molbi svevišnjim nebesima, ali i pune krvavih tragova, smrti. Eto, „u vreme veštačkih kiša i veštački izazvanih ratova, dobili smo pravu, istinsku poeziju”.

Na kraju, sam pesnik kaže: „S vremena na vreme, kiša pada na svakoga. Svakome je potrebna. Svoj zemlji i svim zemljama. Kiša ne zna za rase i narodnosti i ne poštuje ljudske podele i granice... Nezavisno od drugih motiva koje sam imao prilikom pisanja ,U vreme suše’, od kojih većinu sada ne mogu ponovo ni da ulovim, gajim nadu da će sama poema, u najmanju ruku, biti podstrekač čitaocu da sam istražuje zadivljujuće bogate i predivne oblasti tradicije i kulture, od kojih neke, kao ovi rituali za dozivanje kiše, istinski i s pravom pripadaju svim lingvističkim, etničkim i religioznim grupama na Balkanu”.

R. Saratlić