Teret

15.11.04

Baš kao nekada - krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka - kada nam je svet nove svetske proze učinio razumljivim, bliskim i gotovo neophodnim, pisac i prevodilac David Albahari nedavno je ponovo posetio Beograd, još jednom podižući sa sobom vetrove savremene svetske književnosti. Ovoga puta, to su bila upravo njegova dela prevedena na četrnaest jezika, čemu je bila posvećena svojevrsna izložba u Narodnoj biblioteci Srbije. „Mrak”, „Mamac”, „Snežni čovek”, „Cink”, „Gec i Majer”, „Opis smrti”... prevedeni na španski, hebrejski, nemački, francuski, grčki, italijanski, engleski, mađarski, holandski... Jedno od najnovijih stranih izdanja proze Davida Albaharija jeste i „Mamac” koji je objavila izdavačka kuća „Beza”, 31. oktobra ove godine...dok je, na srpskom jeziku, zbirka eseja pod naizivom „Teret” objavljena u ediciji „Forum pisaca”.

Sudbina je ipak htela da čovek kome su stari Zemunci s blagonaklonošću dozvolili da sebe naziva Zemuncem, iako tu nije rođen - već deset godina živi u Kalgariju, u Kanadi. Domaći čitaoci njegovo odustvo gotovo i da ne primećuju, budući da su Albaharijeve knjige stalno tu, kraj nas: nove, kao i one starije, ali u novim izdanjima. Međutim, kako kaže sam Albahari, ni daljina nije više ono što je nekada bila, kao ni izgnanici...

Kako bi izgledala vaša kratka priča o današnjem Beogradu?

- Beograd me je uvek osvajao svojom vitalnošću, tako da bi i moja priča o njemu bila ispunjena vitalnošću koja isijava iz grada koji je sada, možda više nego ikada, pravo raskršće svetova. Možda ta vitalnost Beograda i nastaje zbog toga što je to grad koji je razapet između istoka i zapada, tradicije i avangarde, brda i ravnice, te mora neprekidno da obnavlja sebe da bi opstao.

Urbano dete na izletu

Nema sumnje da ste morali da nosite svojevrsno breme istinskog predvodnika jedne generacije knjževnika čije je delo svedočilo o nadahnuću koje proističe iz života grada, ali u značajnoj meri i rokenrola. Već deset godina živite u senci Stenovitih planina, daleko od grada o kojem ste pisali. Na koji način se vaše razmišljanje o gradu u međuvremenu promenilo?

- Nikada nisam o sebi mislio kao o predvodniku, pogotovo kada je reč o pisanju. Uvek sam sebe video kao učenika, i uvek je bilo autora u mojoj generaciji za koje sam ja osećao da su predvodnici, bar kada je reč o prozi kakvu sam želeo da pišem. Recimo, istinski predvodnici za mene su bili Miodrag Vuković i Žarko Radaković, koji su osvajali svet proze na daleko radikalniji način od mene. Svi smo, u svakom slučaju, bili opčinjeni jezikom i njegovom strukturom; grad i urbana atmosfera imali su, u stvari, manje važnu ulogu, ali su bili, to je tačno, naš prirodni ambijent. I dalje je urbani ambijent prirodan za mene, bez obzira na to što sada živim u gradu sa sasvim drugačijom strukturom i arhitekturom, i bez obzira na moje otkriće planina i planinarenja. Redovno pešačim Stenovitim planinama, ali uvek se osećam kao urbano dete na prekrasnom izletu. Planine ne možete da prevarite. Doduše, ni grad ne možete da prevarite, jer će grad ranije ili kasnije svakoga prilagoditi sebi.

- Živeći izvan prostora sopstvenog jezika, stičete li utisak da ste se udaljili i od preteranog pritiska istorije i istorijskih prilika, što život na ovom prostoru ponekad čini mučnim, bezizlaznim, donekle i besmislenim? Uostalom, o tome govorite u nedavno objavljenoj zbirci eseja „Teret”...

- Bežeći od istorije, zapravo sam uronio u istoriju, i nijedan jezik, ni moj ni onaj drugi, nisu mogli da spreče to uranjanje. Sada, međutim, posle pet romana nastalih tokom ronjenja po moru istorije, vreme je da pišem o nečem drugom. Uostalom, istorijska priča je i ovde okončana, ali se ona i dalje upotrebljava (ili zloupotrebljava) jer se time skreće pažnja sa važnijih problema i dilema. Ne čini, dakle, pritisak istorije ovdašnji život mučnim, već su to nastojanja političara da dokažu da su neke stvari važnije od kvaliteta samog života. I sve dok ljudi budu verovali u takve besmislice, njihovi životi će biti tek senka onoga što bi istinsko ljudsko postojanje trebalo da bude.

Postmodernistički hip-hop

Pomenimo, ipak i rokenrol. U jednom trenutku se učinilo da živimo u svetu „završenih stvari”, a među njima je bio i rokenrol. Neki slavni muzičari su se poklonili, mahnuli i izjavili da zauvek odlaze u penziju. Međutim, ponovo su počeli da objavljuju. Kako to tumačite?

- Postoji nekoliko mogućih odgovora na to pitanje, a jedan od njih je svakako povezan sa osećanjem nostalgije. Nisu, naime, ostarili samo rok-muzičari, već i njihovi slušaoci, i oni, ti slušaoci, koji su sada sredovečni očevi, pa i dede, prisećaju se svoje mladosti uz muziku onih koji su ih nekada zabavljali. Međutim, postoji tu i nešto drugo - činjenica da se svet rok kulture iz korena izmenio, odnosno, da je poslednjih godina rokenrol potisnut i da hip-hop (shvaćen u najširem smislu) predstavlja glavni oblik tzv. alternativne kulture. Neko ko je nekada voleo Erika Kleptona, teško može danas da zavoli Eminema, kao što neko ko je uživao u sviranju, recimo, „Rolingstonsa”, ne može da otkida na „sviranje” Autkasta. Klasičan rokenrol je danas ono što je nama izgledao bluz u šezdesetim godinama. Tada sam verovao da se izvođači bluza rađaju stari, a tako danas hip-hop mladež verovatno misli o rok muzičarima. Uprkos tome, sasvim je izvesno da, čak i ako sve bude konačno, rokenrol neće nikada umreti. Hip-hop je samo jedan živahan izdanak roka, i to veoma zanimljiv izdanak jer po svom načinu pozajmljivanja iz tradicije, slobodnoj upotrebi "citata" i parodijskom pristupu formi, zapravo pripada umetnosti postmodernizma. Hip-hop je najbolji dokaz da je postmodernizam živ i zdrav, te da sasvim dobro izgleda.

U knjizi svojih sećanja Bob Dilan kaže da čovek kada iskreno piše zaustavlja sopstveni život: tada, naime, počinje stvaranje (a život valjda prestaje?). Da li se i vi složete sa takvom tvrdnjom? Da li je slučajno vaša najnovija knjiga zbirka eseja?

- Kada pišem, osećam se znatno ispunjeniji životom, kao da sam dvostruko, ili čak višestruko, živ. Stvaranje, za mene, nije zaustavljanje, već silovito obnavljanje i neprekidno kretanje. Ni Dilan, naravno, ne misli da stvarni život doslovno staje, i verovatno želi da ukaže na razliku između istinske stvarnosti i njenog umetničkog preoblikovanja. Uostalom, stvaranje je uvek svojevrstan mistični čin, oblik izlaska iz stvarnog sveta u izmaštani kosmos. Ponekad se taj izlazak pretvori u pesmu, ponekad u priču, a nekad dobije i oblik eseja. U mom slučaju to se ne događa previše često, i ova knjiga se ne bi ni pojavila da Filip David nije bio istrajan u naporima da me ubedi da mogu da pripremim takvu knjigu. Ona, dakle, jeste slučajna, premda zapravo i nije slučajna, jer sve u našim životima ima određeni smisao i potpuna slučajnost uopšte ne postoji. Bilo kako bilo, pisanjem ovih tekstova ja sam se bar delimično oslobodio tereta o kojima oni govore, i sada mogu lakše da se vratim svojim pričama i romanima.

Pohlepni čitalac

Šta trenutno čitate, a šta pišete? Verujete li da postoji nešto što bi se moglo nazvati nadahnućem? Čija vas dela sada najviše privlače? Koju muziku slušate? Kako izgledaju vaša svetska putovanja po zemljama u kojima su prevedene vaše knjige?

- Kao i uvek, najviše me inspiriše sam jezik. Dovoljan je neki neobičan sklop dve reči, ili kakva nedovršena rečenica, pa da od toga u meni nastane, ili bar započne, kratka priča. Pisanje romana, s druge strane, ne traži inspiraciju već zanatsku upornost i izdržljivost. Roman na kojem sada radim upravo me tako iskušava, terajući me da stalno preispitujem svoje zanatsko umeće. Odigrava se u Zemunu, u naše vreme, sa malim izletima u prošlost. Počeo sam ga, kao i neke prethodne, sa namerom da pišem o ljubavi, ali za sada u njemu najmanje ima ljubavi. Ko zna, možda će se još pojaviti? A možda i ja grešim, pa čekam da ljubav naiđe umesto da krenem u potragu za njom? Izgleda da još moram da učim, a to je uvek dobar znak. I ja sam, kao moj junak sudija Dimitrijević, pohlepan čitalac, što znači da dok jednim okom čitam neku knjigu, drugim već merkam nekoliko novih naslova. Poslednjih dana uživao sam u pesmama i kratkim prozama Milana Đorđevića, odnosno, nadoknađivao sam ono što sam poslednjih godina propustio u njegovom stvaralaštvu, a sada ulazim u nove romane Svetislava Basare i Vladimira Tasića. Najviše čitalačkog (a i profesionalnog) zadovoljstva, tokom proteklih nekoliko godina donele su mi knjige Harukija Murakamija i Šermana Aleksisa. U svetu muzike, pak, ostao sam veran rege muzici, u kojoj grupe poput sastava „Midnajt” i „Graundejšn” najavljuju pravu obnovu te pomalo okoštale muzičke forme.

Sanjate li i dalje o mestu baštovana u nekom zen vrtu? Da li ćete vaš vrt možda jednoga dana (ponovo) napraviti u Zemunu..?

- Naravno, dok slušam rege i čitam lepe knjige, ne prestajem da sanjam o baštovanskom poslu u nekom zen vrtu, mada sam sve svesniji da je to ipak samo san. No, neke snove treba uvek sanjati, kao što treba uvek imati nadu u dolazak boljih vremena. A vrt je i onako u srcu, nigde drugde.

Mirjana Ognjanovic

Blic, 09.11.2004.

Dve žene u mojim pričama



Naravno, lepota se može naći i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini sigurnijim, sebičnijim u stvari - napisao je David Albahari u romanu „Cink“ u kome opisuje intimnu priču o svom odnosu sa ocem. Novo izdanje tog romana objavljeno je kao stota, jubilarna knjiga ugledne biblioteke „Minut“ izdavačke kuće „Stubovi kulture“.

Komentarišući za „Blic“ činjenicu da je pisac u dijaspori Albahari je rekao kako se nada da je to samo trenutno.

Da li je?
- Zar ne mislite da je život, na neki način, trenutna pojava? Uočite ogroman značaj trenutka. Svako prebivanje bilo gde jeste trenutno. Pa i u ovom mom konkretnom slučaju. Doduše, taj trenutak traje 10 godina. Dakle, ja sam na privremenom radu u inostranstvu s tim što ne radim ni za koga osim za samog sebe.

„Cink“ je jedna duboko intimna priča koja pokreće brojna pitanja. Recimo, da li biste ponovili sve što ste radili kad biste mogli da krenete iz početka?
- Na to je teško dati precizan odgovor. Nisam siguran šta bih i kako bih pisao. Mada, mislim da bi opet u stvarnom životnom modelu moje porodice tražio model porodice o kojoj pišem. Iako je većina mojih knjiga duboko intimna i dotiče stvarne događaje iz stvarnih života mojih roditelja, mene i cele porodice, to vidim samo kao predložak za stvaranje jedne imaginarne porodice. Ono što međutim znam, ako zamislimo takvu situaciju, jeste da bih ponovo bio pisac.

Zaista?
- Da, bio bih! Hteo sam da kažem da bih u tom slučaju odabrao onu potpuno nevidljivu prisutnost pisca kakvu ima Tomas Pinčon, pisac koji se ubraja u značajne američke književnike a niko ga nikada nije video.

Šta je to što vas konkretno fascinira kod Pinčona?
- Fascinira me sposobnost jednog autora da pobegne od „draži i privlačnosti“ javnosti. Pogotovo je teško o tome misliti ovde gde se javnost uzima kao preduslov za postojanje pisca. Dakle, potrudio bih se da imam tu vrstu odnosa sa javnošću, tačnije distancirao bih se.

Kad se okrenete iza sebe čega vam je najviše žao? Šta ste propustili?
- Ima stvari na koje kad pomislim stiže me slutnja da su se te stvari drugačije odigrale promenile bi mi život.

Na primer?
- Ima nekih detalja koje, iako pišem intimne romane, ipak ne bih pominjao. Postoje mali ili veliki životni detalji za kojima žalim. Recimo trenutak, koji nije ušao u roman „Cink“, između mene i mog oca kad se nisam poneo na način kakav bi bio primeren. Sa takvim jednim trenutkom iskreno žalim i voleo bih da mogu ponovo da ga oživim. Govorim, dakle, o odnosu između mene i njega. Sam događaj je tek slika (jednog dela) tog odnosa. Eto, za takvim trenucima žalim; sve u svemu kada pogledam unazad mogu da kažem da sam zadovoljan svojim životom.

Zadovoljni ste?
- Zadovoljan sam.

Kakvu poziciju žene imaju u vašem životu?
- Žene su apsolutno najvažnije na svetu. Postoje neke žene koje su u mom životu odigrale presudnu ulogu. To je svakako moja majka kojoj sam pokušao da se odužim romanom „Mamac“, a drugo je, naravno, moja supruga sa kojom delim i dobro i zlo već dosta godina i koja takođe na neki način figurira u onome o čemu pišem. Ponekad imam utisak da su me one oblikovale. Dakle, postoji taj lik moje žene u mojim pričama i eto i to je neka vrsta odavanja počasti i zahvalnosti. Ona je, verujte, često moj uzrok sreće i sigurnosti.

Kak bi ste ukratko objasnili šta je to najvrednije što vam je podarila vaša majka?
- Od nje sam mnoge stvari pokušao da naučim. Ono što sam kod nje, sada to znam, najviše cenio bila je njena spremnost da uvek sasluša druge, da bude dobra prema njima, da nikome ne zameri toliko da bi od te osobe napravila neprijatelja... Mislim da je ona bila jedna od onih osoba koje nisu imale neprijatelje. I, to mi se uvek činilo kao divan životni ideal.

Tatjana Nježić

01.11.04

Mera delikatnosti i duhovitosti jeste mera Davida Albaharija. Iz ovakvog Albaharijevog stila dogodi se da apsolutno nemate osećanje da u razgovoru čujete neku prejaku reč a da na kraju ipak uvidite da je izgovorio i da je zen budista i da je pocepana ličnost i da je poražen, a nije izbegao ni reč srce. I eto, lekcija o pažljivom rukovanju rečima, o distanci prema sebi, o gospodstvenom ličnom i literarnom stilu je tu, pred vama.

Pred Sajam knjiga Forum pisaca objavio je Albaharijevu knjigu "Teret" u kojoj su se našli ranije napisani eseji na temu identiteta jevrejske književnosti, antisemitizma, izgnanstva. Najpre o jasnoj odluci da svoj status u Kanadi ne zloupotrebljava.

- Ja nisam politički pisac, nisam otišao iz političkih razloga. Mislim da bi bilo strašno glupo da sam tamo pričao da me je neko proterao.

Pisci koji su odlazili šezdesetih godina iz istočne Evrope i koji su bili stvarni politički izgnanici imali su drugačiji tretman od pisaca koji su došli devedesetih, a odbijali su, poput mene, da im se pripiše etiketa političkog izgnanika. Onda ste prepušteni drugoj vrsti borbe za opstanak u toj literaturi jer vas gledaju samo kao pisca, a ne kao neku političku zverčicu koju treba možda gajiti. Jednostavno nisam mogao da se predstavljam kao nešto što nisam.

Koji je rezultat utakmice David Albahari - Kanada?

- To je uvek utakmica u kojoj i dobijate i gubite. I svakome ko deli tu sudbinu, a nisu samo pisci "izgnanici", za nekoga je rezultata nerešen, za nekoga gubitak pobeđuje, za nekoga dobitak. Malo je staromodno govoriti o srcu, ali merilo tog gubitka ili dobitka je način na koji ja to osećam u svom srcu. I srce kaže da sam na gubitku. Mislim, čovek može da se pretvara, ali iskreno govoreći, dobitak je za mene manji od gubitka.

Jevrejske teme

Asocijacija na Davida Albaharija nekim generacijama je rokenrol, kratka forma, Leonard Koen, Apdajk, Belou, istočnjačka filozofija. Otkud jevrejske teme?

- Vi to hoćete da kažete da sam ja ostario? Sve to što ste spomenuli ja volim i danas, ali to ne znači da ne mogu da se bavim jevrejskim temama. Taj jevrejski aspekt svog bića nikada nisam krio. Moja prva knjiga "Porodično vreme" su priče o odrastanju u okviru jevrejske porodice. Mene je zanimala filozofija Istoka i rokenrol upravo zato što su nudili nadidentitet koji vam ostavlja slobodno da rešavate one niže slojeve identiteta, ali vam to da možete da budete hipik ili da pratite istočnjačku filozofiju omogućava da vidite sebe mimo svega toga. Danilo Kiš se bunio ako bi ga nazvali jevrejskim piscem, govorio je da je odrednica pisac dovoljna, i mnogo više od svega ostalog. To ipak ne znači da ne treba raditi na onim aspektima manjih identiteta koje čovek ima.

Mislite na Davida Albaharija kao pisca?

- Ne, na sve. Mislim na ceo život.

Rekli ste u novoj knjizi da biste se, i da ste pokušali da postanete deo kanadske književnosti, suočili sa čvršćim i surovijim granicama?

- Ako ne pišete na engleskom ili francuskom, i bez obzira na to što će vas formalno podržavati, vi kao pisac na stranom jeziku nikada stvarno nećete biti deo te književnosti. Ne zato što neko oseća nešto loše prema vama, već zato što ni na koji način ne govorite čitaocima vaših knjiga. Ako hoćete stvarno da postanete deo kanadske književnosti, morate da se prebacite na neki od tih jezika. Ili da budete u situaciji u kojoj se nalazi Škvorecki, koji i dalje piše na češkom, ali mu se knjige odmah prevode.

Bili ste guru jednog Beograda koji je izgubio bitku. Zašto se to dogodilo?

- Ja ne vidim te prošle godine kao neke lažne godine. Mislim da mnogi ljudi hoće da se predstave kao ljudi kojima je sve bilo jasno, sve su znali samo, eto, nisu imali prilike da kažu. Ja odmah kažem da ništa nisam znao, živeo sam jako srećno u ovom gradu, sedamdesetih-osamdesetih, apsolutno sam se dobro osećao. I sada kada čujem priče da sve to nije bilo tako kao što je bilo, onda nemam ništa protiv ni da je to bila jedna virtuelna stvarnost u kojoj sam dobro živeo. Za mene je to divno doba i nema razloga da ga se odričem.

Šta znači to da ste progutali mamac istorije?

- Mamac istorije je, nažalost, čak i u tome što ako želim da budem viđen kao hipik to je progutala istorija. Okreni-obrni, svi moji nadidentiteti su progutani od istorije, i onaj jugoslovenski, i onaj hipi, pa čak ni rokenrol više nije toliko bitan, a pošto ipak sebe ne mogu da vidim kao repera, i tu sam negde žrtva istorijskog razvoja.

Tatjana Čanak

03.12.04 Vreme

David je Albahari dugo bio kanda i frontmen one generacije pisaca – ili naprosto jedne sasvim uslovno postojeće spisateljske skupine, spontano okupljene po estetskoj i svetonazornoj srodnosti – koja se gorljivo odricala bilo kakvog upliva Istorije u Tekst, u taj sveti zabran Književnosti. Formirajući se u zlatnoj – dobro de, pozlaćenoj – ljušturi poznog, dekadentnog socijalizma/titoizma, u kojem se činilo da je vreme zauvek stalo i da živimo, makar "mi" ako već ne i celo čovečanstvo, nekakvu Postistoriju bez kraja i konca, oni su se (s vrlo šarolikim književnim rezultatima i dosezima – češće lako zaboravljivim, ređe dojmljivim i bitnim) veselo prepustili slobodnom (s)igranju u Postmodernističkom Zabavištu; avaj, cinična je Istorija sve vreme zapravo vrebala iza ugla s macolom u ruci, klepivši njih ništa manje nego sve ostale... Eto, i tako može da se prinudno odraste! Bez šale, iz ovog su se upada sveopšte istorije raspadanja u do tada dobro branjene književne kabinete izrodile, naravno, bezbrojne i mahom korisne tj. produktivne "mutacije" u poetikama bitnijih pisaca postmodernističkog naraštaja; Albahari tu, dakako, nije bio izuzetak. Nakon izvanrednih "ranih radova" poput Porodičnog vremena i Sudije Dimitrijevića, Albahari je, naime, upadao sve dublje u nirvanistički dosadni manirizam kratkih priča-o-nemogućnosti-pričanja-priča (za šta je, dakako, rutinski dobijao salve hvalospeva od "savezničke" kritike, što je još jedan dokaz da za pisca nema na svetu pogubnije pojave od inercije "prijateljske kritike", one koja ga hrabri da spokojno nastavi svoj rutinerski hod duž Road To Nowhere!), napisavši mahom tokom osamdesetih lep broj knjiga koje su "svi" hvalili ali ih je malo ko (do)čitao, a još je manje onih koji bi vam iskreno rekli da im intimno nešto znače. Ne računam, dakako golobrade postmodernističke would-be pisce...

Oluja Istorije koja je "ove prostore" zahvatila početkom devedesetih, te piščevo preseljenje u kanadski grad Kalgari 1994., označili su za Albaharija ne samo životnu nego i književnu prekretnicu i on je, počev od Snežnog čoveka, iznova pisao sve bolje i bolje romane i priče, ne izneverivši pri tome ništa uistinu bitno od svog estetsko-emotivnog prtljaga, nego se naprosto vrativši ispisivanju "porodičnih priča" kakve najbolje zna da priča, a sve to neminovno propuštajući kroz filter, s jedne strane, Ponovo Razgoropađene Istorije, te sa druge kroz razmatranje svog "samoizgnaničkog" iskustva, sa svim nuspojavama koje ono izaziva.

Esejistička zbirka Teret sastavni je deo ovog Albaharijevog "kanadskog opusa", i u njoj se pisac rve sa istim demonima koji nastanjuju i njegove recentnije proze. Dvadeset kraćih i dužih ogleda podeljenih u tri poglavlja tematski se fokusira na nekoliko podjednako važnih autorovih "opsesija". Prva je među njima pitanje spisateljskog – i ljudskog uopšte – (samo)izgnanstva u posthladnoratovskom svetu, egzila, dakle, lišenog one romantične aure koju su "borci za slobodu" sa evropskog Istoka ranije hteli-ne hteli nosili, i bez koje se sva egzistencijalna teskoba izmeštenosti prikazuje u mnogo ogoljenijem vidu. Albahari se sa vlastitim i tuđim egzilantskim iskustvima, sa pitanjima višestrukosti identiteta, vernosti maternjem jeziku ili prihvatanja "jezika sredine" bez kojeg se ne može u književni mainstream novog okruženja, međusobnog nepoznavanja i nepoverenja onih koji su došli i onih koje su pri dolasku zatekli, etničkih i kulturalnih partikularizama i predrasuda – a najgora je od svih ona koju čovek može gajiti o sebi: da je lišen predrasuda! – itd., nosi bez inače toliko uobičajenih mistifikacija, bez patetike i povišenog tona, sa sebi svojstvenom lucidnom samozatajnošću, čak diskretnim humorom. Prvi i drugi ciklus ogleda u Teretu mahom su, dakle, nastanjeni ogledima u kojima pisac razmatra sva ona "nezgodna" pitanja savremenog – uslovno govoreći – apatridstva, ili pre će biti egzistencijalne raspolućenosti između onoga čime se biva i onoga gde se prebiva... A to nije nipošto neko specifično spisateljsko iskustvo – te ga Albahari u dobrom delu tekstova tako i ne tretira, mada pisac iz svoje kože ne može pobeći – no, s druge strane, pred piscem, kao čovekom kome je maternji jezik oruđe spoznavanja i izražavanja sveta i sebe u njemu, stoje i neke specifične dileme i izazovi, i Albahari im kao esejista parira nekolikim zaista dragocenim uvidima. Takođe, u prvoj se polovini Tereta nalazi i jedno osebujno svođenje računa sa posledicama mahnitanja Istorije balkanskim potkontinentom; tekst "Zagreb, deset godina kasnije" najupečatljiviji je izdanak ovog tematskog kruga, briljantna, kao "uzgredna" putopisno-lirska minijatura i lekcija iz otmenog, nužno pomalo rezigniranog Gradoljublja kakvo kao da se izgubilo u jednom vremenu kanonizovane grubosti i prostaštva.

Drugi je "opsesivni" tematski krug ove knjige pitanje jevrejskog – opet: i spisateljskog i "naprosto" ljudskog – identiteta. Ispisujući svoja razmišljanja o jevrejstvu (svom, književnom, opštem...), Albahari pleni autobiografskim krokijima o postepenom prilaženju vlastitom identitetu (ili izboru istog), o pitanju "jevrejske" književnosti – da li je to samo ona ispisivana na hebrejskom, ili u Izraelu, ili svaka književnost koja se bavi jevrejskom tematikom, ili čak svaka ona koju ispisuje pisac jevrejskog porekla? – o antisemitizmu kao osobenom, istorijski vrlo prepoznatljivom obliku neznalačkog straha od Drugog, o složenim pitanjima preplitanja različitih identiteta u jednoj osobi i na jednom geografskom prostoru, o komparativnom sagledavanju savremenog antisemitizma u Srbiji i na "razvijenom Zapadu". U ovom se tematskom krugu nahodi i vrlo potresan "dokumentarni" tekst Pisma iz logora, čiji su sastavni deo autentična logoraška pisma Jevrejina (prvog muža Albaharijeve majke) iz logora u Nedićevoj Srbiji. Neposredovano "artificijelnošću" klasičnog književnog teksta koji nas svojom imanentnom "fikcionalnošću" ipak uvek pomalo zaštićuje, čak i kada govori o najstrašnijim stvarima, ovaj direktni, čeoni sudar sa organizovanim Zlom i njegovim žrtvama potresa i uznemirava do kostiju, ali i pomaže – onima koji pomoć uopšte žele – da se bez "relativizujućih" mistifikacija spozna kako izgleda ljudska, stradalnička strana "velikih", ponajčešće sumanutih istorijskih projekata. A to je, to prinošenje Žrtve opakoj i oblapornoj Istoriji zapravo onaj teret o kojem Albahari sve vreme govori kroz meandrirajuće varijacije, i o tome je pisac "Geca i Majera" u ovoj knjizi ostavio nešto tekstova bez uvida u koje se ubuduće ne bi smelo olako govoriti o svemu onome što toliko opterećuje naše živote.

Teofil Pančić

26.09.04

Dva nova naslova - “Teret” Davida Albaharija i “Svetovi u haosu” (Jevrejske i druge teme) Filipa Davida upravo je objavio izdavač LIR BG u ediciji biblioteka Forum pisaca.
Po riječima Milana Đorđevića, urednika ovih izdanja, knjiga eseja i zapisa Davida Albaharija “Teret” sastoji se od dvije grupe tekstova. Prva sadrži tekstove o raznim jevrejskim temama - od pokušaja definisanja jevrejske književnosti i jevrejskog pisca do komentara o antisemitizmu u Srbiji, toleranciji i odrastanju u svjetovnoj jevrejskoj zajednici u Jugoslaviji. Iako na izgled nepovezani, ovi zapisi ipak tvore jedinstvenu sliku o značaju jevrejske tradicije za autorovo književno stvaralaštvo, i objašnjavanju njegova nastojanja da preciznije odgovori na neka pitanja koja su od presudne važnosti za profilisanje identiteta.
Drugu grupu čine tekstovi napisani u posljednjih nekoliko godina, a koji su nastajali u autorovom traganju za odgovorima na pitanja koja postavlja život u dobrovoljnom izgnanstvu. U njima dominiraju pitanja uticaja izgnaničkog položaja na stvaralaštvo, definisanja samog izgnanstva, sudbine jezika i privikavanja na novu životnu i kulturnu sredinu. Pojedini tekstovi su posvećeni uticajima političke korektnosti i kulturne dominacije, sukobu između stare i nove kulture, te traganju za najboljim načinom da se savlada negativan uticaj nostalgije.
Sagledani zajedno, eseji i zapisi u knjizi “Teret” nude odgovor na nastojanje autora da definiše svoje mjesto u novoj životnoj sredini, kao i da preciznije utvrdi uticaj pripadnosti jevrejskoj zajednici, odnosno da sagleda kako svi oni utiču na stvaralaštvo i sam proces pisanja.
Knjiga Filipa Davida “Svetovi u haosu” (Jevrejske i druge teme) žanrovski je raznovrsna i obuhvata eseje, dnevničke bilješke, priču i jedan filmski scenario.
- U esejističkom dijelu uvodno mjesto zauzima kraća studija: “Teze o jevrejskom identitetu”, zatim eseji: “O prirodi zla, krivici i kulturnom modelu” - kritička analiza literature koja obrađuje ove teme i esej o Hani Arent i njenom odnosu prema jevrejskom pitanju- kaže Milan Đorđević i dodaje:
- Dnevničke bilješke zauzimaju dobar dio knjige i u ovim bilješkama, prate se svakodnevna događanja u političkom i kulturnom životu Srbije, ali i šire koji imaju neposredne veze sa životom jevrejske zajednice, njenim problemima i odnosom drugih prema toj zajednici. Posebno mjesto u ovom dijelu knjige zauzimaju teme antisemitizma i manifestacije njegovih pojava. Dio knjige posvećen je i porodičnoj istoriji, sjećanjima na djetinjstvo i holokaust i okolnostima preživljavanja u jednom mračnom vremenu. Književni dio sadrži i jednu priču koja je inspirisana kabalističkim legendama i hasidskom tradicijom. Na kraju, tu je i do sada nerealizovani filmski scenario koji se takođe u potpunosti zasniva na istoj vrsti tradicije, na pričama o dibuku, Golemu i sličnim vjerovanjima u kojem se prikazuje putovanje pred Prvi svjetski rat jednog tek svršenog učenika kroz predjele centralne i srednje Evrope u potrazi za ključem koji će mu odgonetnuti neke tajne života i postojanja.

V.OGNJENOVIĆ