Tiranija trenutka

22.11.04 Danas

Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Sumnjati u njenu svrsishodnost bilo bi slično donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama, ali mesta za sumnju i zebnju i te kako ima.

Istorija ljudske rase povest je o tehnološkom razvoju koji za jednu od lepših posledica ima poboljšanje života i savlađivanje novih znanja. Sve do polovine prošlog veka opšti društveni razvoj išao je koliko-toliko u korak sa tehnološkim. Dok se ranije čekalo na nova otkrića, danas nas tehnologija prestiže. Ona više nije uposlena da nam pojednostavi neki segment života. Umesto toga, počinjemo je sve manje koristiti, a sve više bivamo eksploatisani kao humana tehnička podrška njenoj samosvrsishodnosti. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi "Tiranija trenutka" on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu.

Pošavši od društveno-političkih pretpostavki koje su determinisale početak novog stoleća još 1991. godine (raspad SSSR, ratovi u bivšoj Jugoslaviji i komercijalizacija Interneta), autor se bavi "informacionim društvom i čudnim uzgrednim činiocima koje je ono proizvelo".Generalno pozitivan stav prema tehnološkoj revoluciji kao jedini logičan i prihvatljiv zajedno sa autorom stavljamo pod sumnju, pošavši od njegove teze "da sve više svega se traži ali to ne traži čovek već sama tehnologija" i da se zato "nešto otelo kontroli".

Eksplozivan razvoj infokomunikacionih tehnologija otvorio je mogućnosti koje su u ne tako dalekoj prošlosti bile samo maštarija pisaca SF literature. Sunovrat u apsurd desio se onda kada se tehnološka mogućnost preobrazila u nametnuto informaciono okruženje. Svega ima previše i zato je postalo obesmišljeno i komplikovanoIdeja o uštedi vremena kao posledici tehnološkog unapređenja svakodnevne rutine pervertirala je u cerekavi apsurd koji nam se smeje u lice, dok mi grčevito pokušavamo da skrpimo sve tanju nit kvalitetnog vremena. Na globalnom planu stvaranje i širenje informacionog društva, (šta god taj izraz sve značio), omogućio nam je korak od sedam milja. U senci tog koraka pala je, međutim, i jedna kolateralna šteta, kako tvrdi autor knjige. To je pojedinačni ljudski život odnosno, naše sopstveno, lično vreme, emocije i spontanost.

Okružen svim mogućim pomagalima, savremeni homo sapiens radi sve više, imajući vremena sve manje. U moru ponuđenog sadržaja nesposoban je da se opredeli za neki određen, iz zbunjenosti gomilom kao i iz straha da će izabrati manje kvalitetno. Pažnja je postala retka i zlata vredna stvar i sumorni je dokaz opšte socijalne patologije, kaže Eriksen. Površnost je modus vivedni XXI veka, ne samo kada proveravamo e-mail već i kada čitamo i učimo, odgajamo decu, živimo u braku ili doživljavamo tuđe telo. Naša lična iskustva počinju da liče kao jaje jajetu više nego ikada pre.

Vreme je akceleracijski ubrzano pa su fenomeni koji per se zahtevaju "polagano vreme" (brak, porodica, prijateljstvo, uživanje u lepom) postali nedostižni i opterećujući. Mi smo otvoreniji za dobijanje nadražaja od tehnologije nego od sebe i Drugih. Život je postao histerična serija prenaseljenih trenutaka u kojima ništa drugo ne radimo nego savlađujemo određena znanja koja već sutra ne znače ništa jer će ionako doći unapređena verzija istog aparata.Ljudi su zbog opšteg tehnološkog trenda, a zarad ličnog društvenog statusa, karijere, sujete ili pomodarstva osuđeni na permanentno učenje ograničenih, šire neprimenljivih i krajnje sekvencijalnih znanja, koja nam van softverskog radnog okvira (framework) u kojem živimo apsolutno ne trebaju. Apsurdnost neprimenljivih znanja leži u njihovoj moći da pojedu sve lično vreme u našem nastojanju da budu savladana kako bi njihova primena otvorila nove prostore slobodnog vremena(sic!).

Informaciono društvo preokrenulo se u svoju negaciju. Mi postojimo u negativitetu, u ne-bivstvu rođenom na gubitku kontrole nad našim sopstvenim vremenom koje je ispunjeno nametnutim izborima koje činimo nesvesni realnih ličnih potreba. Gutajući sve novije i naprednije tehnološke i ine proizvode jer nas na to tera trend, reklama, okruženje i globalno korporativno društvo, postajemo virtuelni kolektivitet nesvesnih. Naši pojedinačni identiteti bivaju sve više oblikovani i rukovođeni interesima multinacionalnih kompanija koje su preuzele ulogu vaspitača iz ruku države, nacije, vere, škole i porodice. Društva postaju sve apstraktnija jer njihovi članovi imaju osećanja drugačije pripadnosti u odnosu na prethodno pokolenje.

Eriksen tvrdi da savremeni trenutak determinišu dve paralelne revolucije - elektronska i multietnička, dodirujući se na nekoliko planova. Ono što je krucijalna posledica obe jeste da se zahvaljujući njihovom delovanju lični identitet raslojava, postaje disperzivan. Novo doba određeno je otvorenošću identiteta, neutemeljenošću u tradicionalnom, u onom korenu koji je strutkuriran na velikim povezanim kazivanjima (nacionalna istorija, koletivno sećanje, mit, predanje, tradicija, ritualno-običajni korpus). Današnji je čovek u daleko većoj meri određen svojim elektronskim bićem, svojim postojanjem u Mreži. Web je tekući medij - on je fluidan i bez konačnog oblika, tako da struktura našeg JA u Internet okruženju nema oslonac ni u čemu fiksiranom.

Slična stvar dešava se i u priči o multietničkom društvu. Insistiranje na toj ideji plasirano od strane globalnih političkih interesnih grupa grubo izjednačava šovinizam i potrebu za lokalno (etnički, jezički, kulturno) određenim identitetom. Multietnički princip može biti samo jedno - naš lični odnos prema Drugom i Drugačijem, a to je stvar koju čovek ne menja kao košulju. Politička korektnost socijalnog ponašanja u širem okruženju primorava nas na nasilno izneveravanje sopstvene pripadnosti određenim vrednostima, izvlačeći nam na taj način tle ispod nogu, kao da naš identitet ne može istovremeno biti i lokalno i multietnički obojen. Ovakvo crno belo markiranje određenih fenomena u strategijskom smislu kruni zaokruženost jastva koje se prepoznaje kao raslojeno, fluidno i nepripadajuće.Rascep u kojem se nalazimo jeste život koji ne živimo već trpimo u besmislu. Beda globalne sudbine leži u neusklađenosti našeg tehnološkog i sociološkog framework-a. Mi živimo u distorziji koja razara naš sociološki horizont zasnovan u najvećoj meri još uvek na starim principima.

Infokomunikaciona revolucija otvara nam nove horizonte ali su ekonomski interesi korporativnog društva i zastareli društveno-politički sistemi kočnice koje nas drže u neslobodi od profita i uskih političkih interesa. Kao nikada do sada život je postao De Borova galama i spektakl bez cilja i smisla, istrajavajući u bljesku ništavila. Savladala nas je i progutala ona mračna strana, tako da nam sve ono dobro i napredno, što svaka tehnologija nosi u svojoj suštini, izgleda manje značajno. U nemoći da napravimo granicu između potrebnog i besmislenog, postali smo njene sluge. I zato na novom horizontu koji nam je tehnološka revolucija otvorila još uvek nema sunca pošto nam je olako obećana sloboda neprimetno izmakla.

Gordana Bekčić-Pješčić

01.07.04 Zlatna greda

Minevrina sova možda poleće u suton, no, utoliko je za jednog mislioca anticipacija vlastitog vremena veći izazov, a samim tim i satisfakcija. Na pravi način reflektovati o vlastitom vremenu znači, prići mu mimo profetsko-futurističkih ili romantičarskih utopija, već naprotiv pitajući o vlastitom vremenu iz vlastitog vremena i istovremeno pitati iz "želje da opišem savremenost na način koji bi mogao da podstakne na promene"."Tiranijom trenutka" Tomas H. Eriksen, čini se, upravo odaje utisak mislioca sa umećem distanciranja spram epohe čiji je i sam izdanak baštineći u isti mah njene tekovine. Pošavši od činjenice da je u informacijsko doba "nešto pošlo naopako", prevashodno od toga da je uprkos svoj savremenoj tehnologiji koja je trebalo da omogući više vremena i veću efikasnost, najveći deficit savremenog doba upravo vreme, njen najveći (nedostignuti) imperativ efikasnost, Eriksen pita šta se to i da li se u okviru informacijske epohe suštinski promenilo ustrojstvo vremena kao takvo i kakva je uloga savremene tehnologije u tome?! Odnosno, kako je moguće da vremena nema?!

Radi se, dakle, o tome da se u informacijskoj eri u vidu "paradigmatičkog preokreta" odnosa vremena i bitnosti nameće potpuno novi obrazac i sklop "koji preti da preuzme kulturu". Naime, za razliku od informacijskog doba u kome je vreme (sat) ono što diktira "bitnost" (hitnost), u pre-informacijskoj kulturi je vreme kao razvojni punktualitet bitnosti određivano upravo bitnošću samom. Pritom mora biti jasno da tu po sredi nije nikakav uzročno-posledični već bitno međusobno ustanovljujući odnos, tako da se sam vremenski ciklus ispreda razvojnošću bitnosti. S tim u vezi, vreme je doživljavano kao punina suštinskog trajanja, kao postojanje, odnosno postajanje (povesnost, trajanje...). Smisao takvog vremena koje u svom ustrojstvu nosi fundamentalnu usmerenost na bitnost najbolje ilustruje novozavetni motiv "...postoji vreme za setvu, vreme za žetvu, vreme za rađanje, vreme za umiranje(...)" čime se vreme pokazuje isključivo kao "vreme za...", odnosno kao vreme koje je bitno određeno i vođeno delanjem ("vreme delanja") .

Šta se dogodilo s takvim vremenom ?!?

U gore pomenutom preokretu ne samo da dolazi do suštinskog odvajanja vremena od bitnost i, već i sam fenomen, bitno menja smisao budući da dobija oznaku "hitno" pri čemu "to hitno" nije ništa što bi sobom nosilo a priori prioritet kojim bi bilo "hitnije od drugog". Danas samo vreme jeste ono "što je bitno"! Tom apsolutnom odvezanošću od prioriteta delanje ostaje bez fundamentalne fokusiranosti u gomili hitnih slučajeva u istom vremenskom trenutku.

Na tom tragu se u informacijsko doba subjektivni doživljaj vremena ispostavlja kao atomizirano, izdeljeno "sada" koje se u svojoj rasparčanosti ukida kao trajanje.Vreme je, dakle, u "eri časovnika" instrumentalizovano, geometrizovano, kvantitativno izrazivo i unapred raspoređeno. To vreme prestaje biti "egzistencijal", odnosno, odvaja se od ustrojstva ljudskoga kao takvog i postaje eksternalizovano, prazno, objektivirano, tačnije, postaje resurs koji se može ispuniti bilo čime ili bilo kako! Takvo vreme postaje prazan trenutak preopterećen podjednako hitnim delatnostima bez jasnog cilja.

"Tiranija trenutka" počinje tu!?

Naime, vreme koncentrisano u trenutku sadašnjosti, u jednom trenutnom, apstraktnom "sada" postaje bitno jednodimenzionalno budući da se gubi kao sukcesivni, kontinuirani interval prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Odnosno, sama sadašnjost gubi karakter sabirajućeg momenta jednog prošlog i jednog budućeg "sada", gubi karakter momenta koji je prolaz od prošlosti ka budućnosti. Na mesto toga, vreme svedeno na dimenziju sadašnjosti, naspramno (samostalno u odnosu na) individualnosti postaje nedovršen mozaik atomiziranih" istovremenih" momenata koji svi odjednom istupaju sa istom hitnošću, i vodi okoštavanju u "sada" , budući da je svaki trenutak automatski ugrožen i potisnut jednim novim "sada trenutkom". Izgubilo se, dakle, "vreme za..." postoji samo vreme koje izmiče!!! Uhvatite ga!!!

U informacijskoj eri je vreme, na taj način, mistificirano, postavši fetiš savremenog doba kojim je celokupna stvanost diktirana budući da je najtraženiji resurs i u isti mah ono što svuma nedostaje.

Sveopšte ubrzanje i užurbanost savremenog čoveka nije ništa nego direktna posledica već pomenute fetišizacije vremena u njegovoj apstraktnosti .

Naime, psihoza užurbanosti u sveopštoj trci za vremenom, dovodi do tekovina jedne "instant kulture". S obzirom da je sada osnovni kvalitet i vrednost brzina, nalazimo se u kulturi "instant kafe" , "brze hrane" , "dijete za nedelju dana", "kratkih priručnika za uspešan život", "kratakih pregleda filozofije...istorije...", "stop starenju", jednom rečju, u kulturi sveopšteg opterećenja informacijama u kojima čovek gubi tlo pod nogama !Dakle, sveopšta bolest savremenog čoveka jeste faustovska vrtoglavica u gomili informacija i mogućnosti s kojima čovek uglavnom ne zna šta će, budući da pod pritiskom imperativa brzine i gomile "istovremenih hitnosti" bez nekakve "a priorne" usmerenosti čovek ostaje konfuzan i nezadovoljen. Čini se, naime, da se tlo kreće neverovatnom brzinom i da neprestano izmče, dok mi neumitno tapkamo u mestu. Čovek opsednut gomilom informacija ostaje nepomičan!

Problem je tu (rekli bismo i sloboda), gde je alternativa?

Šta znači tražiti alternativu ovom vremenu?! Vratiti se u neko prethodno vreme?! Koliko bismo se odrekli prednosti koje pruža savremena tehnologija? S druge strane da li je moguće napraviti korak nazad?!?Alternativa o kojoj govori Eriksen znači nešto drugo, budući da "Tiranija trenutka" u osnovi svoje problematizacije informacijske kulture ne baštini nihilistički stav. Problem postoji ali ga nećemo rešiti vraćanjem trista godina unazad. Eriksenova alternativa, s tim u vezi, znači vraćanje starog tipa vremena, odnosno vraćanje" sporog vremena"! Šta to znači?

Pošavši od činjenice da je brzina neminovnost ovog vremena, teza je da se trebamo u svom delenju prilagoditi brzini na taj način što bi se našla mera između "brzog" i "sporog" vremena! Međutim šta ta mera znači? Šta se tu čemu prilagođava?!

Ukoliko se, Eriksnovim jezikom rečeno, "sporo" vreme prilagođava "brzom", odnosno ukoliko se bitnost prilagođava brzini, nije li to, ipak , na uštrb bitnosti?! I šta smo time promenili?! Nemamo li to već sada , činjenicom da se sve prilagođava zahtevu brzine?! Pitanje je, ipak, može li drugačije, možemo li brzinu prilagoditi bitnosti?!

Krenemo li ovom logikom, čini se da "Tiranija trenutka" u velikoj meri ostaje izdanak "instant kulture", knjiga koja dotiče i otvara brojna ključna pitanja, ali utisak je da ih ne zahvata do kraja, što ne umanjuje značaj njenoj opštoj tezi.

Zorica Mitrović