Trpeza bez glavnog jela

21.09.13

Mirjana Pavlović, književnica

A. Nikolić

- Ljubav, koja predstavlja suštinu međuljudskih odnosa, u nestajanju je. Bilo mi je važno da svojom knjigom podsetim ljude koliko je važno da nekoga vole i da budu voljeni - kaže za „Blic“ Mirjana Pavlović, autorka knjige „Trpeza bez glavnog jela“ i dobitnica Andrićeve nagrade za najbolju zbirku priča objavljenu 2012. godine.

Težnja ka perfekciji dovela me je u situaciju da pišem samo jednu stranu mesečno
- Sve manje je ljubavi među nama zbog okolnosti svakodnevice u kojima je otuđenje prihvaćeno kao životni stil. Nema mnogo perspektive za čovečanstvo u kojem sve ređe emotivno doživljavamo jedni druge. Protagonisti mojih priča žive u gradu, neki od njih i u porodici, a osećaju se jako usamljeno i zapravo nemaju nikoga. Nije to dobro.

Šta je kod vas isprovocirala Andrićeva nagrada?
- Pre svega nelagodu jer nosi ime pisca koji je svojim knjigama obeležio epohu. Samokritičnost me upozorava da se ne zanosim preterano zbog dobijanja tako vredne nagrade jer je pisanje moja potreba, a ne način za sticanje priznanja.

Zašto ste odabrali kratku priču za formu književnog izražavanja?
- Odabrala je ona mene jer strašno preživljavam sve što napišem. Roman nikada ne bih privela kraju. Jednostavno, ne bih izdržala. Jedan norveški književnik je pisao dve strane mesečno, a ja sam uspela i njega da pobedim jer moja težnja ka perfekciji me je dovela u situaciju da sam pisala samo jednu stranu mesečno. Nije mi žao jer je to bio jedini način da budem zadovoljna napisanim.

Šta vam je važno u životu osim pisanja?
- Da budem dobra prema ljudima koji to zaslužuju, da čitam sjajne knjige i da pogledam neki dobar film.

Pre odlaska u penziju predavali ste ekonomiju i engleski u Višoj PTT školi. kako ste uspeli da spojite tako racionalan i odgovoran posao s pisanjem?
To je davnašnja priča o dnevnoj svetlosti i noćnoj izolaciji. Po danu sam bila profesorka, a kada bi svetlost nestala, pisanje je bilo moj izbor. Nije lako pisati, ali kada sam osećala potrebu, apsolutno sam joj se predavala. Preživela sam sve dileme i drame junaka svojih priča.

30.09.13 e-novine.com

Bez straha od osude za ejdžizam, moram da kažem da me, bez pomenute političke priče, knjiga uopšte ne dotiče. Na nekoliko mesta ona je fino nijansirana, dirljivo groteskna i zastrašujuća, ali to su izolovani trenuci. Uglavnom radi se o već viđenom i pročitanom, preopreznom pripovedanju koje je toliko karakteristično za dobar deo domaće produkcije ovog izdavača – umivena i beznačajna proza koja ne traži previše od čitalaca, ali im, na koncu, uzvraća istom merom

Postoje knjige koje verovatno nikada ne bi izašle iz uskog čitalačkog kruga da nije nagrada koje ih na sebi svojstven način guraju u prvi plan. Ovo je posebno slučaj sa knjigama priča kojih u ovdašnjoj književnosti ima odista malo, ali se to dešava i romanima koji se ovenčani Ninovom nagradom te makar za to kratko vreme nalaze u žiži javnosti, toliko čak da njihovi autori, suprotno mom poimanju pisca i uloge književnosti, imaju priliku da se nađu u reklamama banaka. Nagrade, s druge strane, često ne daju pravu sliku o književnoj vrednosti nekog dela. Dapače, najčešće se radi o sprezi interesa izdavača, članova žirija i samih autora/autorki. Raskrinkavanje tih „opasnih veza“ ume da bude zabavno, ali spada u domen sociologije književnog polja, kao i opšte istorije beščašća koja vlada u malim sredinama, poput književne, osuđenim da rade potpuno van žiže javnog interesa. Nije teško priznati da uloga književnosti odavno nije onolika kolika bi trebalo da bude i kolika je bila, a Srbija je po unižavanju značaja pisane reči lider u regionu. Nagrade dodeljene unutar ovog polja stoga ne treba uzimati za ozbiljno, ali je zadatak kritike da knjigu pročita bez obzira na sve i da pokuša da dâ argumentima potkrepljen vrednosni sud.
Nedavno je jedna od najprestižnijih nagrada za kratku priču otišla u ruke relativno nepoznatoj književnici Mirjani Pavlović koja, istina, dugo stvara, ali ne spada u red onih autorki o kojima se priča. Zbirka se zove Trpeza bez glavnog jela i čini je dvadeset priča podeljenih u tri ciklusa. Verovatno je značajno reći da je izdavač ove knjige Arhipelag na čijem je čelu Gojko Božović, ali to je priča za istraživače (malne rekoh istražitelje!) socio(pato)logije književnosti koji će sasvim sigurno morati da obrate pažnju na činjenicu da privatni izdavač deli prostorije sa PEN centrom, kao i na brojne druge čudne koincidencije u vezi sa Arhipelagom.
Trpeza bez glavnog jela je tematski veoma aktuelna knjiga. Ona govori mahom o starosti. Na nedavno završenom Berlinskom književnom festivalu jedna od glavnih tema bila je upravo ova. Neki od mogućih razloga što je ovo pitanje došlo u žižu književne javnosti sigurno su i sve starija populacija onog dela planete kojem pripada i ovdašnja književnost, ali i činjenica da se radi o ljudima koji verovatno čine više od polovine književne publike. Računica je jasna: stari ljudi, ljudi u penziji prosto imaju vremena za čitanje i dobar deo njih ga tako i koristi. S druge strane, i sama autorka je žena u godinama te može da pripoveda iz iskustva, što nije nužan uslov za dobro pisanje, ali jeste prednost koju nemaju mlađi autori i autorke.
Knjiga je, odmah da kažem i to, sasvim prosečna. Naime, prvi ciklus priča koji nosi naziv „Gde sam ja“ još koliko toliko i drži čitalačku pažnju, ali nakon te četiri pripovetke knjiga u velikoj meri pada, tako da tekstovi sve manje liče na promišljene narativne celine, a sve više na prozne zapise iz života penzionera, bez literarnih ambicija. Ono što svakako ide u prilog autorki jeste činjenica da je u velikoj meri uspela da se sačuva od pada u preterani sentiment, što nije lako s obzirom da tema podrazumeva opštu ljudsku slabost koja nastupa sa starošću, a prikazivanje nemoćnih često ume da odvede autora u preteranu simpatiju prema likovima. Zbog toga je u pripovetkama korišćen jednostavan jezik preterane figuracije. Ipak, upravo u toj jezičkoj jednostavnosti krije se i mana ove knjige. Naime, u preteranom strahu od patetike, priče često završe u potpunoj površnosti. „Na radost sitnih žutih mrava“, „Lov na složnu braću“, „Noć uoči potopa biblijskih razmera“ samo su neki od primera u kojima je propuštena prilika da se ispriča priča, odnosno da se uđe dublje u psihologiju lika iz pukog opreza. Dobar je primer i priča o staračkoj seksualnosti koja je ostala neiskazana, iako bi to bio ozbiljan tematski prodor.
Postoji priličan broj filmova koji se bave starim ljudima. Nedavno je, na primer, Dastin Hofman režirao film Kvartet o grupi ostarelih muzičara u staračkom domu. Čini se da su neke od pripovedaka iz zbirke Mirjane Pavlović gotovo prepisane iz svojih predložaka, odnosno da je koristila gotove formule, modele koji su već uspeli u jednom mediju, a ona ih sada primenjuje u drugom. To samo po sebi nije loše, ali se stiče utisak da se radi o klišeima, o stereotipnim prikazivanjima staraca i starica koji ne izviru iz spisateljičine imaginacije i iskustva.
Još jedna stvar mi se čini važnom. Naime, priča o starosti u Srbiji je politička. Uloga starih i penzionera u ideološkom razvratu koji počinje krajem osamdesetih ne sme se zanemariti, ali i danas, kada imate parlamentarnu stranku koja predstavlja ovu društvenu grupu. Mirjana Pavlović se veoma teško odlučuje za bilo kakav društveni komentar. Nije da ga uopšte nema, ali se čini da je on morao biti nijansiraniji i oštriji. Na koncu, današnje stanje među starom populacijom nije došlo odjednom i niotkuda niti je u svim zemljama isto. Odgovornost ljudi koji su mahom konzervativni i uz vlast trebalo je da se pokaže, da se makar preispita. Ovakva knjiga je bila idealna prilika za to.
Bez straha od osude za ejdžizam, moram da kažem da me, bez pomenute političke priče, knjiga uopšte ne dotiče. Na nekoliko mesta ona je fino nijansirana, dirljivo groteskna i zastrašujuća, ali to su izolovani trenuci. Uglavnom radi se o već viđenom i pročitanom, preopreznom pripovedanju koje je toliko karakteristično za dobar deo domaće produkcije ovog izdavača – umivena i beznačajna proza koja ne traži previše od čitalaca, ali im, na koncu, uzvraća istom merom.

Vladimir Arsenić