01.01.00
Dnevnik
20.06.2001.
Kritika kao živa istorija
Dušica Potić, TETOVAŽA - KRITIKE; ?Prosveta?, Niš, 2000; SVEDOK PESAMA
- ESEJI O SAVREMENIM SRPSKIM PESNICIMA; Narodna knjiga- ?Alfa?, Beograd, 2001.
Piše: Dubravka Đurić
Dve zbirke eseja beogradske kritičarke Dušice Potić, Tetovaža iSvedok pesama, pojavile su se u relativno kratkom vremenskom razmaku. U njima je sakupljen veći deo njene kritičarske produkcije poslednjih desetak godina. Dušica Potić ističe da je u ovim kritikama dala ?nova tumačenja uvreženih shvatanja?, one su njen ?odgovor na život?. Iz razgovora sa njom doznajem da je naslov prve od njih, Tetovaža, izabrala da bi ukazala da je u pitanju ?pisanje po sopstvenoj koži?. Knjige koje čita ostavljaju neizbrisiv trag u njoj i ona im svojim kritičarskim diskursom uzvraća.
Naslov druge knjige, Svedok pesama, čini mi se da neposredno govori o ulozi koju naša kritičarka sebi dodeljuje. ?Svedok pesama? je ujedno i naslov eseja posvećenog pesniku Novici Tadiću. U tom eseju ona piše: ?Autor želi da bude svedok pesama i poslanik božji ? Ne kreator već posmatrač, ali ne tek posmatrač već neka vrsta savesti/svesti?. Na sličan način i kritičarka svedoči o pesmama. Opisuje ih, ali dok piše o njima, govori i o širem kontekstu u kojem se pojavljuju, ona je njihova svest i savest. U vezi sa tim je i činjenica da kritičarka u mnogim kritikama-esejima koristi pojam ?modela sveta?. On potiče od sovjetskog semiotičara Jurija Lotmana. Književno delo je, po Lotmanu, autohtona tvorevina, ali ujedno predstavlja i model sveta. Lotman piše da je ?jezik umetničkog teksta u svojoj suštini izvestan umetnički model sveta? i celom svojom strukturom nosi informaciju. Naša kritičarka zato, u tekstovima čini iskorak od teksta ka svetu. Detaljnim analizama načina na koji su konstituisane pesme, ona rekonstruiše model sveta koji one posreduju, tako njene analize poezije najčešće prevazilaze uske okvire kritike. Još jedno važno uverenje proizlazi iz čitanja ovih eseja. Stav je kritičarke da književna dela jedne nacionalne zajednice čine organsku celinu. U tom smislu je ona bliska shvatanju T. S. Eliota, koji govori o tome da je nacionalni korpus jedne zemlje jedinstven poredak. Poput Eliota, ona ističe važnost svesti o istoriji. U sklopu ideje o jedinstvu evropske kulture, Eliot je raspravljao o širem kontekstu, o kontekstu evropske književnosti. Naša kritičarka tu ideju primenjuje na korpus nacionalne književnosti. Na primer u eseju o knjizi Duška Novakovića Znalac ogledala i pridružene pesme (knjiga Tetovaža) ona piše: ?Razvoj našeg pesništva u poslednje dve decenije, često objašnjavan kao diskontinuitet, sada se pokazuje i u svom kontinuitetu?. Po analogiji, kada govori o pojedinačnom književnom opusu, ona ističe ?celovitost i zaokruženost? stvaralačkih metoda (na primer, u eseju o Tanji Kragujević, knjiga Svedok pesama). Tumačeći poeziju Milutina Petrovića (u knjizi Svedok pesama) ona objašnjava: ?Obe interpretativne mogućnosti sugerišu kako nova faza Milutina Petrovića pokazuje sklonost ka korespondiranju sa njegovim ranijim stvaralaštvom.?
Dušica Potić je svojim esejima obuhvatila pesnike različitih generacija, od Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Borislava Radovića, LJubomira Simovića, preko Srbe Mitrovića, Petra Cvetkovića, Slobodana Zubanovića, Duška Novakovića, Jovana Zivlaka, Ivana Negrišorca, Miloša Komadine, do Zorana Đerića, Nine Živančević, Lasla Blaškovića, Nenada Šaponje, Nenada Miloševića, Danice Vukićević, i najmlađih, poput Nenada Jovanovića, Ane Ristović i Gojka Božovića. Ovim se spisak ne iscrpljuje. Obuhvatajući tako široki raspon pesnika i pesnikinja, ona je oblikovala svoj pesnički kanon. Tome doprinosi i raspored eseja. Na kraju obe knjige D. Potić objašnjava da redosled eseja prati ?redosled pojave pesnika, a ne njihovih pojedinačnih knjiga?. Zato dok čitamo njene knjige dobijamo utisak da se radi o jednoj istoriji srpske poezije posle Drugog svetskog rata. Budući da se pored kritike Dušica Potić bavi i književnom istorijom, obe knjige pokazuju zanimljivi spoj kritičarskog i istoričarskog pristupa. Uvid u veliki broj opusa omogućava joj da razvije sopstvene kreativne interpretativne sposobnosti, da razvije analogije među pesničkim opusima. Mada su u središtu interesovanja knjige objavljene od kraja osamdesetih do kraja devedesetih, kada piše o pojedinim pesnicima, kritičarka se osvrće na njihova ranija dela. Dobijamo uvid u to kako su se pesnici vremenom menjali. Vidimo da su promene u pojedinačnim opusima uvek u odnosu prema promenama dominantnih poetičkih odrednica vremena u kojima opisani pesnici žive i rade. Pesnici se vremenom menjaju, prilagođavaju se ili se na specifičan način određuju prema dominantim poetičkim odrednicama, stvarajući najrazličitije varijante osnovnog poetičkog modela. D. Potić povlači paralele i sa značajnim pesnicima iz prošlosti. Ne bavi se samo pitanjima stila i temama pojedinih autora, već uspostavlja veze i sa ranijim istorijskim formacijama i njihovim glavnim protagonistima.Ona pokazuje odnos savremenih pesnika prema Nastasijeviću, Crnjanskom, Popi, itd. Poziva se i na kritičare koji su pisali i određivali poetičke dominante, tako, u izvesnoj meri, njen tekst stupa u dijalog sa drugim kritičarima, koji su pisali o pojavama kojima se i ona bavi, sa Aleksandrom Petrovim, Jasminom Lukić, Vasom Pavkovićem, Mihajlom Pantićem, Ivanom Negrišorcem itd.
Svedok pesama je i svedok vremena. Autorka stalno naglašava važnost uslova u kojima se poezija piše i u kojima njena kritika nastaje. Kritičarka pokazuje kako su pesnici reagovali na vreme u kojem su živeli, kako se pojavljuju teme: ratovi, siromaštvo, ideološke isključivosti itd. Pišući o tome, sama se određuje prema istim uslovima života. Zato dobijamo širu sliku ideja, društva i vremena. To je najjasnije kada se kao kritičarka određuje prema temama rata, na primer u eseju o Stevanu Tontiću (Svedok Pesama).
U središtu njenog interesovanja je glavni tok srpske poezije koji nastaje posle Drugog svetskog rata i obuhvata raspon od moderne do postmoderne. Po osnovnim odrednicama ova struja je suštinski simbolistička. Pesme su strukturirane tako da su uvek prisutna dva plana, jedan plan je plan jezika, konstrukcije stiha i motiva, a drugi je dublja, suštinska poruka koju čitalac iščitava. D. Potić prati i generaciju pesnika koji se pojavljuju sedamdesetih, koji su bili protagonisti verističke poezije. I veristička poezija je, u mnogim opusima modifikacija ili specifična varijanta simbolističkog impulsa moderne posleratne poezije. Treći važan impuls, koji je, iz razumljivih društvenih razloga, u devedesetim veoma prisutan, jeste uticaj narodne poezije. Mnogi razmatrani pesnici koriste na različite načine ove tri poetičke dominante, nekada u kombinaciji sa postavangardnim impulsom.
Dušica Potić određuje svoj pristup kao eklektički. Ona se u jednom autopoetičkom tekstu poziva na angloameričku novu kritiku i ističe da je za nju važan postupak pomnog čitanja teksta (close reading). S druge strane, videli smo da je u osnovi njenog postupka lotmanovska ideja o tekstu kao modelu sveta. Interpretirajući savremenu srpsku poeziju, ona se poziva na teoretičare postmoderne, kao što su Žan Bodrijar i Žan Fransoa Liotar.Dnevnik
20.06.2001.
PRVA KNJIGA
Provociranje tišine
Dragoslav Đorđević: ODAJA ZA REČ; Matica srpska; Novi Sad, 2000.
Piše: N. Pejčić
Na našoj izdavačkoj sceni edicija ?Prva knjiga? Matice srpske ostala je jedina dosledno namenjena književnim prvencima. Pojaviti se u njoj, mladim piscima ? pesnicima, prozaistima i esejistima ? znači ne samo dobar početak, nego obećava i veću pažnju javnosti i kritike. U prošlogodišnjem kolu, svoju prvu zbirku pesama Odaja za reč objavio je i Dragoslav Đorđević (1970).
S obzirom na središne motive koje razvija, kao i način na koji to čini, Đorđevićevu poeziju bismo mogli da razumemo kao jednu neosimbolističku pojavu. Među njenim osnovnim motivima (i problemima) nalazi se i odnos pesničkog jezika i stvarnosti koju taj jezik nastoji da izrazi, izrekne, ili imenuje ? odnos, ako je dopušteno takvo pojednostavljenje, reči i stvari, mišljenja i bića. Naravno, u Odaji za reč se taj odnos ne eksplicira na način na koji bi to činila filozofija ili teorija književnosti; Đorđević problematizuje pesmu uvek ostajući u njoj, na način takozvane ?inherentne poetike?. Unutar samog pesničkog teksta i neodvojivo od njegove estetske funkcije, otvaraju se pitanja same njegove konstitucije.
Da su poetička pitanja dominantna u ranim radovima Dragoslava Đorđević, sugeriše već naslov: Odaja za reč, sintagma koja upućuje na kakav zatvoreni prostor, možda zaštitnički, u koji se smešta reč. Kakva je ta REČ? ?Reč kristala, tvrda i laka?, tiha reč. Tišina i ćutanje su možda i najfrekventnije reči (simboli) ove zbirke. Ovo provociranje tišine kao odsustva govora povezuje Đorđevićevu pesmu sa nekim od aktuelnih pojava u savremenoj srpskoj poeziji, poetičkim nastojanjima Milana Đorđevića i Saše Jelenkovića. Posebno na Jelenkovićev pseudosonet podseća niz Đorđevićevih pesama, u kojima tradicionalna sonetna forma proživljava suptilnu modifikaciju, oslobađa se stege rime i metra. Istina, taj oblik nije nepoznanica u srpskoj, a pogotovo ne svetskoj poeziji ? primera radi, pomenuću samo pseudosonetnu formu koju su od polovine osamdesetih godina upražnjavali neki od najkreativnijih slovenačkih pesnika (Šalamun i Debeljak), utičući, izvesno, i na poeziju kod nas.
Đorđevićev pseudosonet odlikuje se odličnim, gusto izatkanim slikama, naglašenom sklonošću da se vizija ?stvarnosti? izgrađuje sinestezijski, upošljavajući sva čula stišanog lirskog subjekta koji se koleba između želje da iskaže i želje da ?ubije? reč. Na prvi pogled, strategija neosimbolističkog iskušavanja granica tišine ostavlja pesniku samo vrlo uzan prostor na kome sad mora da demonstrira ne samo svoje umeće poetičkog postavljanja pitanja, nego i osećajnost koja se izražava u vrlo estetizovanim, istančanim stihovima. U stvari, to čežnjivo i melanholično prebiranje po emocijama kao odjecima tišine koje su zamenile stari poredak stvari a da nisu uspostavile strogi oblik pouzdanja, ostaje jedino preostali način govora, još možda sposoban da prodre u Biće, ?nestalo?.
Među konvencijama koje prate instituciju ?prve knjige? postoji i ona po kojoj se od kritičara traži da blagonaklono proreknu pesniku uspešnu budućnost, ali se jednovremeno uzima da ?tek druga knjiga čini pisca?. Kada je reč o Odaji za reč Dragoslava Đorđevića, ta vrsta zaobilaznog manevra nije potrebna. U pitanju je retko zreo i vešto oblikovan književni prvenac, knjiga koja nam je ispostavila gotovog pesnika. Zanimanje kritičara za sledeću knjigu ovog autora neće biti, dakle, vođeno konvencionalnim, već stvarnim poetičkim razlozima lDnevnik
20.06.2001.
Vreli krugovi sna
Nikola Strajnić: SRCE PČELE;
?Bistrica?, Novi Sad, 2000.
Piše: Saša Radojčić
Pčela je Strajnićevo htonsko božanstvo u čiju košnicu je on pretvorio svoje srce da bi simbolički potražio metafizički put do diskurzivne, ali, pre svega, postupne spoznaje onog liturgijskog klatna pesme, i njegove nevidljive mesečeve muzike, u kojem sve uloge drugih kraljevstava bivaju razobličene u svojim kalkulabilnim poslovima i računima.
Pčela po Strajniću nije simbol samo opšteg uskrsnuća nego i vaskrsni signal pesme, poezije s kojom njeni "vreli krugovi" sna i nestvarnosti obezbeđuju imaginantno kraljevstvo njenog sopstva oslobađajući zavodljive impulse koji dolaze iz glave bez stanja očiju i srca, koji u "vrelom krugu gnječe grozdove sna i nestvarnosti". I kada se pritaji pčela u Strajnićevim pesmama ne gubi ni trunku konarne i mentalne samosvesti gde mora bez ičije pomoći, intuicije i posredovanja izvirati, teći i ponirati, pa čak i u svojoj nevidljivosti. Pesma je pesma kad reprezentuje svoju, a ne pesnikovu, dušu, kada se reinkarnira u duh pčelinji i njegovo biće "slatke vatre", u kulturu predanja visoko uzvišenog simbola iz izgubljenih knjiga postanja.
Ovi Strajnićevi stihovi su nadmoćno intelektualno i vešto samereni na prevlaci pesme iz njenog paradigmatskog izvora, odnosno inicijacije u znak i crtež slova. To je u izvesnom smislu i jezička promocija slike pisma čija je poetička komunikacija podvrgnuta jednoj vrsti itelektualne samoodbrane filozofije pesme kako bi se prva sekunda njenog bića, a potom i njen iskonski artefekt u celini, odbranio od poetičkih manipulacija, smišljanja, nameštanja, carina i kontrola. Strajnićeve pesme "pretražuju praznine nastale rođenjem" objektivnog saznanja. One "sa svojim šarenim tovarima" beže od njega kao i od mrtvog ljudskog sećanja istrajavajući u zajedničkoj izreci da je pesmi najvažnija pesma, jer sve ostalo je što dolazi i ostaje iza - varka. I nestanak večnosti. Takvi načini pesama dele svetla navidljivosti u sebi, ali i po sebi na "zrenja" i "nezasitosti zaspalih okrilaćenja" vremena koje nećemo nikada prepoznati. Oni odaznaju puteve prateći njima prelazak anđela nekud i nekad u tišini, u kristalu samoće kroz koju se u odeždi hlorofila Bog pojavljuje svakog trena. Takve pesme liče na autohtone larve iz kojih je nastala njihova svila.
