U pomoć, molim za oproštaj

24.06.10

Intrigira me pitanje sećanja i zaborava, ljudske amnezije - rekao je Frederik Begbede, poznati francuski pisac, gost Beograda, gde će, između ostalog, promovisati svoje dve nove knjige „U pomoć, molim za oproštaj“ i „Francuski roman“ (izdavač za Srbiju „Book“). U razgovoru za „Blic“, poznati književnik govori o pomenutim knjigama, sebi, književnosti...
Begbede ne slovi samo za čuvenog pisca, već i za kontroverznog džetsetera. Gost je Beograda zahvaljujući podršci Madlene Cepter, njegov roman "U pomoć, molim za oproštaj" je nastavak kultne knjige "399 dinara", popularne i kod nas, dok je za "Francuski roman" dobitnik ugledne književne nagrade "Renaudot".

U autobiografskoj knjizi "Francuski roman" predstavljate sebe i kao dečaka u narandžastim kupaćim gaćama. Koliko se taj dečak promenio do danas ? Koliko se čovek menja odrastajući?
- Lepo i komplikovano pitanje. "Francuski roman" pokušava da odgovori na vaše pitanje. To je istraživanje, kao neka vrsta vremeplova u kome se vraćam u prošlost kako bih saznao da li sam ostao, ili ne, onaj isti dečačić koji je bio u kupaćim gaćicama na plaži sa dedom 1972. godine. Ubeđen sam da smo mi uvek to dete koje smo nekad bili, da se u izvesnom smislu ne menjamo, čak i ne starimo... Samo, mi moramo imati svest o tom detetu i moramo ga osloboditi. Možda je preciznije reći, moramo ga pronađemo u sebi.

Mislite li da ti nezaobilazni sudari u životu ne utiču na promenu naše ličnosti?
- Ne. Moj problem, o kome govorim u knjizi, jeste problem amnezije. To je knjiga o amneziji. Tako da obnavljanje sećanja i uspomena, što je isto što i ponovno pronalaženje sebe, jeste način da pobegnem od veštačke osobe koju sam zalepio za sebe kao neku vrstu maske. I, iskreno mislim da je pisanje kao skidanje tog kostima pokušaj da saznamo ko smo zapravo. Zvuči kao banalna definicija književnosti, ali vrlo istinita.

U prevodu na srpski upravo izlazi vaš roman "U pomoć molim za oproštaj". Da li iza reči pomoć treba staviti zarez? Kome vičete u pomoć, a koga molite za oproštaj?
- Ne, piše se bez zareza. Mislim da taj naslov dobro rezimira ono što je savremeni muškarac danas. Za mene je savremeni muškarac rastrzan između različitih nagona, onih koji ga navode da živi punim plućima, sve dok ne počne da doziva u pomoć, iako istovremeno pokušava da se odupre iskušenjima, te mora da klekne i zamoli za oprost od svojih grehova. To je vrlo hrišćanska kontradikcija.

Vi ste član žirija Evropske nagrade za književnost čiji je mecena gđa Cepter, šta znači ta nagrada i šta ona omogućava?
- Tu nagradu nam je omogućila Madlena Cepter. Ona je mecena, a mislim da je to veoma važna nagrada, jer je to jedina nagrada koja ovenčava najbolji evropski roman. Žiri je francuski i vrlo dobro sastavljen od vrlo kompetentnih ljudi, a najzanimljivije je to što je to neka vrsta Nobelove nagrade. Nobelova nagrada ima isti princip : Šveđani su sami sebe proizveli u sudije svetske književnosti. Pa je tako "Cepter" nagrada Francuza koji su sami sebe proizveli u sudije evropskog romana.

Kako vidite savremenu književnost? Njenu poziciju, (ne)moć?
- Dugo sam mislio da književnost ničemu ne služi. Jedan stih iz "Sirana de Beržeraka" kaže da je lepo ono što je beskorisno, i smatram da u beskorisnim stvarima leži lepota. Ali moram da priznam da mislim da jedna knjiga može da promeni stvari, može da utiče na spoljni svet. Dokaz za to jeste ova knjiga, "Francuski roman", izazvala je veoma živu debatu u Francuskoj o uslovima hapšenja i zatvoreništva. Francuska vlada će verovatno izmeniti zakon o pritvoru, ministar unutrašnjih poslova je najavio reformu pritvora. Veoma sam iznenađen i srećan što ponekad književnost može da dovede do promene zakona. U tom smislu, nada još uvek postoji, književnost ipak može da ima izvesnog uticaja na stvarnost u kojoj živimo.

T. Nježić

09.07.10 Popboks

Tranzicioni cunami potapa ostatke (stare) knjižarske mreže, a u ring utrčava nova izdavačka kuća (Booka) koja kao svoja prva dva aduta predstavlja dve slasne porcije maga Frederika Begbedea
Već odavno izraubovana sintagma „osvedočeni prijatelj našeg naroda“ (prisutna i u nešto razumnijoj varijanti „dragi gost naše zemlje“) početkom kraha SFRJ „bajke“ ušla nam je u uši u svoj svojoj ispraznoj višeznačnosti.
Tako je svako pleme dobilo svog dušebrižnog francuskog filozofa i literatu – Bošnjaci Bernara Anri Levija, Srbi Danijela Šifer(ović)a. Za prvog je Srđan Dragojević duhovito primetio da „svi znaju kako izgleda u kupaćim gaćama, ali da niko ne zna njegov filozofski program“, a drugi se izgubio bez traga nakon krađe damske haljine u novosadskom butiku.
Srećom, nova vremena nose i nove običaje, te je Beogradu u goste krajem prošlog meseca navratio istinski književni superstar – Frederik Begbede.
I to sa povodom – novopokrenuta izdavačka kuća Booka je za svoja prva dva izdanja izabrala dva Begbedeova cenjena rada – U pomoć, molim za oproštaj i Francuski roman. Prevoda kvalitetnih i relevantnih pisaca nikada dosta, te je ova dvostruka doza neporecivo značajnog Begbedea svakako dobrodošla. Uz to, srećom (a zahvaljujući mudrom uredničkom odabiru) reč je o dva dovoljno međusobno raznorodna dela.
U pomoć, molim za oproštaj (Au Secours Pardon) je nastavak čuvenog romana 99 Francs (i u Srbiji je bio umereni bestseler pod nazivom 399 dinara u izdanju Platoa). Oktav Parango, copywriterska zvezda, mag krupnih reči i rizičnih poteza, ovisnik, histerik, hiperseteta i hedonista prve klase, krcka novu inkaranciju u Rusiji, ovaj put u ulozi lovca na buduće zvezde modelinga.
Iako junaka izmešta na novo tle i u donekle nove okolnosti, Begbede ovde nudi remiks neodoljivog Parangovog ludila iz prvog romana. „Novi“ Parango i dalje baulja kroz svet povlašćenih i, mahom, obeznanjenih, nošen istim talasom vlastitog ludila i poroka od kojih ne bi da se tek tako rastane.
Begbede u U pomoć, molim za oproštaj uleće na teritoriju koju kao svojom može da smatra Vladimir Sorokin, ali neskrivena kritika prilika putinovske Rusije ovde ipak ostaje u senci prepoznatljive Begbedeove mizantropije sa osmehom. Rusija, zemlja u negaciji i osuđena na revolucije čije perjanice strastveno zatiru tragove prethodnika, samo je slikovito i izdašno okruženje za novu avanturu neobuzdanog sladostrasnika Oktava Paranga.
Uostalom, kuda bi gorljivi levičar poput Begbedea mogao da se zaputi osim u zemlju koja je ideju levice dovela prvo do paroksizma, a potom i do potpune mutacije čiju je bit najčešće teško odrediti?
Begbede se i u ovoj epizodi pokazuje kao vrstan satiričar, strastveni pripovedač, precizni vivsecista i pop-filozof savremenog kova. Mada je Paranga teško voleti (tim pre, što Begbede tokom Paragangove ispovesti starom znancu-pravoslavnom svešteniku zbilja retko poseže za apologetskom ispomoći svom mnogogrešnom junaku), ali je lako uživati u ovom štivu koje ima moć da u sebi spoji tradicionalni frankofoni filozofski roman i pitkost pisma autora kome je pop-kultura oruđe, zaleđe i najčešće ishodište.
Francuski roman (Un Roman Francais) je,pak, moderno viđenje autobiografije i kreće se putanjom kojom su poslednjih decenija kretali i Ameli Notomb, Patrik Beson, Fransoa Vajergans i mnogi drugi u pokušaju da vlastita čvorišta razmrse dižući pitanje ličnih identiteta na ravan rasprava o suštini Francuske kao svoje osnovne pozornice.
Tokom nekoliko dana utamničenja (zbog konzumiranja narkotika na javnom mestu) Begbede nastoji da pronađe razloge zbog kojih uopšte nema sećanja na sopstveno detinjstvo. Tako se pisac izmešten u surovo i nehumano okruženje, a bez pribora kojim bi zabeležio roman koji spontano nastaje u njegovoj glavi baš u taj zao čas zapućuje u avanturu potrage za odgovorom da li je amnezija zapravo sloboda.
Francuski roman tako prevazilazi namete klasične autobiografije begom u okrilje naglašeno introspektivnog bildungs romana u kome se nađe prostora i za povlačenje paralela između vlastitog fatuma i dominantnih težnji majke Francuske. Ta paralela se u vidu refrena oslikava u poređenju težnje pisca ka samozaboravu sa odlučnošću francuske države u potpunom brisanju neviteških dana svoje istorije (negacija kolaboracionizma višijevske Francuske sa nacistima).
Francuski roman donosi možda neočekivano poetično lice Frederika Begbedea, što u krajnjem zbiru predstavlja dobrodošlu inovaciju, a i značajnu stilsku odrednicu ovog dela u neku meru apartnog u odnosu na tipičnog Begbedea. Srećom, Begbedeu ne manjka šarma ni lucidnosti i u izmenjenom stvaračkom modusu, te mu je lako istolerisati i potrebu da bude sasvim otvoreno društveno angažovan (u osudi francuske sudsko-policijske prakse) ili neprikriveno didaktičan (pri bavljenju pitanjima razorenih brakova i okrnjenih porodica).
Ipak, Francuski roman, to se mora naglasiti, je delo koje se obraća već formiranim posvećenicima u mikrokosmos ovog francuskog maestra (premda knjiga, umešno prevedena, nudi i pregršt fusnota za pomoć u snalaženju u toj džungli igara rečima, stilskih poigravanja, pop-kulturnih uticaja i često intimnih toponima).
Sve u svemu, odličan prvi koraci nove izdavačke kuće, jer, iako čisti ziceri mereno sa tačke gledišta verziranih, u ovim delima se da prepoznati potencijal za zavođenje i onih dosad neiniciranih u očaravajući histeričan, čudesno surovi i neodoljivo istiniti svet Frederika Begbedea.
Neka ljubi se Istok i Zapad:
Nakon ova dva, u bliskoj budućnost nas u izdanju BOOKe očekuje još nekoliko proverenih i potencijalnih poslastica. Ubrzo u istoj ediciji (Zapadno od sunca) sledi Iiii iii iii Taoa Lina, dok edicija Istočno od raja prvo donosi roman U miso supi Rjua Murakamija (koji je osim ovog eksplozivnog i duhovitog štiva o japanskoj industriji seksa napisao i scenario za nezaboravni Audition Takašija Mike).
U planu su i No One Belongs Here More Than You Mirande July, već ekranizovani Virgin Suicides Jeffreyja Eugenidesa, Fortress of Solitude Jonathana Lethema, A Heartbreaking Work Of Staggering Genius Davea Eggersa, Snakes and Earings – Hitomija Kanehare...

Zoran Janković