Tinja Kalaz

09.11.14

Roman Tinja Kalaz, u izdanju zrenjaninske Agore i Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte, proglašen je u Vranju najboljim proznim naslovom na srpskom jeziku u prethodnoj godini, što mu je donelo nagradu Bora Stanković za 2014.
Njegov autor Petar Milošević (1952), izdanak čarnojevićke dijaspore u Mađarskoj i profesor na Slavističkoj katedri budimpeštanskog Univerziteta Lorand Etveš, jedan je od vodećih autoriteta sveukupne srpske zagranične literature. Pored sedam beletrističkih i desetak književno-teorijskih dela i antologija, napisao je i četiri scenska komada, kao i veliki broj studija i kritika. Posebno upečatljiv doprinos Milošević već decenijama daje u časopisnoj produkciji mađarskih Srba: nalazio se među pokretačima periodičnih izdanja Glas i Almanah, zatim je osam sezona bio glodur nedeljnika Srpske narodne novine, a od 2003. uređuje književni dodatak Neven.
Svojom najnovijom knjigom „Tinja Kalaz“, na originalan način, pokazujete bliskost između rodnog grada Bore Stankovića, Vranja, i Kalaza, današnjeg predgrađa Budimpešte, u kome ste rođeni. Šta to, prema vašem viđenju, tako snažno povezuje ova dva mesta?
- Pre svega, literatura. I biografija. Moja bliska rođakinja iz Kalaza, još kao gimnazijalka, sredinom 80-ih godina prošlog veka, igrala je Stankovićevu Koštanu, a ja sam gledajući tu predstavu zavoleo Stankovića i Vranje, i atmosferu toga sveta. Pre toga bio sam u Vranju, prvi put u životu, kad sam bio jako zaljubljen, pa je Vranje ostalo u mom sećanju kao neka vrsta Verone. No, između Vranja i Kalaza postoje i konkretne sličnosti: brda, potok, surduk, ciganska mahala, pa i jezik s mnogo arhaizama, turcizama i odstupanja od standarda. Tu je i sličan položaj na nacionalnoj periferiji, južnoj i severnoj, vekovni dodir s tuđom kulturom, turskom i mađarskom, pa iščezavanje jednog starog sveta, kod Stankovića krajem 19, a kod mene krajem 20. veka.
Kalaz, međutim, kao što kaže i naslov vašeg romana, „tinja“, tiho sagoreva. Ima li nade da se ovo naselje ispod planine Piliš, koje je više od tri veka važilo za jedan od centara srpske zajednice, makar neće baš sasvim ugasiti, ukoliko je već nerealno očekivati da se opet „rasplamsa“ kao u neka stara vremena?
- Posle Prvog svetskog rata odigralo se grupno odseljavanje srpskog stanovništva iz Mađarske u Srbiju, to je bila takozvana optacija. Asimilaciju kasnije ubrzava modernizacija života u drugoj polovini 20. veka, kad se raspada zatvoreni zemljoradnički svet Kalaza, koji se sa Budimpeštom graniči severno, ispod Sentandreje. Ali, čudno je to sa izumiranjem. Nestajanje Srba u Sentandreji nagovestio je već Jakov Ignjatović u 19. veku. A, evo, u Sentandreji još i danas ima Srba, mada malobrojnih. U Kalazu, na predstavljanju mog romana, klupska sala u nekadašnjoj Veroispovednoj školi bila je puna. Istina, sala nije velika.
Iz nekih vaših prethodnih rukopisa moglo se zaključiti da je bilo Sentandrejaca koji nisu uvek bili zadovoljni kako ste ih prikazivali u svojim knjigama?
- Ne, to je samo moja književna šala u funkciji kopče između dva romana, od kojih jedan Mi že Sentandrejci buduću smrt poslednjeg Sentandrejca prikazuje kao da se već dogodila, pa u sledećem romanu Bitka za Sulejmanovac Sentandrejci prebacuju „autoru“ što njihovo izumiranje prikazuje kao svršenu priču, premda oni još žive. U stvarnosti takvog prebacivanja nije bilo, svi mi ovde imamo utisak da smo junaci jedne velike priče koja se upravo u našem životu približava kraju, pa su moje romane s takvom pričom ovdašnji čitaoci primili pozitivno. Posebno ih uzbuđuje kada prepoznaju, ili misle da su prepoznali, nekoga konkretno. I čude se kad kažem da sam figuru izmislio. Kako sam izmislio kad je oni poznaju?
Važite za dostojnog naslednika čuvenog pesnika Stojana Vujičića, koji je u 20. veku snažno doprineo očuvanju i afirmaciji identiteta Srba u Mađarskoj. Da li u novoj generaciji stvaralaca iz svog okruženja prepoznajete nekog ko bi u budućim vremenima bio kadar da nastavi putem koji ste Vujičić i vi trasirali?
- Vujičić je bio krupna figura sa ogromnom intelektualnom pa i fizičkom snagom, sakupljač i čuvar svega onoga što se ovde u severnom rasejanju tokom vekova stvaralo i sačuvalo mahom baš Vujičićevom zaslugom. Ja sam možda samo hroničar, i to „nepouzdan“, jer se bavim književnom igrom na granici stvarnosti i mašte, a neko je rekao da radim „dekonstrukciju mita o seobama“. Imam starijih književnih saputnika, kao što je prozni pisac Predrag Stepanović, i mlađih kolega koje sam kao urednik novina i časopisa upravo ja otkrio kao mlade talente, a neki su od njih danas već afirmisani pisci, kao što je Dragomir Dujmov.
Vašu umetničku prozu, između ostalog, prepoznatljivom čini i česta ravnopravna upotreba, stalno preplitanje ćiriličnog i latiničnog pisma?
- Nije to puka igra. Uzmimo Kostićevu pesmu Santa Maria della Salute. Ni u njoj preplitanje ćirilice i latinice nije bez funkcije. Mi jesmo nešto posebno, ali i deo nečeg većeg. Katkad je naglasak na posebnosti, katkad na vezama. Pa kad već imamo tu sreću da raspolažemo s dva ravnopravna pisma, zašto ja kao pisac ne bih iskoristio tu sjajnu šansu, recimo za razlikovanje pripovedačkih aspekata u romanu. U romanu London, Pomaz korene stranih reči pisao sam latinicom, a nastavke ćirilicom, što je pre dvadesetak godina, za vreme međunarodnog embarga protiv Jugoslavije, bio simbol različitosti i povezanosti. U romanu Mi že Sentandrejci poglavlja o raju i paklu pisana su ćirilicom, druga latinicom. U romanu Bitka za Sulejmanovac junaci „govore“ ćirilicom, narator „priča“ latinicom. U romanu Websajt-stori smislio sam novo srpsko pismo, interneticu. U romanu Tinja Kalaz narator u prvom licu jednine „priča“ ćirilicom, narator u trećem licu „priča“ latinicom.
Mada živite u Mađarskoj, ostavljate dubok trag u literaturi maternjeg, srpskog jezika na kome pišete. Koliko je, pak, Petar Milošević prisutan na književnoj sceni zemlje u kojoj je rođen?
- Katkad, na poziv nekog mađarskog časopisa, prevedem neki svoj tekst. Tada dozvoljavam sebi veću slobodu nego pravi prevodilac: pišem novu verziju na mađarskom jeziku. Dakle srpski pisac Petar Milošević i mađarski pisac Milosevits Péter nisu sasvim identični.

DUŠAN VIDAKOVIĆ

15.04.14

Od Budimpešte do Vranja - 817 kilometara. Tako glasi jedna rečenica iz romana Petra Miloševića “Tinja Kalaz” (“Agora”, Zrenjanin, 2013). Autor je najpoznatiji srpski pisac iz Mađarske, koji je nedavno u Vranju primio nagradu “Borisav Stanković”.
Tako se srećno zatvorio krug od Kalaza, sela nadomak Budimpešte u kome se rodio, mladalačke ljubavi, književne fascinacije Stankovićevom “Koštanom”, do uzbudljivog romana koji sve to povezuje. Tako se Milošević pridružio piscima koji od Vranja i dalje prave mitsko mesto srpske književnosti.

Sećate li se svog prvog dolaska u Vranje?
- U Vranju se uvek osećam kao kod kuće. Svoj prvi dolazak u Vranje opisao sam u romanu, malo stilizovano, ali uglavnom tačno, ukoliko sećanje na događaj i emociju iz daleke prošlosti može da bude tačno. Bilo je to u okviru studentske ekskurzije, a ja sam upravo bio jako zaljubljen, pa sam sve video u svetlu te magije, koja je ozračila i Vranje. Bilo je sjajno i na uručenju nagrade, premda sam se svečanosti malo plašio, pomišljao sam čak i na kravatu!

Vaš roman se čita i kao posveta Kalazu, vašem rodnom mestu, ali i Borinom Vranju. Da li je ta veza dva nastala kao književna fikcija ili su je uzrokovali stvarni događaji iz života?
- Smatram da u romanima sve postaje fikcija, jer tekst upija sve elemente u romanesknu strukturu. Zaista koristim materijal iz životne stvarnosti, pored izmaštanih likova opisujem i stvarne ljude, ali onda, pošto sam ih uveo u fikciju, i o njima pišem slobodno, dakle ne sasvim verodostojno. Pretpostavljam da nije bitno da li čitalac veruje u istinitost opisanih stvari, nego je važno da oseti prisustvo stvarnosti, bez potrebe da tačno zna šta je istinito, a šta izmaštano.
Mogu da otkrijem podatak da polazna tačka i okosnica na kojoj se gradi veza između Kalaza i Vranja ima stvarnu osnovu: moja rođakinja iz Kalaza igrala je Koštanu, još kao gimnazijalka, a meni je ta predstava izuzetno približila Boru Stankovića i sredinu koju on opisuje. Tome je prethodio moj prvi boravak u Vranju, pa se sve to slilo u meni i uzajamno pojačavalo i stvaralo emotivnu i pomalo mističnu vezu između Kalaza i Vranja, te sam počeo da sakupljam materijal, a paralelno je proradila i mašta, pa više ni ja nisam video oštru granicu između stvarnosti i fikcije i dozvoljavao sam sebi veliku slobodu.

Roman, počev od vašeg imena i prezimena na koricama, pisan je i latinicom i ćirilicom?
- Situacija je još „gora”: svi su moji romani pisani i latinicom i ćirilicom, mešano, uvek malo drugačijom logikom. A u romanu “Tinja Kalaz”, onaj pripovedač koji govori u prvom licu jednine, „priča” ćirilicom, a pripovedač koji stoji izvan teksta, „govori” latinicom. To znači da na tehničkom nivou koristim okolnost što u praksi imamo dva ravnopravna pisma, što mi pruža mogućnost za takvu specifičnu organizaciju teksta. Mešanje ćirilice i latinice ima i dublju simboliku, odražava situaciju pisca van matičnog jezičkog prostora, u okruženju tuđeg jezika i pisma. Uostalom, dva pisma znače bogatstvo. Kao da imam dve lopte, jednu plavu i jednu crvenu. Zašto bih se igrao samo jednom?

Srpsku manjina, danas, u Mađarskoj?
- Jednom je Pavle Ivić rekao za Srbe u Mađarskoj: „Malo gnezdo, velika ptica”. To je rečeno pre dvadesetak godina. Ali Jakov Ignjatović je već u devetnaestom veku prognozirao izumiranje Srba u Sentandreji, a Crnjanski je 1923. napisao članak pod naslovom „Mrtva Sentandreja”. Ipak, u Sentandreji još i danas ima Srba, imaju četiri aktivne crkve, muzej, arhiv, klub i kafanu, a slična je situacija i u okolnim selima, Kalazu, Pomazu, Čobancu i drugde. Ja sam pak sada napisao roman pod naslovom “Tinja Kalaz”. Jer eto tako mislim: nešto još tinja.

Radmila Lotina

Miris šimšira iz iste avlije
- Znam da jezik Kalaza i jezik Vranja ne spadaju u isti tip dijalekata, ipak mi se čini kao da je Stankovićeve tekstove pisao moj deda. U dvorištu Stankovićeve rodne kuće osećam isti miris šimšira kao u našoj avliji u Kalazu. Planina iznad Vranja gleda na varoš isto kao planina iznad mog Kalaza. Kada u Vranju prošetam Gornjom čaršijom, imam utisak kao da prolazim kalaškom Gornjom malom iz moga detinjstva. Uostalom, oba mesta imaju graničnu poziciju, Vranje leži na južnom, a Kalaz na severnom rubu našeg jezičkog, a sada već i romanesknog prostora.

02.04.14

Postoje mesta, poput Vranja, od kojih literatura stvara legendu, kaže dobitnik nagrade „Borisav Stanković“

Pre nekoliko dana Petru Miloševiću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca iz takozvane stare dijaspore, Srba koji autohtono žive u Mađarskoj, uručena je nagrada „Borisav Stanković“ za roman „Tinja Kalaz“ u izdanju zrenjaninske „Agore“. U knjizi se na dinamičan i izuzetno spretan način prepliću slavna drama „Koštana“, čije se izvođenje priprema u mađarskom selu Kalazu, potraga u Vranju za Malikom Eminović, po kojoj je Stanković načinio svoju junakinju, kao i događaji i ličnosti iz Kalaza u kojem je i pisac rođen.
Milošević je završio Srpskohrvatsku osnovnu školu i gimnaziju u Budimpešti, gde je njegov otac Milenko bio profesor. Uređivao je „Narodne novine“ i „Neven“, bio jedan od osnivača Zadužbine „Jakov Ignjatović“, a danas je profesor Filološkog fakulteta budimpeštanskog univerziteta Etveš Lorand, gde predaje srpsku književnost. Autor je nekoliko zapaženih romana i studija, a napisao je, na mađarskom jeziku, i istoriju srpske književnosti.

* Šta vas je podstaklo da u nagrađeni roman uvedete Borinu „Koštanu“?
- Postoje mesta od kojih literatura stvara legendu. To se desilo Vranju zahvaljujući Stankovićevoj „Koštani“. Ona je za mene drama devojke koja čezne za srećom i slobodom, odnosno drama mlade umetnice koja svoju umetnost predstavlja svojim bićem i životom. Ja sam pripadnik bit generacije i ljubitelj muzike „Bitlsa“ i Džimija Hendriksa, a ipak me plene Koštanine folklorne pesme. Koštana je za mene hipik svoga doba i velika književna ličnost. A onda u jednom trenutku Koštana se povezala s mojom porodicom. Koštanu je igrala moja rođaka u jednoj đačkoj predstavi, a kasnije se pokazalo da je ta uloga odredila njenu sudbinu, ljubav i profesiju. Jednom prilikom, kada sam ležao u bolnici, poslala mi je SMS s potpisom „kalaška Koštana“. Odmah sam odlučio da to bude naslov mog romana, no kasnije sam uvideo ta sintagma ne pokriva sve ono u šta se roman tokom pisanja razvio.

KNjIŽEVNOST NE ZAVISI OD PASOŠA

* ŽIVOT u dijaspori za pisca je poseban stvaralački izazov, a možda i poteškoća?
- Poteškoće postoje u izdavačkim mogućnostima, no ja sam imao čast da mi ovu knjigu objavi takva značajna izdavačka kuća kao „Agora“ (a ranije Matica srpska, „Narodna knjiga“, „Službeni glasnik“). U pozitivnu rubriku ubrajam dobro poznavanje jedne druge kulture i književnosti, što proširuje perspektivu sagledavanja sopstvene situacije. Presudnim smatram pitanje jezika. U tom pogledu ne postoji dijaspora, književnost je umetnost jezika, a jezik ne zavisi od pasoša. Ali daleko od matičnog prostora jezik može da se zaustavi u razvoju i postane istanjen i potrošen. To je poteškoća, ali ujedno i izazov da se pokaže da nije sve propalo. Da još uvek nešto tinja.

* U romanu se smenjuju realističko-dokumentarni prizori, izmaštani i nadrealni. Čitaoce uvek golica šta je u priči autentično?
- Roman govori o pozorišnoj predstavi koju kreiraju junaci svojim životom i svojim scenskim dosetkama, pa se pretapanje stvarnosti i fikcije odvija i unutar fikcije romana. Takvu strukturu nudio mi je sam materijal. Ja sam u Kalazu od detinjstva slušao priče o stvarnim ili izmišljenim ili netačno zapamćenim događajima iz prošlosti. Ljudi u severnoj dijaspori oko Sentandreje vide sebe kao junake priče o Velikoj seobi 1690, ali o njenim detaljima ne znaju mnogo, što im otvara prostore za maštanje. Zašto bih ja kao pisac postupao drugačije? Priča o Koštani nudila mi je istu logiku. Stanković je Koštaninu književnu figuru stvorio na osnovu stvarne osobe, a Stankovićevu književnu fikciju igrala je moja rođaka kao stvarna osoba, od koje sam pak ja stvorio književnu fikciju. Ali ona sada kao stvarna osoba čita književnu fikciju o sebi.

* Čitalac se susreće sa zanimljivim sličnostima između Kalaza i Vranja?
- Sličnosti postoje u konkretnim detaljima i u mojim uobraziljama. Kalaz leži u brdovitom kraju, preseca ga potok sličan onome u Vranju, kraj Kalaza postoji klisura slična Grdeličkoj, i tako dalje. Zatim, Vranje se nalazi na južnoj, a Kalaz na severnoj periferiji našeg romanesknog prostora između Borisava Stankovića i Jakova Ignjatovića. Stanković je slikao staro Vranje u nestajanju, ja pišem o Kalazu koji već jenjava i tinja, to jest gori ispod pepela bez plamena. Ali ima tu i nešto neobjašnjivo. Kada sam prvi put bio u Vranju, još kao student, osetio sam čudnu prisnost, kao da sam se vratio u neko mesto koje sam poznavao i voleo u detinjstvu, potom ga zaboravio i sad opet ugledao.
* Čini se da je ljubav najjači motiv koji pokreće vaše junake?

- Ne samo moje junake, zar ne? To je suština i Borine „Koštane“, tema drame i drama glavne junakinje. Ljubav i umetnost. Kod „Koštane“, to je pesma. Slikarstvo prikazuje ono što je vidljivo, skulptura ono što je opipljivo, književnost ono što je izrecivo, muzika ono što je neizrecivo. To su slojevi umetnosti, a ljubav ih objedinjuje.

D. Bogutović