Svaki pravi roditelj svoje dete najpre nauči "gde zeka pije vodu". I dete, jasno je, vrlo brzo savlada svoju prvu lekciju - bez greške pokaže tu - tu prostu činjenicu, koju odrasli smetnu sa uma onog trenutka kada svoje "dubokoumno" saznanje prenesu na naslednika. I tu se priča završava. Ili tek počinje? Sa oca na sina ili je obrnuto? Poredak stvari gubi smisao u haosu svakodnevnog življenja, kada svaka upitanost, i pored toga što bolno odjekuje, ostaje bez odgovora. I možda
će nova zbirka kratkih priča, drama i digitalnih kolaža, Tu zeka pije vodu, Zorana Spasojevića, doživeti istu ili sličnu sudbinu, ali njegovo je pravo da zahteva nemoguće - odgovore na sasvim jednostavna pitanja!
Ova pomalo neobično satkana zbirka/kolaž, za poznavaoce kratke forme uopšte nije neobična, pogotovo ne za one koji su upoznati sa stvaralaštvom Zorana Spasojevića, koji dugi niz godina veoma brižljivo neguje svoj mikrokosmos - od reči i slika, jasno prepoznatljivih, teških ili onih suptilnih, sakrivenih, duboko intimnih - umnoženog značenja i snage.
Rafiniranim humorom i ironijom već u naslovu knjige autor naglašava ono što je sasvim očigledno, sugeriše idejne okvire, ukazuje, pokazuje, "gura prst u oko" ne bi li izborio trenutak pažnje i probudio svest i savest mitomanijom uljuljkane i uspavane nacije.
Pored onih svakodnevnih, toplih, sasvim ljudskih, Spasojevićev opus zadire i u "velike teme" - prelomne trenutke i ličnosti (kreatori i kreature) koje su odigrale značajne uloge u kreiranju istorijskih događaja, poput Hitlera ili znatno kasnije Klintona i potonjih. Kroz istorijsku prizmu, nasleđe, mitove i legende, autor ne propušta da naglasi veze, uzroke i posledice, poigravajući se istovremeno ljudskim slabostima, koje su uglavnom uzrok svih slomova, dubokih duhovnih i moralnih padova.
Osobenost stila, poetika, ali i tematska razuđenost i zgusnuta simbolika zbirke/kolaža, kada svaki prizor iz života može postati priča/slika, koja iz pera majstora, potom nadvisi sve proživljeno i doživljeno, toliko da čak i scene koje bi po prirodi stvari trebalo da ostave gorak ukus, izazivaju upravo ono što je i bila namera ili barem želja autora - jedinstveni doživljaj!
Jer Zoran Spasojević uložio je nebrojane godine, ispisao nebrojane priče i drame, pa kada ni to nije naišlo na razumevanje, počeo je i da "crta", ne bi li makar slikom pokušao da dočara sve ono što ga (nas) muči. Ali po svemu sudeći bez mnogo rezultata. Slika je i dalje statična, ne menja se! Decenijama! Vekovima! Isti tragični likovi defiluju ovom našom dramskom (dramatičnom) scenom, likovi čiji vokabular ne premašuje stotinak reči, ali bizarnost pojava i bankarski računi izazivaju vrtoglavicu, likovi potpuno besprizorni, od čijih se dela svakom pristojnom čoveku diže kosa na glavi. Sa tom i takvom scenografijom autor ne može da se pomiri, ne može da otćuti ni po cenu pristojnosti, jer već to bi bilo nepristojno, ne samo prema sopstvenom dugogodišnjem angažmanu, nego i prema "okolnostima koje su mu išle na ruku". U uređenim državama i "okolnosti", čak i loše i nepredviđene, izgledaju sasvim pitomo u odnosu na ove naše, filigranski dozirane, u jeftinu ambalažu upakovane, čija se konzumacija ne meri u realnom vremenu, nego u odsustvu istog. Stoga ne čudi to što presložena perspektiva ne nalazi tačku oslonca, što se društveni angažman alijeniziranog pojedinca javlja poput glasa vapijućeg u pustinji, čiji se eho nepristajanja razleže kao horska pratnja glasovima prozuklim u pokušaju da uobliče "molitvu za spas".
I na kraju, valja naglasiti i to da nije reč o zbirci čiste, klasične satire, naročito ne dnevno-političke. Autentičnim kombinovanjem tema, pristupa i stilskih sredstava, od pitomog humora do paradoksa, teške ironije, sarkazma i crnog humora, autor razgranava spektar asocijativnih polja, uvažavajući induvidualnost u čitanju, tumačenju i doživljaju.
Vesna Denčić
ETNA, broj 77, 2008.
KORACI, broj11-12, 2008.
Ostali naslovi iz oblasti: Satira, humoreske, aforizmi
Izdavač: Alma; 2008; latinica; 21 cm; 266 str.; 978-86-7974-043-4;
