U starini, ime mu beše Hemus

23.07.07 Blic

Knjiga koja, kako ljubitelji i poznavaoci pisane reči napominju, svojom neobičnošću sve više privlači pažnju „U starini, ime mu beše Hemus“ („Narodna knjiga“) Borisa Čičovačkog jeste skup pripovesti uzbudljive poetike. S obzirom na to da su pripovesti međusobno tematski povezane može se posmatrati kao roman a sam autor napominje da su to „prilozi za malu geografsku čitanku“.

Knjiga je podeljena u tri celine (Arbor zomboriensis, Drugarice i drugovi, Raška hodočašća), a pisac Čičovački za „Blic“ kaže: „Ako bih želeo da čitaocu pokažem gde se na globusu nalaze mesta koja će sresti u pripovestima, potražio bih Evropu i na njoj poluostrvo Balkan, vekovno utočište (ili tamnicu) Južnih Slovena. Granice unutar ove oblasti menjaju se brzinom smene pokolenja njenog stanovništva, koje ih neumorno ispravlja, prepravlja, premešta.“
Prvi deo knjige čine varljiva sećanja na susret jedne rane mladosti sa (još uvek prisutnim) duhom monarhije Habsburgovaca u scenografiji pitoresknog panonskog gradića. Druga celina bi se mogla nazvati - pogled na smrt domovina. „Raspad najveće zajedničke južnoslovenske države (dosad stvorene), praćen očima nedužnih mladih ljudi, onih čije životne priče slede sunovrat zemlje u kojoj su rođeni“, napomnje pisac govoreći o temi kojom je tokom pisanja bio okupiran. Treća celina je zbirka putopisa načinjenih po Raškoj, prožeta stihovima narodnih pesama, snovima, razmišljanjima Kiša i Pekića na temu nacionalizma.
Pisac Boris Čičovački, poznati oboista, čovek koji je završio i biologiju, suprug Isidore Žebeljan, kaže da je knjigu napisao tokom 1997. godine u Holandiji i dodaje: „Svaku pripovest čini stvaran događaj ili zaista odsanjani san. Namera nije pomoć razvoju turizma (iako se ta mogućnost ne isključuje), već pre svega upoznavanje sa predelima, ljudima i gradovima iščezlih zemalja našeg doba.“

T. Nježić

07.07.07 Politika

SAVREMENA PROZA
Borislav Čičovački pripada onim piscima čije su biografije toliko zanimljive da im je naprosto teško odoleti. Rođen je u Somboru 1966. godine, diplomirao je i magistrirao obou na novosadskoj Akademiji i diplomirao biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu. Usavršavao se na prestižnim fakultetima u Amsterdamu, a u Holandiji je uz sve to objavio dva romana i jednu zbirku pripovedaka, te tako stekao ime u tamošnjoj književnosti. Razume se da se ovakve sočne biografije ne uzimaju u obzir kada je o samom delu reč, ali takvi „životopisi” ipak služe kao neka vrsta literarne (a la Papa Hemingvej!) udice koju čitalac proguta i tek tada uvidi da je upecan.

Tu već imamo posla sa delom koje ovog puta nosi naslov „U starini, ime mu beše Hemus” – knjigom koja je 2000. godine objavljena u Holandiji. U već pomenutoj belešci o autoru stoji da je reč o romanu – o čemu bi se moglo naširoko raspravljati i što bi se teško moglo dokazati – ali takva rasprava nema smisla jer sam pisac u predgovoru jasno kaže šta je bila njegova namera. Knjiga „U starini, ime mu beše Hemus” zapravo je zbirka tekstova (i pripovesti) koje su podeljene u tri celine. „Prvu čine varljiva sećanja, skice, na susret jedne rane mladosti sa lutajućim, neupokojenim duhom monarhije Habzburgovaca u scenografiji pitoresknog panonskog gradića.” Druga celina sadrži šest pripovedaka, koje je autor, kako sam napominje, mogao smestiti pod naslov „Šest pogleda na smrt moje domovine”, opisujući „raspad najveće južnoslovenske države (dotad stvorene), praćen očima nedužnih mladih ljudi, onih čije životne priče slede sunovrat zemlje u kojoj su rođene”. Treća celina, opet žanrovski drugačija, najpre je putopis iz Raške koji pisac nadopunjuje mislima, snovima, stihovima iz narodnih pesama, ali i odlomcima iz intervjua, te novinskih članaka, posebno u predgovoru insistirajući na citatima razmišljanja dva velika književnika, Kiša i Pekića, o nacionalizmu.

Dakle, tematski, ali i stilski, vrlo šarolika knjiga koju na okupu drži inteligentna piščeva dosetka pretočena u podnaslov: „Prilozi za malu geografsku čitanku”. Takva odrednica daje knjizi neku vrstu potpore u samom temelju, nad kojim nastaju tri odvojena pripovedna toka, različite dužine i drugačijih poetika. Čini se da se i sam pisac prilagođava „jeziku” i priči „zemlje” čiju je granicu prešao. U austrougarskom delu – previše kratkom da u sebe primi sve junake i njihove sudbine – Borislav Čičovački, može biti, pripoveda posebnim tonom, uspevajući da nam dočara atmosferu jednog od odabranih toponima. U drugom delu nazvanom „Drugarice i drugovi...” – delu koji bi kako svojom dužinom, tako i svojom tematskom i strukturalnom jedinstvenošću mogao biti samostalna knjiga – Borislav Čičovački slaže nešto tvrđe priče, ponekad sa predvidljivim zapletom – pripovetke koje gube onaj teži, lirski, austrougarski ton, ali zato dobijaju na brzini, pa se brzo odvijaju i raspadaju iz svih šest perspektiva. Te priče se čitaju lako, vrlo su zanimljive, ali i gorke, vrlo tragične, tek ponekad prebrzo i „na prvu loptu napisane”, ali tako da opet pripovedački glas šapuće: „SFRJ” iako čarobnu reč stavlja u zagrade, dočaravajući nam opet jednu specifičnu atmosferu jedne specifične zemlje. I treći deo se može pohvaliti tim atributom – skladom posebne teme i posebnog jezika koji joj se prilagodio – iako je poslednja celina zapravo na planu forme najsloženija. Ona počinje citatom iz liturgije sv. Jovana Zlatoustog, a završava se novinskim citatima, Slobodanom Miloševićem, kao i zbirkom izabranih apsurdnih izjava, koja završavaju piščevo „Raško hodočašće”.

Posle svega, jasno je da je Borislav Čičovački, talentovan pisac, vredan naše čitalačke pažnje, do kraja sproveo u delo ideju iz predgovora stvorivši osobenu povesnu svaštaru, koja je raznolika i nekako sva razbacana i neuhvatljiva kao i sve ono što se na Hemusu događalo.

Dok sa nestrpljenjem očekujemo nove knjige ovog pisca, postavljamo dva pitanja. Prvo bi bilo koliko će se i kako razlikovati recepcija knjige „U starini, ime mu beše Hemus” u Holandiji, gde je ova zbirka tekstova zaista mogla biti neka vrsta zanimljivog, lirskog istorijsko-geografskog vodiča, i u Srbiji, među čitaocima koji su u istim tim čitankama odavno zarobljeni. Drugo pitanje ticalo bi se same poetike Borislava Čičovačkog. Naime, u tri celine, potpisnik ovih redova, možda sasvim pogrešno, primećuje dve različite poetike. U austrougarskom delu pisac nam pripoveda jednim sočnim, gotovo pesničkim, bogatim jezikom, ostavljajući fabulu u drugom planu. Sa druge strane, SFRJ deo knjige više je okrenut priči, to jest zapletu, dok je jezik ovog puta na gubitku, te su i pripovetke, može biti, zbog toga nešto siromašnije. Višestruko talentovani Borislav Čičovački izgleda da je višestruko talentovan i na samom literarnom planu. Možda bi, baš zbog toga, svoju spisateljsku snagu povećao stvaranjem određene pripovedačeve ravnoteže između ove dve „poetike”, koje bi, recimo, mogao spojiti jedan jasniji koncept na samom početku o onome što se u knjizi želi ispripovedati i jedna nešto jasnija ideja o tome na koji način se to želi uraditi.

Mića Vujičić