Teret iskušenja

18.04.13

Pisci o kojima se priča:

Autor: Vladimir Matković

- Može se reći da je u pitanju ironijia savremenog društva koje je u stanju da konzumira velike količine hrane, ali istovremeno i da konzumira velike količine sredstava za mršavljenje. Ceo roman je zapravo kritika društva u kome živi pisac, zato je i napisan - kaže za Danas poznata argentinska književnica Ana Marija Šua (1951), čiji se kontraverzni roman „Teret iskušenja“ (izdavač: Laguna, prevod Branko Anđić) konačno pojavio na srpskom.
Glavna junakinja romana Marina, u času kad stupa u centar za mršavljenje „Vreteno“, ima nešto više od četrdeset godina i teži preko devedeset kilograma. Umorna od neuspelih dijeta, uplašena sopstvenom nemoći da se obuzda, ipak veruje da će uspeti da stekne vitko telo o kojem mašta od devojačkih dana. Pacijenti pristupaju „Vretenu“ po sopstvenoj volji i za ogromne pare, ali su obavezni da plate još mnogo više ako odluče da odu pre nego što završe tretman. Pod upravom Profesora, prilično sadističke, ali harizmatske ličnosti, metodi slabljenja su krajnje svirepi: niskokalorične dijete, gladovanje i brutalan plan fizičkih vežbi. Grupa čuvara se stara da se pravila ispunjavaju, dok se pacijenti dovijaju kako da izbegnu toliki pritisak.

Kada je knjiga 2007. objavljena u Argentini izazvala je brojne podeljene reakcije pre svega zato što je reč o suptilnom razračunavanjem sa najtraumatičnijim delom argentinske istorije, takozvanim „Prljavim ratom“, koji je trajao od 1976. do 1983. godine. Za sedam godina vladavine vojne hunte na čijem je čelu bio general Hohe Rafal Videla, pod izgovorom uklanjanja protivnika ubijeno je 30.000 ljudi.
- Celu moju generaciju obeležila je diktatura. Nikad ne pišem direktno o diktaturi, ali se odjeci diktature uvek suptilno provlače u knjigama koje pišem. Ne znam koliko čitaoci iz drugih delova sveta to mogu da shvate, ali svaki argentinski čitalac će prepoznati da „Vreteno“ kao institucija iz romana može da se prepozna kao mesto na kome su ubijani i mučeni nestali. U knjizi postoji lik koji strujnim udarima muči pacijente. U tom liku mogu se prepoznati mučitelji iz doba diktature – kaže Šua i dodaje da ne treba smetnuti s uma problem nestalih. Prema njenim rečima, nestalo je između devet i 30.000 protivnika desničarske vojne hunte. Način nestajanja protivnika diktature, uglavnom mladih ljudi, bio je svirep. Posle jezivog mučenja bez obzira na to jesu li otkrili nešto ili ne, mučitelji bi žrtve uspavljivali narkoticima, ukrcavali u avione i odvozili na pučinu iznad Atlantskog okeana gde bi ih žive bacali u more. Na taj način stradale su hiljade ljudi. Ana Marija Šua nam govori o svom iskustvu – Moja porodica i ja osetili smo posledice diktature na svojoj koži. Moja sestra je bila prinuđena da pobegne i danas živi u Čikagu. Još dve moje rođake morale su da pobegnu i one danas žive u Francuskoj i Španiji. Dvoje mojih rođaka je nestalo i do dana današnjeg nemamo pojma gde su.
Još jedan u nizu sistematskih zločina tadašnje vojne hunte bilo je i oduzimanje dece njihovih protivnika. Naime, trudnim ženama koje su ispitivane, deca su oduzimana i davana pristalicama vojne hunte. Glavni izgovor što deca nisu vraćena svojim porodicama bio je taj da će deca biti ‘vaspitavana da mrze vojnu huntu’, što tadašnji vlastodršci nisu smeli da dopuste. Dobro su poznate majke i bake sa Majskog trga koje već tri decenije traže svoje nestale. Ana Marija Šua kaže da je uspostavljena jedinstvena baza podataka o DNK. Do sada je pronađeno 110 beba, sada su to naravno odrasli ljudi, a svako malo se pronađe još neko.

Neminovno se nameće pitanje kako se argentinsko društvo, koje je inače veoma podeljeno, suočava sa bolnom prošlošću.
- U ovom trenutku naša zemlja je lider u odbrani ljudskih prava. Preuzela je odgovornost za zločine koji su se dogodili. Danas se ljudima koji su učestvovali u sprovođenju zločina na svim nivoima sudi. Od vrha vojne vlasti do najnižih činovnika. Izveden je svako, bukvalno do poslednjeg mučitelja. Mnogi se sa ovakvom politikom vlasti ne slažu. Mislim, međutim, da je to najbolje što sadašnja argentinska vlada radi. Sadašnja vlada se može kritikovati zbog političkih i ekonomskih poteza kojima pribegava, ali što se zaštite ljudskih prava tiče, to radi savršeno. Vlada je mnogo sarađivala sa Bakama i Majkama sa Majskog trga koje traže svoje nestale.

10.04.13

Osećam da je ovaj svet smešno, apsurdno mesto za život, tako da je bolje smejati mu se, kaže argentinska književnica Ana Marija Šua

Šta bi sve ljudi uradili da se prilagode konstruisanim idealima sadašnjice, ali i kako se bore za svoju egzistenciju pod pritiskom, u diktatorskim uslovima jednog centra za mršavljenje, na satiričan način otkriva popularna argentinska književnica Ana Marija Šua, u romanu „Teret iskušenja”. Ovu knjigu kod nas je objavila „Laguna”, a preveo je Branko Anđić.
Povod za razgovor sa autorkom njeno je gostovanje u „Laguni”, u petak 12. aprila, od 12 časova, u knjižari „Delfi”, u beogradskom SKC-u, kao i predavanje koje će od 14 časova održati na Filološkom fakultetu. Inače, Šua je, kako sama kaže, u Španiji poznata kao „kraljica mikrofikcije”, u žanru ne dužem od jedne stranice, u kojem je napisala pet knjiga. Autorka je i pet romana i tri knjige kratkih priča, a neke od njenih tema su telo, smrt, bolnice, srednja klasa, starost. Radi za film i televiziju, a uspešna je i kao spisateljica za najmlađe. „Srećom, pišem sa dosta humora. Osećam da je ovaj svet smešno, apsurdno mesto za život, tako da je bolje smejati mu se”, kaže u razgovoru za naš list.

Ana Marija Šua jedno vreme provela je u Parizu, kako bi osetila novi način života. U Argentinu se vratila sa suprugom 1977. godine, druge godine tamošnje diktature. „Da nije bilo diktature, moja sestra bila bi mi blizu, a ne u Čikagu, mnogi prijatelji i poznanici bili bi živi... Jedan od likova u mom romanu ima veze sa tim periodom, čitaoci će ga lako prepoznati”, ističe Šua, vraćajući se zatim na temu romana „Teret iskušenja”.
– Moji junaci ne žele da smršaju samo zato da bi bili prihvaćeni ili voljeni. Podnose ozbiljnu zavisnost koja preti njihovom zdravlju, u nekim slučajevima, i njihovim životima. Zapravo, ovo je priča o slobodi. A šta sloboda znači? Zašto je želimo? Ako odaberete da budete pritvoreni u centru za mršavljenje, da li je to sloboda? Ako odustanete od svojih zavisnosti, da li je i to sloboda? I koji su to naši pravi izbori u ovom svetu, u ovom društvu? – pita se naša sagovornica, dodajući:
– Ljudska bića su kontradiktorna. U mojoj knjizi, pacijenti su po slobodnoj volji izabrali pomoć, kako bi se oslobodili svojih zavisnosti. Zapravo, žele da pokažu koliko je u stvari nemoguće pomoći im, kako je nepopravljiva njihova požuda za jelom. Stide se debljine, i u isto vreme, ponosni su što začikavaju takozvano normalno ponašanje. Potajno su ponosni što su loši momci. Doktori, „profesor” koji vodi kliniku, kao i veliki deo osoblja, bore se za to da pacijenti prihvate i slede pravila centra za mršavljenje. Kao sadisti, uživaju u moći koju poseduju nad pacijentima, ali ih i preziru zbog toga što sebi mogu da priušte boravak u takvoj ustanovi.

Da bi nam približila savremenu argentinsku književnost Ana Marija Šua objašnjava da su naročito mlađi autori okrenuti temama nasilja, droge, siromaštva, korupcije. „To je kao da kroz uveličavajuće staklo gledate najgore stvari. Ali, rezultat je odlična literatura. Mladi autori stvaraju lepotu iz đubrišta ”, mišljenje je Šue.
Uoči svog dolaska u Beograd kaže da je o Srbiji i Beogradu, o ovdašnjim ljudima, pekarama, rekama, kafeima, kao i umetnosti i literaturi, čula od dobrih srpskih prijatelja. Napominje da poznaje i Kusturičine filmove.

Marina Vulićević

Mikropriča za „Politiku”
Umesto da kaže na čemu sada radi, Ana Marija Šua ispričala nam je svoju mikropriču nazvanu „Nikada ne govori unapred”:
– Pisac otkrije ideju za priču koju namerava da napiše. O tome govori za stolom, izlaže dobru zamisao, oko njegovih reči raste uzbuđenje, priča je opipljiva do te mere da je neprobojna za dim cigarete, ali ocrtava njegove providne konture. Kasnije, kada pokušava da je preobrazi u slova, uviđa prethodno zanemarene pukotine kojima su odstrujale reči, to su minska polja, izmaglica osrednjosti napada tekst, a bogovi odbijaju ponude žrtve koja više nije čista, i u kojoj su, pre njih, drugi uživali.