Tri

27.08.09 Politika

Drago se Glamuzina (Vrgorac, 1967) u hrvatskoj književnosti (ob)javio kao pesnik, i zbirkom Mesari odmah privukao veliku pažnju; zapravo, ova je knjiga, uz zbirku Tatjane Gromače Nešto nije u redu? (u Srbiji objavljena u "Fabrici knjiga") proglašena nekom vrstom žudno čekane obnoviteljke narativne poezije, "klasične" tačno onoliko koliko treba da bude komunikativna, a savremene po svemu ostalom...

Mesare ne spominjem ovde tek uvoda radi, nego zato što je roman Tri – za koji je pisac dobio jednu od dve najrazglašenije prozne nagrade u današnjoj Hrvatskoj – na više načina intertekstualno (tako li se kaže...) povezan s ovom knjigom, to jest, moglo bi se reći da je Tri nekovrsni "prevod u prozu" opsesivnih motiva Glamuzinine debitantske kolekcije pesama. A ako kažemo da je predmet Glamuzininog pomnog spisateljskog proučavanja i variranja zatvoreni svet "legalnih" i onih drugih ljubavnih veza, a ako još uzmete u obzir da je tri, dođavola, neparan broj, onda možete barem naslutiti šta sledi... Mada će nas pisac, kao što bi to već učinio svako iole ambiciozan, dakako, pokušati provesti kroz priču tako kao da to nije još-jedna-od-bezbroj-storija-o-opasnim-vezama (a bezopasne biće da ne postoje), nego kao da je prva i poslednja na svetu, to jest, ona koja sažima ili sublimira sve koje su joj prethodile. Namera zvuči "totalno", no, takve su i namere njegovih junaka: njima je sve što je manje od celog Drugog opako premalo, mada pri tome ni u ludilu ne ulažu celog i celu sebe... Jer se, dakako, dele s onim Trećim. I kako god okreneš, isprepletane sado-mazo-ljubavne relacije Glamuzininih junaka osuđene su na neotklonjivu nedovršenost, na očajničko grebanje po vazduhu u žudnji da se o(p)stane na površini.
Protagonisti romana Tri su intelektualci, roman je smešten u milje savremenog Zagreba; ove je kulise pisac postavio besprekorno, i iz offa se povremeno probije poneka iskra manje ili više zanimljivog komentara epohe, no sve je to u ovoj knjizi u znaku tog nezgodnog broja uistinu negde u trećem planu; sve se ovo komotno moglo odvijati u Beogradu, Štokholmu ili Baltimoru, bez potrebe za bitnijim izmenama. Ovo dolazi otuda što je autor dosledno sproveo svoju zamisao da ono što uistinu drži pažnju njegovih junaka bude jedino to neprestano čistilište intime, a da sve ino: profesionalni status, društveni ugled, novac etc. ima manje ili više isključivo instrumentalni značaj.
Među nama budi rečeno: posle nekog vremena, Glamuzinini likovi počnu da ti idu na živce: kako se na tako reći trista strana nositi sa ljudima koji kao da jedinu svrhu života (i ljubavi, šta god to bilo) vide u sve maštovitijem kinjenju sebe i drugih? Mislim, nije li sve to neprestano uhođenje, sumnjičenje, optuživanje, varanje i ostalo malko too much? Kao da satima zuriš u teniski trening: loptica ovamo, pa loptica onamo, pa loptica ovamo... Na toj tački – kad ti, naime, dojade sve te eskapade – roman bi se lako mogao urušiti; e, za to što se to ipak ne dogodi (mada preti, nije da ne preti...), zaslužan je piščev dar da petljavine svojih likova učini "većim od života" na način koji neće vređati tvoju čitalačku inteligenciju, nego će joj, naprotiv, upućivati nove i nove izazove. Drugačije rečeno, Glamuzina se na kraju sasvim dobro izvuče mada bi već uveliko morao pasti, a čitalac bi – ako nije profesionalni preljubnik, ili takvo štagod – odavno već morao sanjivo zaklopiti roman i otići na spavanje (ili na nešto drugo, sa ili bez blagoslova Odozgo).
Piščeva odluka da ovu priču dodatno uvalja u brašno klasično "postmodernističke" mistifikacije glede odnosa "stvarnosti" i "teksta" – a obojega, dakako, unutar samog romanesknog tkiva – romanu je takođe donela dobro – što, opet, nije tako česta pojava u ovdašnjih ("regionalnih", je li) pisaca. Drago G. pokazao se kao zanatski besprekoran, pismen, kultivisan pripovedač i istraživač tajni i laži glede svih tih ionako nepopravljivo "građanskih" stvari kao što su Veza (s velikim v, jašta), brak, (ne)vernost... Nije da će ova proza promeniti išta jako veliko u poretku književnih vrednosti, ali će otvoriti širok put jednom pomalo neočekivano zrelom pripovedačkom glasu.

Teofil Pančić

15.08.09 Danas

Izdavačka kuća Rende nastavlja sa predstavljanjem zapaženih dela autora iz regiona, a nedavno je objavila i roman Tri hrvatskog pisca, novinara, glavnog urednika Profila i programskog direktora Zagrebačkog sajma knjige, Draga Glamuzine. Za svoj debitantski roman, priču o preljubnicima i ljubavnim trouglovima, Glamuzina je dobio nagradu T-portala, trenutno najunosnije književno priznanje u Hrvatskoj, koje sa sobom nosi pozamašnu svotu od 100.000 kuna (oko 13.000 evra).

Svoje likove, Gorana i Hanu, autor smešta u svet novinara i pisaca koji i sam dobro poznaje (što u domaćem izdanju sugeriše i efektna korica Branka Đukanovića), a tekst knjige zapravo je roman u romanu, niz zapisa koje glavni junak ostavlja o svojoj ljubavnici tokom deset godina trajanja njihove veze. Opsesivan ljubavni odnos između dvoje ljudi Glamuzina nastoji da prikaže iznutra, ogoljavajući mehanizme destruktivnosti i autodestruktivnosti koji strastvenu vezu vremenom pretvaraju u iscrpljujuću borbu punu histerične ljubomore, uhođenja i skrivanja, kao i besomučnog kopanja po intimi onog drugog u nadi da bi se tako moglo sprečiti potencijalno neverstvo. „Naravno da mi se moj zahtjev danas čini nerazumnim i pretjeranim“, priseća se pripovedač, „ali tad mi je bio savršeno logičan, potpuno u skladu sa iščašenom logikom naše ljubavi - oboje smo htjeli istisnuti iz života onog drugog sve što nije povezano sa nama“. Iako se u početku opirao, junak je konačno „uletio u taj tunel s pogašenim svjetlima i bez kočnica“, prepuštajući se naizmeničnim izlivima strasti i ljubomore, koji će ih oboje dovesti do stanja koje gotovo da se graniči sa ludilom.

Već pomenuta struktura romana u romanu omogućava autoru da se igra sa obrascem nepouzdanog pripovedača, pošto nikada nije sigurno da li se neki događaj zaista zbio ili će se glavni junak pozvati na umetničku slobodu koja mu dopušta da u književnom delu ne bude sasvim veran istini. Koketirajući sa postmodernizmom, Glamuzina pušta svoje likove da diskutuju o tome kako su predstavljeni u knjizi, nagađaju da li će zbog neke previše slobodne scene izgubiti naklonost čitalaca, i svesno odlažu kraj romana, za koji pretpostavljaju da će biti i kraj njihove veze.

Osvešćivanjem književnih postupaka, poigravanjem sa realnošću prikazanog sveta i nelinearnom naracijom koja započinje in medias res, a tek u završnici dopušta čitaocu da složi sve kockice, autor čini roman književno atraktivnijim i podiže ga za stepenicu iznad obične ispovedne proze. S druge strane, utisak je da je karakterizacija junaka ostala nedovoljno razvijena, posebno kada je reč o trećem članu ljubavnog trougla, Goranovoj ženi Sandri. Od pripovedača saznajemo da su „ljudi komplicirani a njihovi postupci često kontradiktorni“, ali motivi za iracionalno i destruktivno ponašanje ove trojke ostaju nerasvetljeni, što čitaocu otežava identifikaciju sa likovima, a čitavu dramu čini pomalo neuverljivom.

Postoji, ipak, mesto na kom se pisac približava uverljivom prikazu kompleksnosti istovremenih emotivnih veza sa više osoba, a to je dodatak romana, u kom nalazimo pesme koje je glavni junak pisao ženi i ljubavnici. Osim što stvaraju zanimljiv žanrovski kontrast, Hanine pjesme i Sandrine pjesme rekapituliraju određeni događaj ili scenu već opisanu u romanu, ali nudeći jedan intimniji pristup, reklo bi se bliži senzibilitetu autora. Paradoks da je u jednoj proznoj knjizi najbolji pesnički deo u ovom slučaju ne čudi mnogo, budući da se Glamuzina prvo afirmisao kao pesnik, a njegovu zbirku Mesari iz 2001. godine stavljaju rame uz rame sa jednom od najboljih knjiga poezije u protekloj deceniji, Nešto nije u redu? Tatjane Gromače (Samizdat B92, 2003).

Uprkos određenim kvalitetima, pre svega u pronalaženju novog načina da se ispriča stara priča o ljubavnom trouglu, čini se da je u konkurenciji sa daleko superiornijom Baba Jagom Dubravke Ugrešić (koju je kod nas objavila Geopoetika) prilikom nagrađivanja ipak prevagu odnelo bolje pozicioniranje pisca na hrvatskoj književnoj sceni.

Tijana Spasić