Tvoj sam

03.12.06

Nerviraju me oni koji literaturu dele na mušku i žensku, na testosteronsku i progesteronsku. Literatura se deli na dobru i lošu, na onu koju čitate u dahu i na onu koju ne možete da savladate - jer je dosadna. Ovde se teško prašta uspeh za koji ste zaslužni vi sami, a još je teže kada bez "mentora" pređete iz jedne oblasti u drugu. Najteže se prašta kad neko ko je bio poznat novinar, okrene "novi list" i postane književnik
Mirjana Bobić-Mojsilović poslednjih nekoliko godina slovi za jednog od najčitanijih domaćih pisaca. NJeni romani, gotovo po pravilu, prisutni su na svim bestseler listama. NJene knjige se sa uspehom prevode u Francuskoj. Posle serije ljubavnih romana koji su je deklarisali kao veoma popularnu srpsku spisateljicu, Mirjana Bobić se oglasila još jednim, pod nazivom "Tvoj sam". Za razliku od prethodnih, gde su centralni likovi mahom žene, ovde su u pitanju muškarci, sa svojom usamljenošću, ljubomorom, sujetom, patnjama...

Vaš najnoviji roman je nekako drugačiji od prethodnih, kako svojom formom ali i suštinski. Da li je reč o svojevrsnom književnom eksperimentu Mirjane Bobić-Mojsilović koji je, sudeći po rasprodatom tiražu, uspeo.
- Moj novi roman "Tvoj sam" drugačiji je od mojih prethodnih. Između ostalog i po svojoj strukturi. NJegovo meso čini dvanaest priča koje se mogu čitati i kao potpuno zasebne, ali sve zajedno, nanizane poput ogrlice, predstavljaju roman o jednoj ženi i njenoj famoznoj ogrlici. Zabavljalo me je da eksperimentišem - tako sam eksperimentisala i sa muškim pogledom na svet. Ovoga puta glavni likovi su muškarci. I svet, ljubav, ljubomoru i sumnju, pokušala sam da istražim iz muške vizure. Ono što je zajednička nit sa svim mojim prethodnim knjigama jeste jedan mali detalj - i ovde je reč o pisanju i o čitanju jedne knjige.

Kako ste došli na ideju da u ovo delo unesete simboliku kamena?
- Kamenje služi za ukrašavanje, ali se u mnogim drevnim kulturama kamenje smatra moćnim kristalima. Kristali pamte. Imaju svoju energiju. Mogu da leče i koriste se kao talismani. Svaki kamen, u drevnim ali i novijim mitologijama, ima svoju priču. Odatle sam pošla. S druge strane, ja verujem u moć kamenja, u tu malu vibrirajuću magiju. To mi je poslužilo kao sredstvo da napišem ovu priču. Rozen kvarc, na primer - privlači ljubav, a kada tirkiz promeni boju - od Indije do Meksika, ljudi veruju da vam je ljubav neverna. Kamenje je, dakle, za pisca riznica priča.

A koji je vaš omiljeni kamen, koju simboliku nosi?
- Ja volim kamenje - volim žad, mesečev kamen, smaragd, karneol, tirkiz - verujem, na primer, da ne treba nositi tuđ nakit, jer kamenje uhvati sudbinu onoga ko ga je nosio. Zato nikada ne bih na sajmu antikviteta, na primer, kupila neki komad nakita koji je neko nosio. Volim bisere, međutim, istražujući priče o kamenju za moju knjigu, negde sam pronašla da biseri samo pojačavaju našu melanholiju kada smo tužni. Da je tada dobro staviti korale... da nam daju energiju, da nas pokrenu.

U ljubavnim romanima su najčešće žene one koje pate. Ovde vidimo da to umeju i muškarci. Kako vam je pošlo za rukom da tako verno dočarate tu mušku patnju koja se ne utapa u suzama, već mahom u alkoholu?
- U šali kažem da sam pokušala da ispravim nepravdu. Kod mene je ranije u pričama sinopsis bio - jedan muškarac i više žena oko njega. Sada sam tu situaciju promenila. Jedna žena i više muškaraca oko nje. Bilo mi je zanimljivo da čujem taj muški glas koji izlazi iz mene, da svet posmatram muškim očima. To je lepota pisanja! Možete da budete šta god želite, pisac je stvaralac sveta! S druge strane, zanimalo me je da vidim da li mogu da napravim "muški roman". Neverovatno me nerviraju oni koji literaturu dele na mušku i žensku, na testosteronsku i progesteronsku. Literatura se deli na dobru i lošu, na onu koju čitate u dahu i na onu koju ne možete da savladate - jer je dosadna.

Slovite za jednog od najčitanijih srpskih pisaca. Kakav je to osećaj, kakva pozicija biti srpski bestseler pisac?
- Biti čitan pisac je najlepša stvar koja može da vam se desi. To znači da nije uzalud ono što radite. To je najveća nagrada koju možete da zamislite. Da vas čitaju i gimnazijalci i penzioneri. Ali biti bestseler pisac u Srbiji, to odmah povlači neku negativnu konotaciju. Samo je ovde uvreženo mišljenje da su dobre knjige one koje niko ne čita, da su dometi nečije literature u obrnutoj srazmeri sa brojem čitalaca. To me više ne pogađa. Važno je da ljudi čitaju knjige.

Kako vidite našu književnu scenu? Kritičare? Nagrade?
- Naša književna scena liči na sve ostalo u našoj zemlji. Mnogo toga stvar je "štele", naplate dugova, pripadnosti i poslušnosti. Ovde se teško prašta uspeh za koji ste zaslužni vi sami. Još se teže prašta da bez "mentora" pređete iz jedne oblasti u drugu. Najteže se prašta kad neko ko je bio poznati novinar, okrene "novi list" i postane književnik. Nagrade su, uglavnom, stvar proračuna koji nemaju veze sa stvarnim kvalitetom dela. Retko se događa da neko ko je potpuno sam, bez zaleđine, dobije išta. Koliko ima nagrađenih knjiga koje ni posle pompe nisu uspele da nađu čitaoce. Smatram da je pravda zadovoljena - nekom su date nagrade, nekom čitaoci. Neka tako i ostane.

Da li se samo čini da ima mnogo zajedničkih književnih imenitelja između vas i francuske spisateljice Margarit Diras?
- Hvala na komplimentu. Obožavam Margerit Diras. Ona je jedan od mojih najomiljenijih pisaca. Uvek čujem njen glas dok je čitam, iako joj nikada nisam čula glas. Ako tako čuju mene moji čitaoci, ja sam na dobrom putu.

LJubav, ljubav, ljubav! Koliko je teško pisati ljubavne romane u vreme sve zamršenijih puteva ljubavi i do ljubavi, u vreme volšebnih razmimoilaženja srodnih duša usled ritma koji nam nameće novo doba, novi poredak?
- Pa, očigledno da ih je lakše pisati, nego živeti. Zato su knjige moćne. Sve čega nema u životu, može da postoji u literaturi. Slobodno, potresno i skoro stvarno. Zato se ljudi vraćaju knjigama. Inače, duboko verujem da ljudi koji čitaju, imaju daleko zanimljiviji život od onih koji ne čitaju. Literatura, zajedno sa muzikom, najbolji je i najjevtiniji način da se spase vlastiti život. Verujem, takođe, da svi ljudi koji mnogo čitaju, jesu potencijalni pisci.

Nekim piscima da bi napisali roman ili priču neophodno je da otputuju. Najčešće je to neko egzotično mesto, sa aspekta istorije, religije, mitologije... Gde vi pronalazite inspiraciju?
- U svom srcu. U svojoj glavi. U svakom trenutku, u svakom kadru. Ne idem nikuda po svoju inspiraciju, ali ako bih pisala roman koji se događa na nekom drugom mestu, verovatno bih morala tamo da otputujem.

Osim književnosti veoma ste aktivni i na planu novinarstva, uređujete list, slikate. Kako uspevate da usled tolikih aktivnosti pronađete to neko vreme, tu tišinu neophodnu za pisanje jednog romana?
- Pisanje za novine je nekako moja dnevna rutina. Ustanem ujutro i sednem za kompjuter. Sve ostalo je moje privatno vreme u kome se trudim da samu sebe što bolje zabavim. To je moj kredo - da ne dozvolim da mi život prođe u dosadi i praznini. Ionako, sve je u našim glavama. Ako uz to zabavim i neke druge ljude, moja misija je uspešna.

Pričalo se o o ekranizaciji vašeg prethodnog romana "Ono sve što znaš o meni". Dokle se stiglo s tim?
- Taj roman objavljen je pre mesec dana u Parizu, i nadam se da će i tamo, uprkos relativnoj zatvorenosti tog tržišta, pronaći put do čitalaca. A ako se to desi, sigurna sam da će biti i filma.

Na čemu sada radite?
- Sređujem kupatilo i bavim se stvarnim životom - kuvam, usisavam, perem kao prava srpska domaćica.

PUBLIKA ME ZNA

Kako komunicirate s obožavaocima. Koja pitanja vam najčešće postavljaju?
- Putujem na promocije svuda gde me pozovu. Ovih dana idem u Sombor. Sledeće nedelje u Vrbas i Novi Sad. Sedela sam na Sajmu četiri dana i po pet sati bez prestanka potpisivala svoje knjige. To je naporno i divno. Zanimljivo, uvek me pitaju da li ima nečeg autobiografskog u mojim romanima, zato što me publika prvo zna kao novinara. Zna kako izgledam, kakav mi je glas... svuda gde se pojavljuje junakinja u prvom licu jednine, oni to povezuju sa mnom. U romanu "Tvoj sam", ta mala zamka je izbegnuta.

Mila Milosavljević