Ljubavlju ka večnosti
PREDGOVOR
I posle sto godina od dana 7. novembra 1910. godine, kada je umro Lav Nikolajević Tolstoj, na železničkoj stanici u Astapovu – njegova književna dela su i danas, kao i u minulom stoleću, najčitanija i u Rusiji i na celoj našoj planeti, pošto on kao književnik, umetnik, filozof, psiholog, mislilac i veliki humanista pomaže i indukuje, posebno mladima, da osmisle i shvate beskonačno složenu i kompleksnu prirodu – ceo svet, život – u njihovoj prošlosti i sadašnjosti, ali i znatno više doprinosi da se pronikne u beskrajne dubine i tajne čovekovih psiholoških i emocionalnih doživljavanja, čovekovog duhovnog života.
Još u svojoj mladosti, Tolstoj je čvrsto verovao da sva književna dela, kako bi bila prihvaćena i bila dobra, moraju "da se istisnu iz duše" pisca, da bi kasnije često isticao i ponavljao da je umetnik dužan da piše samo o tome – što i sam strasno voli, čemu veruje, i o čemu on ne može a da ne piše. U svojoj starosti, opet je govorio, da je "neophodno i da se može pisati samo tada – kada ti, svaki put, kad umačeš pero u mastionicu – u njoj ostavljaš komad mesa".
Istraživanje ličnosti pisca, što se samo po sebi podrazumeva – nije samo registrovanje činjenica njegove biografije. Njegova ličnost se formira i ostvaruje u njegovom životu, ali još više u njegovom stvaralaštvu, i zato je neodvojiva integralna analiza i života, i stvaralaštva. U tome je i naučni interes prema ličnosti pisca – umetnika, kao što je genije Lava Nikolajevića Tolstoja. Takva analiza, koja se razmatra u najdubljem njenom smislu – poistovećuje se sa onim što se definiše "putem pisca". Taj "put" Lava Tolstoja – u svakom slučaju nije linearan pojam. On pretpostavlja istovremeno i jedinstvo i promenljivost. Taj put je ispunjen, ne samo ličnim i individualnim sadržajima, nego i opšteistorijskim smislom. Put Tolstoja – to je istorija u njenom individualnom izražavanju, to je istovremeno i ona velika istorija koja se odražava u ljudskoj, umetničkoj i stvaralačkoj sudbini čoveka. Sam Tolstojev put bio je suštinski povezan sa epohom, ali je nosio i epohalni karakter. Taj put je velik, dug i tragičan, veoma složen, oštar i izrazito protivrečan. Njegova pojava nosi u sebi bitne crte istorije ruskog naroda i dominacije ruske misli na planetarnom nivou – i to, u jednom od najdramatičnijih perioda istorije ovog naroda, neposredno pred revoluciju.
Kada su pri kraju njegovog života pitali Tolstoja – da li on ide tim putem kojim je išao i pre trideset godina, on je odgovorio: "Umirem i mislim i pišem do kraja, sve – u tom smeru..." U suštini, ceo svoj život, sa svim njegovim spoljašnjim promenama i unutrašnjim duhovnim krizama – Tolstoj je išao "sve u tom smeru, pravcu". "I sva tajna je u tome, da sam ja svakog minuta sasvim drugi, ali, onaj isti." – zapisao je o ljudima, ali pre svega o samom sebi. Idući tim putem Tolstoj je uvek tragao, kretao se samo napred – da bi često, osvrćući se, pogledao u nazad, na pređeni deo svog puta. Ne bez razloga, skoro celog svog života, Tolstoj je vodio dnevnik. On se osvrtao unazad, kako bi shvatio svoje početke i izvore, sve uzroke i posledice, sve što je bilo, što jeste, i sve što može biti. I, za Tolstoja to je značilo – da osmisli svoj put.
Pisati biografiju o vanjskim događajima i okolnostima iz života Tolstoja, kao i o njegovim psihološko-emocionalnim doživljavanjima – to je za bilo kog istraživača Sizifov posao. To će možda uspeti onaj biograf Tolstoja u kome se integrisala intuicija velikog umetnika sa preciznim znanjem objektivnog istoričara.
Pisac ove knjige – niti je umetnik, a još manje istoričar, pa je zato i moja misao i motivacija bila mnogo skromnija. Sakupio i složio u jedan mozaik te misli, osećanja, emocije – i reči velikog pisca na tom "putu Tolstoja". Trudio sam se – da sve to složim tako – da moje izlaganje, ni u kom slučaju, ne bude tako kao da ga izlažem u svoje ime, nego da se dominantno čuju reči Tolstoja i Sofije Andrejevne, kao i svih drugih ličnosti iz porodice i okoline, posebno prijatelja – književnika i saradnika iz Rusije i celog sveta. Neka moja razmišljanja, kao i neki moji kratki komentari i zaključci, koje sam iznosio sa velikom opreznošću - imaju pred sećanjem na velikog pisca i mislioca – sasvim sporedan značaj. Zbog toga se nadam – da će ovakav mozaik misli, ideja i emocija Tolstoja pružiti čitaocu mogućnost da sagleda i razmisli o tom "putu Tolstoja", kao i da o njegovoj ličnosti donese svoj sud i mišljenje.
Izražavam srdačnu zahvalnost mojoj supruzi Milici na pažnji. Iskreno se zahvaljujem i ćerkama Sibinki, Ružici i Dušici, koje su mi omogućile pristup istorijskoj građi i izvornoj literaturi iz univerzitetskih biblioteka Prinstona i Harvarda, jer su upravo ovo dokumenta koja će se naći pred čitalačkom publikom u našoj zemlji po prvi put, nakon sto godina od smrti velikog pisca. Zahvaljujem, naravno, i mom unuku Maksimilijanu, u čijem sam se društvu uvek radosno odmarao i osvežavao. Posebnu zahvalnost iskazujem profesoru srpske književnosti i bibliotekaru Petru Protiću, na iščitavanju rukopisa knjige, značajnim ukazivanjima i sugestijama, kao i pažljivom odnosu u našoj saradnji pri radu na ovoj knjizi.
Autor
U Čikagu i Bostonu, od januara 2009. do 7. novembra 2010. godine
