Tramvaj za Šiša Pangmu

14.03.06 Blic

Junake ovog romana nije okupila ljubav, već strah: vremešni Lukas i Marija usvajaju Markosa, begunca od konvencionalne sudbine, zato što su bolesni i bespomoćni, a zauzvrat ga podučavaju „vedroj“ rezignaciji sa kojom prihvataju smrt. Dok starica pokušava da oplemeni svakodnevicu (u kojoj, nepokretna, umire) beleženjem „fantazija“ (o uzornom ocu, skloništu u kupatilu i nadi u vozovima), Lukas, družeći se sa moljcima i senima pokojnika, samo simulira zdravlje razuma besmislenim spojevima mašte i sećanja. Živeći kroz televizijske prenose sportskih nadmetanja (sa granicama ljudske snage i izdržljivosti), on se divi uplakanim biciklistima koji gube kontrolu i gimnastičkom favoritu koji (smireno) odlučuje da padne; iako često glume da su članovi ekspedicije koja osvaja veličanstveni vrh, Šiša Pangmu, („dešava se da se čovek pomalo izgubi na toj visini“), oboje su svesni da su u „tački prepuštanja“ (neminovnosti), „što nikada ne bi trebalo da se desi jednom himalajisti“; oni „reorganizuju dušu“ pićem i slatkišima, ne boje se da dremnu u grobnici i naručuju mrtvački kovčeg ilustrovan Pink Panterom, jer ne veruju u (svoju) večnost.

Posmatrajući ih kako prestaju da liče na (zdrave, mlade) ljude, Markos gubi nadu da bi bilo koje pregnuće moglo da bude uzvišeno i tvrdi da se značaj nauke, umetnosti i bračne ljubavi gasi pred fiziološkim potrebama i udesima; poistovećujući razmišljanje sa mučenjem, on se spušta na intelektualni nivo deteta (ili pećinskog slikara) i igra se „bulažnjenja bez ikakve kontrole“, ubeđen da tako otkriva „značenje mnogo tamnije“ i postaje nadmoćan.

Popularnost mladog Elorijage i njegovih dadaističkih junaka samo potvrđuje da su danas, širom sveta, katastrofe, prosto, u modi.