Tri i po

27.12.07 Novine beogradskog čitališta

Beograd), i kako sama autorka kaže naslov nije slučajan, odnosno, njega je diktirala određena minutaža u televizijskim emisijama Metropolis i Vavilon predviđena za predstavljanje novih knjiga. U knjizi su sakupljeni prikazi nastajali u periodu od 1995. do danas i emitovani u pomenutim emisijama Redakcije za kulturu Televizije Beograd. Osnova pisanja književne kritike za medij kakav je televizija jesu kratkoća, precizna teorijska argumentacija, jasan autorski stav, vrednosni sud iako nije obavezan ipak je poželjan, televizija (takav profil emisija poput Metropolisa i Vavilona) ne trpi široke digresije i duga teorijska obrazlaganja, već pre svega informaciju. Knjiga sadrži preko stotinu prikaza koncipiranih prema aktuelnosti tekuće književne produkcije, a drugi kriterijum bio je vrednosni sud, za koji je autorka u najvećem broju slučajeva držala da valja biti pozitivan, odnosno, preporuka televizijskom auditoriju za čitanje, uz gorku konstataciju da se opredelila za isključivo negativnu kritiku „premalo“ bi bilo televizijske minutaže da bi se pobrojali loši pisci i nekvalitetna dela. Knjigom Jasmine Vrbavac dobili smo pouzdan vodič za vredna prevedena dela stranih autora (Italo Kalvino, Antonio Tabuki, Donald M. Tomas, D. Bartelmi, F. O. Brajan, V. Peljevin, itd.), te domaćih (Đorđe Pisarev, Goran Petrović, Srđan Valjarević, Gordana Ćirjanić, Mirjana Novaković, M. M. Dimovska, Laslo Blašković, S. Basara, Igor Marojević, Zvonko Karanović i niza drugih).

07.10.07 Politika

Nakon knjige „Žrtvovanje kralja – studije s temom: Mit u dramama Ljubomira Simovića”, književna kritičarka i esejističarka Jasmina Vrbavac objavila je knjigu „Tri i po” u kojoj je sabrala književne kritike pročitane (i odgledane) na državnoj televiziji, što u emisiji „Metropolis”, što u odličnoj(!) autorskoj emisiji „Vavilon”. I sjajno je što je to učinila – taman tiraž ove zanimljive knjige bio tri stotine primeraka. Zašto?
Pre svega zbog toga što za razliku od TV produkata većine domaćih televizijskih stvaralaca emisije iz kulture Jasmine Vrbavac imaju i ton i sliku. Opšte je mesto da televizija daje najjače nijanse kulturnom modelu jedne zemlje. Stoga posao TV stvaraoca nije lak. Ukoliko se vratimo na teren emisija o književnosti, taj stvaralac prvo mora odabrati pravu knjigu u ovo doba hiperprodukcije. Jasmina Vrbavac – sadržaj s kraja „Tri i po” to dokazuje – ume da odabere pravu knjigu za prikaz, da razdvoji popularnu od one druge književnosti, da skrene pažnju na izdanje vredno pažnje, a i da se usudi i predstavi pisce mlađe generacije – autore koje kamere retko kad uslikaju. Nakon toga Jasmina Vrbavac poseduje obrazovanje i pronicljivost kakve kritičar mora imati. Njene kritike su prilagođene minutaži koju joj je televizor dao (tri i po minuta!) i kao takve su sažete, britke, sa nužnim informacijama koje gledalac očekuje. Vidljiv je stav kritičarke, ali prezentovan tako (zbog prirode medija u kome radi i ulozi koju isti igra) da se kritički sud ne nameće onome koji s druge strane sluša i gleda. Iza svega toga ide i treći korak u složenom TV poslu, slika. Zajedno sa tonom, slika pokušava i u najvećem broju slučajeva uspeva da učini glavnu stvar: da gledaocu prenese atmosferu knjige i učini da se ovaj za nju zainteresuje. „Književnost je apsolutno nekompatibilna sa slikom koja je po prirodi „data na tacni”, nepromenljiva i ne zahteva dodatnu imaginaciju bez koje, pak, čar literature ne bi ni postojala”, rekla je u jednom intervju Jasmina Vrbavac, sažimajući tako glavni zadatak svoga posla.
Kritike dela domaćih i stranih pisaca koje smo gledali u emisiji, sada možemo čitati uz ugašeni televizor, što bi značilo da ih možemo reprizirati uz svoje privatne slike, uz već pomenutu imaginaciju kakvu literatura podrazumeva.

M. Vujičić

27.09.07 Danas

Kada je pisao prigodan tekst povodom smrti američkog prozaiste Donalda Bartelmija, njegov prijatelj i sapatnik iz branše Džon Bart nije želeo da zbog patetike trenutka izbegne literarnu analizu. Zato je pomenuo kako je prava "bartelmijevska" priča prepoznatljiva po svojoj početnoj rečenici, i naveo primer: "Smrt Boga ostavila je anđele u čudnom položaju."
U pitanju je, bez sumnje, jedna od onih rečenica s ironijskim punjenjem koja pasuje i kolumni i eseju, i humoreski i lamentu - rečenica koja dobro opisuje i umetničke postupke i političke režime, zavisno od toga, dakako, šta se pod Bogom a šta pod anđelima podrazumeva...
Neuporedivo je zanimljivija rečenica kojom Bart - pre bezmalo dve decenije - počinje tekst "Minimalista za intelektualce". Pozajmljena iz Bartelmijevog intervjua, a pripisana muzičkom kritičaru Piteru Jejtsu, ona glasi ovako: "Prvi zadatak kritike jeste da hvali, a ono što se ne može pohvaliti treba da bude okruženo primerenim i promišljenim ćutanjem."
Mnogi će, od srpskih Panteona do gerilskog Betona, sigurno biti mišljenja da ovu rečenicu treba cenzurisati - ne zato što je pohvala opasna ili po hvaljenog štetna, već stoga što je u srpskoj kritici jošte koliko zloupotrebljena; zloupotrebljena toliko da se tumačenja neretko pretvaraju u reklame a tumači u oglašivače. No panteonci i betonci saglasiće se da je smrt Boga anđele ostavila u stanju nemara i nemira, makar se nikad ne složili oko toga ko ono beše taj mrtvi Bog...Ima, međutim, u srpskoj kritici i retkih, srećnih slučajeva kada kritičar pohvali delo, ali sa gotovošću da na primeren i promišljen način progovori o njegovim nedostacima. Taj srećan slučaj zbio se tamo gde smo ga najmanje tražili - na prostoru televizijske kritike, prokaženo emfatične i euforične, trivijalizovane i ušećerene. Taj srećan slučaj zgodio se da bi razbio predrasude o televizijskoj kritici kao devijantnom metanisanju.
U predgovoru svojoj knjizi kritika i prikaza "Tri i po", Jasmina Vrbavac kao jedan od kriterijuma izbora knjiga koje je tokom dvanaest godina predstavljala u emisijama "Metropolis" i "Vavilon" navodi - vrednosni sud. Prema njenom uverenju, "televizija treba da promoviše i skreće pažnju čitalaca na vredna i kvalitetna dela" domaće i prevedene književnosti. "Kad bi se kritičar opredelio isključivo za negativnu kritiku, onda bi imao pune ruke posla a premalo televizijskog vremena", kaže Jasmina Vrbavac. To, ipak, ne znači da će se autorka ustezati da ukaže na mane i slabosti. Jer njena knjiga kritika za čitanje i gledanje nije u potpunosti "antologija najboljih naslova" (da parafraziramo Srđana V. Tešina): ako bi se sam izbor predstavljenih dela tako posmatrao, došli bismo do zaključka da se u autorkinom vrednosnom sistemu najbolje kotira Pol Oster - od osamdeset kritika u knjizi "Tri i po" njegovim romanima bavi se čak pet. Međutim, kritičarka vrbovim prutom udara packe koje ne bole jako ali se dugo pamte, pa će, recimo, "Knjizi opsena" pomenutog pisca zameriti kako nije uspeo da pomiri prozni iskaz i filmski izraz. Mehaničko i formalističko posmatranje statističke zastupljenosti prevedenih pisaca (dosta dobro prolaze Džulijan Barns i Mekjuen, recimo) moralo bi da sledi neki drugi link koji nas udaljava od smisla i značenja knjige "Tri i po": naime, zastupljenost naslova i autora diktirana je aktuelnošću, odnosno izdavačkim politikama koje imaju ambiciju da kreiraju priručni domaći kanon svetske književnosti birajući pisce koje će objavljivati u nedogled. Što takva politika neće imati istog uspeha i smisla sa Murakamijem, Kortasarom, Norom Roberts i Hornbijem, nije problem Jasmine Vrbavac.
Što se pak "domaće selekcije" tiče, Goran Petrović, Srđan Valjarević, Đorđe Pisarev i Gordana Ćirjanić treba da budu više nego zadovoljni minutima koje su dobili na televizijskom terenu. Zbog za umetnike tipične gladi za pažnjom, oni to verovatno ne cene dovoljno: no neko mora biti pošten pa reći da je Jasmina Vrbavac za domaće postmoderne poetike zaista odigrala ulogu dobrog anđela. Sabranom analizom bez euforije i sa onoliko argumentacije koliko dozvoljavaju škrto televizijsko vreme i plitka gledalačka pažnja, autorka je pomogla nekim knjigama da izrone iz nevidljivosti na koje ih je osudila merkantilno utemeljena hiperprodukcija. S druge strane, Jasmina Vrbavac će najpre u domaćoj avliji vrlo rado i vrlo spremno ukazati na slučajeve kad "magarac magarca trlja", kako bi rekla latinska poslovica, odnosno na primere kad u teorijskoj raspravi domaći autor jednom domaćem piscu programski metaniše, a sa drugim programski polemiše.
Poslednja, ali ne najmanje važna, odlika kritičkih tekstova Jasmine Vrbavac jeste njihova medijska interaktivnost: oni su se dokazali nekoliko puta - kao reč na televizijskom ekranu, kao hipertekst u elektronskom prostoru (mahom na sajtu knjižara.com), kao klasična knjiga. Kritike su, dakle, prošle rešeto dva ekranska i jednog straničnog preloma, i to nije samo plod slučaja, već i vid odgovornog prihvatanja izazova. A da Bartelmi s početka ovog teksta ne bi delovao nasumično, pomenimo da je upravo njegov poslednji roman "Kralj" jedna od onih zanemarenih, nevidljivih knjiga koju je Jasmina Vrbavac blagovremeno predstavila gledaocima. Više od deceniju kasnije, naglasak stavljen na burlesku, parodiju i jezički eksperiment podseća zašto bi možda ponovo trebalo čitati roman u kom se sreću kralj Artur, atomska bomba i ratnohuškačka retorika.
"A da, večeras gledamo i "Vavilon", zar ne?" stoji u jednom postu na sajtu meta-fora.com. To što su ovih dana manje bogovi a više blogovi branili jednu glumicu od naci(onalističkog) kadriranja a dramsku spisateljicu od verbalnog silovanja na stranicama urinarne štampe možda znači da je solidarnost ponovo na ceni i u modi. Da li bi jednako blogočanstveno bila podržana i književna kritičarka koju manje ljudi zna, pitanje je koje ne treba postavljati dok god postoji arhipelag na kom se broje sati do "Vavilona".

Vladislava Gordić-Petković

28.06.07 Vreme

Ako je stanovita, za ponekog frustrirajuća, "efemernost" nešto što je upisano u prirodu novinskog medija, onda to utoliko više važi za radio i televiziju; tačnije, pisati za elektronski medij doima se kao govorenje u vetar, uzaludno razbacivanje reči koje istog trenutka skončavaju u zaboravu. To nema veze sa "kvalitetom" samih tih reči, nego sa prirodom medija. Navikli smo, uostalom, da iole zahtevnija tekstualnost "traži" čvrstu, papirnatu podlogu, i to nije bez neke: nije to zaradi "konzervativnosti" recipijenta, nego zato što, čemu se lagati, papir ništa ne može da zameni: ni bezobalni, svenivelišući internet – ali, on je makar jedno Veliko Skladište, što ima svojih prednosti – a kamoli televizija, kao dežurni protočni bojler efemernih informacija.

Jasmina Vrbavac (rođ. 1965) već je preko dve decenije angažovana na Televiziji Beograd, u raznim programima "kulturnog sektora". Od sredine devedesetih ova se kritičarka redovno oglašava prikazima "tekuće književne produkcije" (prozne, ređe esejističke), domaće i prevedene, u sedmičnom kulturnom magazinu "Metropolis" (TV Beograd 2), a od 2001. i u mesečnom TV magazinu "Vavilon", specijalizovanom za književnost, a koji Vrbavčeva potpisuje kao urednica. Knjiga Tri i po neka je vrsta rekapitulacije njenog (dosadašnjeg) kritičkog rada u ovom, hm, kontroverznom mediju. Delujući u takvom okruženju, "ekranski" književni kritičar je lišen onog neuporedivog zadovoljstva teksta ovaploćenog na papiru, a s druge je strane privilegovan: ako je istina da i najmanje gledane emisije iz kulture prati bar po sto hiljada ljudi, onda je jasno da je to "tiraž" o kojem, recimo, pisac ovog teksta ne može ni sanjati, a kamoli neko ko piše za specijalizovanu književnu periodiku.

Čuj, "Tri i po"? Zašto i čemu taj naslov? Odgonetka je gotovo banalna, posve praktične naravi: toliki je, u TV minutama, gornji vremenski limit određen za kritiku; doduše, Vrbavčeva će ga, kako "sazreva" njen rukopis – a kanda i status u matičnoj joj kući... – sve češće prelaziti, ali s merom i razlogom, nikada ne zapadajući u "barokno" nagvaždanje, kakvo je u mediju kojem su ove kritike izvorno bile namenjene sasvim nesvarljivo. Kako god, verujem da će čestim (potpisnik ovog teksta je među njima) ili barem povremenim gledaocima emisija u kojima je Jasmina V. ispisala (zapravo: izgovorila) dobar deo svog kritičarskog opusa, biti zanimljivo da provere njihovu težinu na papiru... Medijski gledano, ovo je čudna neka alhemija: sami kritički tekstovi nastaju, pretpostavljam, na isti način kao i bilo koja druga književnokritička tekstualnost, a potom bivaju multimedijalizovani, nadograđeni slikom (možda i muzikom) koja onda, zajedno s osnovnim tekstom, takoreći "libretom", čini TV prilog. To je, dakle, onaj finalni produkt koji dolazi do recipijenta. Knjiga Tri i po zapravo je odrolavanje tog procesa unazad, demultimedijalizacija književnog prikaza, odstranjivanje "suvišnog", to jest njegov povratak papirnatom izvoru. Čitalac je sada sam sa "rasterećenim" tekstom, lišenim televizijske vizuelno-zvučne ornamentike.

Da li ovi prikazi preživljavaju to "odrolavanje"? Oh, bez brige. Takvi kakvi su nam ovde prezentovani, sasvim su se lako mogli pojavljivati u dnevnim novinama, i bili bi čitani s velikom pažnjom. U ovih osamdeset i kusur prikaza Vrbavčeva demonstrira izvanredno izvežbanu i "ulančanu" sposobnost konciznog i ekonomičnog pisanja, koje ipak ne završava u suvoparnosti: slušalac/čitalac će i na tako omeđenom prostoru dobiti ono što mu po zakonitostima žanra novinske kritike pripada, a to je ovo Sveto Trojstvo: informacija, interpretacija, vrednovanje. Izgleda jednostavno, ali iznenadili biste se koliko je rašireno izbegavanje ili ignorisanje bar jedne od tih neizbežnih dužnosti "dnevnog" kritičara. Vrbavčevoj to uspeva, čini se, s lakoćom, što je valjda posledica pametno kombinovanog književnog obrazovanja i medijske "izdrilovanosti".

Tri i po jeste, naravno, subjektivan i nepotpun (kako bi drugačije?) pogled na jednu književnu dekadu. Jasmina Vrbavac ima svoje favorite, i to ne krije: teško da se može pojaviti nova knjiga Pola Ostera, Ijena Mekjuena, Antonija Tabukija, Džulijena Barnsa, Davida Albaharija ili Gorana Petrovića, a da se ona o njoj ne "očituje". I to je sasvim u redu: pošto je celovitost nedostižna, i izbor je svojevrsno vrednovanje. Važnije od toga: bila to egzistencijalna slučajnost ili svesni izbor, Jasmina Vrbavac svih ovih godina kontinuirano čini promišljen i inteligentan urednički i kritičarski podvig odbrane i afirmacije književnosti i čitanja u samom srcu neprijateljske teritorije!

Teofil Pančić