U procepu

01.01.00

Knjizevne Novine
15. JAN 1999.
Milica Micic Dimovsa, U procepu, Nolit, Beograd 1998.

SLIKE SVETA U PROCEPU

Prikljucujuci novim pripovedackim ostvarenjima naslovnu pripovetku svoje prethodne zbirke (Odmrzavanje, 1991), Milica Micic Dimovska povlaci liniju tematskog razgranicenja u svome proznom stvaranju i naznacava referentni okvir svoga najnovijeg knjizevnog interesovanja. Po bitnoj znacenjskoj dimenziji istorijske analogije, tim okvirom obuhvacen je i njen vec poznati roman Poslednji zanosi MSS, kao sto i tri od ukupno dvanaest pripovedaka iz njene nove knjige, U procepu, usloznjavaju semantiku tog naslova izdvajajuci se iz krzga motiva novije opste teme.
I kod Micic Dimovske na delu su manifestacije istog tematskog pomeranja koje se poslednjih godina, nezavisno od poeticke orijentacije, oseca i kod velikog broja drugim proznih pisaca i pesnika, i koje bitno obelezava srpsku knjizevnost devedesetih. Rec je o tematici istorijskog loma i socijalnog rasula, kojoj Micic Dimovska pristupa, istina, znatno diskretnije ali i sistematicnije od mnogih drugih pisaca. Tako se tek kroz simboliku njenih novijih naslova, ili vec kroz taj vizir, ukazuju, sukcesivno, verno logici uzrocno-posledicne dramaturgije koliko i svojoj socijalnopsiholoskoj i nacionalnopolitickoj sustini, sva tri clana tragicnog srpskog dramoleta nasih dana: odmrzavanje, zanosi i - procep.
Ni u svojim ranijim knjigama Micic Dimovska uglavnom ne gubi iz vida kulturno i socijalno okruzenje svojih likova, ali ga, kao ni u docnijim, posebno ne istice. U stvari, osvetljavani iznutra, njeni prozni likovi sami sobom osvetljavaju socijalne i istorijske okolnosti, razume se, po meri u kojoj one profilisu njihovu egzistencijalnu situaciju ili se uplicu u njihovu sudbinu.U novoj knjizi Micic Dimovske ta mera nije neznatna. Drasticna promena spoljasnjih prilika potresa i njen knjizevni svet, naseljen mahom zenskim likovima i, donedavno, u omaglici socijalne letargije birokratskog poretka i urbane svakodnevice, predan prvenstveno unutarnjem dozivljaju egzistencije. U novom krugu njenih pripovedaka taj svet je, medjutim, po nemilosti trenutka i ironiji sudbine ne manje nego po svojim karakteroloskim defektima, izlozen stradanju, patnji i ponizenju. U sedam-osam briljantnih pripovedackih zahvata pisac ove knjige predocava kao prepoznatljive prizore i situacije sire drustvene slike nasih dana kad, opet, likove i sudbine jednog sveta u nestajanju, ili pak slika, kao u pripovetki "Izabranik", tipican lik novopecenog poslovnog coveka okruzenog pretencioznom gomilom u svojstvu nove socijalne elite. Prikljucujuci i taj motiv uz dominantne prizore materijalnog, moralnog i bioloskog osipanja, pripovedac posreduje sliku drustva u sunovratu, u skripcu - "u procepu". Receno otmenije, u akademskim terminima, pred citaocem su u stvari probrani snimci drustva u tranziciji, ali je tranzit, zasada, uglavnom jednosmeran i krece se jedino - prema groblju. Jer skoro da nema pripovetke u ovoj knjizi da se u njoj ne pojavljuje motiv pogreba ili motiv smrti preuzimajuci katkad i funkciju osnovne teme.
Milica Micic Dimovska ne bi bila to sto jeste - pripovedac visokih umetnickih kvaliteta - da spomenuti tematsko-znacenjski sloj u njenim novim pripovetkama ne stoji u idealnoj proporciji sa unutarnjim prozivljavanjem ili sudbinom njenih proznij junaka. Naime, kako u naslovnoj tako i u vecini ostalih pripovedaka iz ove knjige motiv procepa javlja se prvenstveno kao psiholoski ili egzistencijalni problem junaka, ili kao jedno i drugo, sto je, na primer, slucaj sa glavnom junakinjom pripovetke "Odmrzavanje" i, nesumnjivo, jos jedno opracdanje sto i ta prica ulazi u novu knjigu. Nekadasnji politicki funkcioner viseg ranga u svojoj novosadskoj sredini, pravi psiholoski antipod romanesknom liku Milice Stojadinovic Srpkinje, ta junakinja celog veka zivi u procepu izmedju urodjene refleksne neiskrenosti, neiskrenosti sa vitalnom odbrambenom funkcijom, i manje ili vise potisnute svesti o toj sopstvenoj osobini. Toj slabosti (ako je tu rec o slabosti) ona duguje zivot, to jest prezivljavanje na stratistu, gde, zajedno sa mnostvom sugradjana gine i cela njena porodica, ali zbog toga upada u novi procep izmedju naloga oportunisticke autosugestije za apsolutnim cutanjem o tome dogadjaju i potisnutog osecanja dvostruke krivice: sto je uopste prezivela porodicni masakr, i sto se tako ponasa. Mastorski pronicuci u svojevrsni sloj refleksne odbrambene neiskrenosti i klasicnog ketamana, Micic Dimovska kreira jedan od najkompleksnijih likova savremene srpske proze i rasvetljava arhitektoniku vlasti koja svoj idealni oslonac nalazi u tako predisponiranom psiholoskom tipu. Na drugoj strani, slucaj junakinje naslovne pripovetke svedoci o potresnom, mada tipicnom moralnom posrtaju usled materinske bolecivosti, straha od materijalnih neprilika i statusne tastine - o preljubi iz koristoljublja i sitnom privrednom kriminalu - sto joj se sveti gubitkom unutarnje ravnoteze. U procepu izmedju profesionalne osujecenosti i kreativnog nagona, junakinja pripovetke "Melanija", nepotvrdjena balerina, potajno zrtvuje elementarno dostojanstvo licnosti i dara pocinjuci da ovim prvim javo suvise oaradira. Ali, bez sumnje, najtragicnije posledice egzistencijalnog procepa trpi junakinja pripovetke "Psiha za Bogorodicu". Pozirajuci slikaru U(rosu) P(redicu) kao model za ikonu Blagovesti, jos u dubokoj zalosti za majkom, ona se identifikuje sa likom Bogorodice: uobrazava trudnocu, tone u religiozno ludilo i - umire. Tako se posredstvom najneobicnijeg zenskog lika koji srpska knjizevnost stice posle Nastasijevica i Andrica i ova pripovetka, kao i pripovetke "In pace" i "Zitije prepodobne velikomucenice Justine", ukljucuje u opsti problematski plan svog pripovednog okruzenja.Problem procepa ogleda se dosledno i na planu odnosa medju likovima. Brojne junakinje i naratorke ovih pripovedaka postavljene su izmedju dvaju drugih likova - paradigmaticno: izmedju muza i svekrve, izmedju muza i ljubavnika, izmedju ljubavnika i njegove majke - cime je bitno fiksiran njihov ugao sagledavanja stvarnosti a, samim tim, njihov dozivljaj sveta u ravnoj meri psiholoski osnazen i semanticki relativizovan.
Pripovedacko majstorstvo Milice Micic Dimovske ne zaostaje za bogatstvom i relativnoscu njenih knjizevnih sadrzaja, ako ih vec i ne nadmasuje. Bivajuci sve slozeniji, njen pripovedacki postupak ostavlja utisak sve vece jednostavnosti. Tajna te carolije pociva u punom dozrevanju izvornog dara, svezini nadahnuca i snazi stvaralacke koncentracije. Formalno, u sta je bolje ne dirati, ona se ocituje u nekoliko cinilaca: u neosetnom smenjivanju narativnih perspektiva i razlicitih tipova naratora; u efekt(iv)noj retorickoj proporciji izmedju pripovedanja i price; u inventivnoj i dinamicnoj kompoziciji, cesto sa disonantnim zavrsnicama; u neposrednosti kazivanja kultivisanom usmenom recju, u nekoliko tonaliteta; u nesvakidasnjoj plasticnosti dozivljenog govora.

Taksativno nabrajanje pouzdan je citat iz citaocevog onirickog odgovora koji je, na pitanje o Milici Micic Dimovskoj, pruzio pred Vrhovnom maturskom komisijom nase varosi i - grozno tresnuo na maturi. Zato, neka u svojstvu zakljucka posluzi proverljiv citat iz jedne njene ranije pripovetke, sa kratkim komentarom ponavljaca: "U odskrinutom prozorskom oknu, osamljen i nedokuciv, stajao je njen lik, kao u dnu oka, izazivajuci u njoj provalu ceznje za pristupom u svet odabranih, u svet lepote koji je bio nedostizan". Ako u ovom liku ima iceg autobiografskog, ikakvog "ispomaganja i sopstvenim crtama lica", a takodje ako i nema, mora se, svejedno, pravo reci: u svet odabranih Milica Micic Dimovska vec je i ranije cvrsto zakoracila, a ovom knjigom svoje prisustvo u tom drustvu jos jednom zlatopisno overava. O osamljenosti i nedokucivosti, drugom prilikom. Mozda.
Marko Paovica

01.01.00

Blic
12.10.2002.

Milica Mićić Dimovska: Verujem u ideal čiste čovečnosti, a gnušam se devize cilj opravdava sredstvo. Umetniku ništa ne sme da bude strano - lepota, ružnoća, dobrota, zlo - sve to treba uhvatiti bez prozirnosti i mahinacija. I nikad čovekomrzački

Rodoljublje ponekad zaklanja vidik

Njeno pisanje podseća na rad pčele koja ne može da odoli tajnovitoj privlačnosti i leti od cveta do cveta da bi kap po kap sakupljala nektar. Njeni junaci nisu ni negativci, ni pozitivci. Oni su ?samo? ljudi. Ekstrati njihovih života su sudbine zapisane u pripovetkama (o prepodobnoj Justini, umišljenoj Bogorodici? ), u romansiranim poslednjim godinama života M. M. Srpkinje, romanu koji joj je pribavio nagrade ?Branko Ćopić? i ?Bora Stanković?. Njen novi roman, ?Mrena?, sledi utemeljen put. ?Umetniku ništa ne sme da bude strano - lepota, ružnoća, dobrota, zlo - sve to treba uhvatiti na plemenito-ironičan način, nijansirati iznutra, bez prozirnosti i mahinacija. I nikad čovekomrzački?, glasi pristup Milice Mićić Dimovske.

Koji je vaš recept za pomirenje kvaliteta proze i čitanosti?
- Možda čitljivosti mojih knjiga doprinosi to što ja ne pišem hermetično. To ne znači da pišem na neki populistički način. I da hoću to ne bih mogla. A hermetičnost, pa i ona ponekad može biti manir. Iza nečitljivosti se često krije praznina.

U novom romanu ?Mrena? može se prepoznati sijaset likova iz našeg okruženja poslednjih deset godina. Koji je vama najsličniji?
- Recimo da su ti svi likovi moje maske, da se uvek ja krijem iza njih čak i onda kad tu masku ne volim, kad je osuđujem. Ali samim tim što do kraja ulazim u svaki lik, bio on pozitivan ili negativan, ja se moram poistovetiti s njim. I tu dolazi do neke rascepljenosti moje ličnosti, jer u suštini čim mogu da razumem nečije poroke, ili nečije misli koje, inače, osuđujem, znači da se opasno približivam brisanju granica između mene i njih. Zaista uvek sam mrzela svako apriorno etiketiranje mojih junaka, pogotovo onih u čiju psihu ulazim, samo u retkim slučajevima mogla bih došapnuti čitaocu da je neki od mojih junaka potpuno negativna ličnost. Ali i o manama pišem s velikim razumevanjem, verovatno zato što ih imam.

Ili, jednostavno, imate potrebu da izbacite iz sebe ono što vas tišti?
- U pravu ste. U ovom romanu izbacila sam sve ono što me je tištalo ovih desetak godina, ali sam se pri tom trudila da budem nepristrasna, da ne budem ozlojeđena, da proniknem u uzroke, motive, i sve to ispitijući pre svega sopstvenu savest, sopstvene zablude...

U romanu ima jedan monolog surovo obeshrabrujući: ?Zašto da se operišem? Da bih bolje videla svet? Hvala lepo! Svet me ne zanima?. Smatrate li da je povlačenje u sebe rešenje - iznudica?
- To je kukavički, znam. Iako, postoje slučajevi kada je povlačenje jedino časno rešenje, čak i herojsko.

Na drugom mestu kažete ?svakome se pruža šansa, bar jednom u životu?.
- Da, to kaže ista junakinja, starica koja ne zeli da operiše mrenu jer se nagledala nepravdi, pa ipak u jednom trenutku upozorava svoju unuku da se svakome bar jednon u životu pruža šansa, ali je treba prepoznati. Ta starica je svašta preživela i ništa je više ne može zaneti, pa ipak i ona je imala svoje zanose u mladosti, ona im se može podsmevati, ali ona nije ravnodušna prema njima. I u starosti ona ima protivurečna osećanja, misli, niko nije u tom smislu nekakav monolit.

Kako čovek da prepozna svoju šansu?
- Pa, što se mene lično tiče samo u nekom radu, ali ne sa svešću da je to neka šansa, već neko moranje, da nešto morate sad uraditi jer posle nećete moći.

Verujete li vi u čistu čovečnost ili ipak smatrate da dobar cilj opravdava sredstva?
- Verujem u ideal čiste čovečnosti, kojem treba težiti i u običnom životu, a gnušam se devize cilj opravdava sredstvo, on je pragmatičan, ali uvek vodi ka nečoveštvu i nepravdi.

Da li vi mislite da je Srbija u Evropi, ili da u nju tek treba da zasluži da uđe?
- Da je Srbija u Evropi to je geografska činjenica. A da li ona ima evropske standarde u raznim oblastima - sigurno nema. Siromašna je, na periferiji, na drumu, takoreći. Ali, mi težimo da se približimo Evropi, u pogledu svih standarda, životnih, kulturnih, civilizacijskih...

Posle 5. oktobra formirano je i treće udruženje pisaca. U kojem ste vi?
- U Beogradu samo ima tri, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, Forum pisaca. U Novom Sadu je sedište Društva književnika Vojvodine čiji sam predsednik bila vrlo kratko jer nisam mogla da se razaberem među tim raznim strujama, zatim šta znači to da je Društvo književnika Vojvodine kolektivni član Udruženja književnika Srbije a mnogi su članovi Srpskog književnog društva. Pa, i ja sam član Srpskog književnog društva koje su osnovali pisci nezadovoljni stanjem i aktivnošću Udruženja književnika Srbije, koje se previše politizovalo u određenom trenutku, bez distance prema prethodnom režimu, previše se koristeći rodoljubljem kao nekim štitom koji im je gotovo zaklanjao vidik... Inače, ja sam član Upravnog odbora Srpskog književnog društva i sad muku mučimo oko prostorija pošto ne možemo da uđemo u onu koja nam je dodeljena u zgradi u Francuskoj 7, jer to nekom ne odgovara.

Milena Marjanović