Federiko Moća je rođen 1963. godine u Rimu. Scenarista, režiser i pisac. Prvi roman, Tri metra iznad neba, napisao je 1992. i praktično ga sam izdao, pošto je svuda nailazio na odbijanje. Roman doživljava veliku popularnost među mladima i počinje u fotokopijama da kruži po školama, tako da ga 2004. ponovo štampa renomirani izdavač. Nastavak ovog romana, Želim te, izlazi 2006. godine. Na osnovu obe knjige Moća piše scenarija i režira uspešne filmove.
Godine 2007. piše novi hit, roman Izvini, ali ti si moja ljubav iz 2007. godine, koji takođe prerasta u popularan film. Nastavak ovog dela je roman Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?
Napisao je još dva romana: Ljubav 14 (2008) i Čovek koji nije želeo da voli (2011).
Step se šetka po žurci, gleda okolo, rasejano sluša glupe razgovore osamnaestogodišnjakinja: skupe haljine viđene u izlozima, motori koje nisu kupili roditelji, nemoguće veridbe, sigurni rogovi, frustrirane težnje.
Kroz prozor u dnu salona, onaj koji gleda na terasu, dopire slabi vetar. Zavese se blago naduvavaju, a onda, dok padaju, dve figure pod njima dobijaju oblik. Vide se ruke koje ih guraju, pokušavajući da ih razgrnu. Lep, elegantan mladić odnosi prevagu, pronalazeći pravi otvor. Ubrzo mu se, uz bok, pojavljuje devojka. Smeje se, razdragana tom malom poteškoćom. Mesečeva svetlost, otpozadi, blago osvetljava njenu haljinu, čineći je za trenutak providnom.
Step ostaje da gleda netremice u nju. Devojka pomera kosu, smeje se tipu. Pokazuje bele i prelepe zube. I iz daleka se može osetiti jačina njenog pogleda. Plave oči, duboke i čiste. Step se seća nje, njihovog susreta, već su se videli. Ili je možda ispravnije govoriti o sukobu. Njih dvoje pričaju nešto. Devojka potvrdjuje i prati momka u pravcu stola sa sokovima. Odjednom, i Step ima želju da pije.
Kiko Brandeli vodi Babi kroz zvanice. Jedva da joj dlanom dodiruje ledja, uživajući pomalo, pri svakom koraku, u njenom blagom parfemu. Babi pozdravlja neke prijatelje koji su stigli dok je ona bila na terasi. Dolazi do stola sa pićima. Odjednom se neki dečko namešta preko puta Babi. To je Step.
„Pa, vidim da si me poslušala, pokušavaš da rešiš svoje probleme“, kaže, pokazujući glavom na Brandelija. „Kapiram da je to samo prvi pokušaj. Ali, može da prodje. Uostalom, ako nisi našla bolje...“
Babi ga gleda, nesigurna. Poznaje ga, ali joj nije simpatičan. Ili jeste? Šta se desilo sa tim tipom?
Step joj osvežava pamćenje.
„Otpratio sam te do škole jednog jutra, pre nekoliko dana.“
„Nemoguće, ja u školu idem uvek sa svojim ocem.“
„U pravu si, recimo da sam te pratio. Bio sam slepljen uz tvoj auto.“
Pošto je shvatila, Babi ga bezvoljno gleda.
„Vidim da si se najzad setila.“
„Svakako, ti si onaj tip koji je rekao gomilu gluposti. Nisi se promenio, a?“
„Zašto bih, ja sam savršen.“ Step širi ruke, pokazujuči svoju gradju.
Babi misli kako, barem sa te tačke gledišta, ima pravo. Ali, sve ostalo se ne uklapa. Počev od odeće, pa sve do njegovog načina ponašanja.
„Vidiš, nisi rekla da nisam.“
„Neću ni da ti odgovorim.“
