Temeljna opcija

29.02.08 NIN

Jedanaest priča ove kratke knjige u znatnoj meri je obeleženo publicističkim tonom, u nekim slučajevima nedvosmisleno ispoljenim u reportažnom stilu ili maniru novinskog intervjua, a sve vreme u preovladavanju gotovo telegrafski jasnog jezika i jednostavnih, biografski sažimajućih zapleta, odnosno u neodoljivoj potrebi za završnim poentiranjem i ilustrativnim pozivanjem na kulturne i književne autoritete.

I junaci su, moglo bi se kazati, najčešće birani u skladu sa podrazumevanim žurnalističkim zahtevima za posebnošću ili neobičnošću koja se izvlači iz prosečnosti, u isti mah ostajući njome trajno određena, bilo da se radi o tek kratkotrajnom i zasenjujućem dodiru sa slavom tzv. velikog sveta (“Andersonov potpis”, “Tajni grad”, “Majka Aleksa Lajfsona”) ili pak o decenijski dugim pokušajima da se makar kako pobegne od trivijalnosti, kojoj se na kraju ipak nostalgično vraća (“Itaka u Zmaj Jovinoj”, “Pustinjska ruža”, “Odlazak Jovana Latinovića”, “Flotila panonskog pomorca”). Pročitana u tom svetlu, Temeljna opcija ukazuje se kao alternativna, fikcionalizovana povest savremene banatske provincije (Zrenjanin), data kroz priče malih-velikih junaka koji su s njom neraskidivo povezani, iako su svoje životne avanture po pravilu imali na nekom drugom mestu.

I baš ta sveprisutna dislociranost predstavlja, čini se, onu odlučujuću odliku koja Bjelogrlićevu prozu nepovratno odvaja od doteranog i čvrsto “ukoričenog” žurnalizma. Ova takoreći sudbinska i opsesivno prikazana izmeštenost glavnih aktera, koji u belom svetu priželjkuju spokoj provincije, a u provinciji se uglavnom čežnjivo sećaju belosvetskih uzbuđenja i životnih vrhunaca, bivajući uvek na “drugom” mestu u odnosu na ono što bi moglo da označi punoću njihovog postojanja – to je spisateljski i čitalački delotvorni “višak” koji postaje smislotvorno središte ove proze. Ona, naime, između početnih i završnih naslova lagano ali sigurno izrasta do dimenzija knjige kao autorskog ostvarenja, uspostavljajući nepopravljivu alternativnost egzistencijalnih opcija svekoliko “nedovršenih” ljudi kao njihovu zapravo jedinu i “temeljnu” opciju, odnosno kao onaj zajednički imenilac koji ih čini svojevrsnim junacima našeg doba i našeg podneblja.

Tako, sasvim simptomatično, priča pod naslovom “Oni postoje”, inače šesta, a to znači i formalno središnja u zbirci, u isti mah priziva Crnjanskog i Voju Despotova, famozni nebeski “plavi krug” i varljivi postistorijski “oblak nade”, nekadašnju ratničko-herojsku Evropu i antiutopijsku, egzilantsku “Evropu broj 2”, modernističko i postmodernističko iskustvo povesti u domaćem obliku. Nesumnjivo obeleženo eklektičkom “upotrebom” literarnih uzora, ovo povezivanje, međutim, predstavlja i beleg onog sveobuhvatnog sindroma koji nose bezmalo svi Bjelogrlićevi junaci, slikovito prikazanog u figuri borhesovske “fitiljave ptice”, raspoznatljive po tome što – kako stoji u priči “Borisovka” – “gnezdo gradi naopako a leti unatrag, jer ne mari kuda ide, nego gde je bila”.
Makar u mislima uvek “leteći” unatrag, u bolju prošlost ili neki napušteni prostor životnog uzleta, neskrasivi akteri Temeljne opcije u krajnjem ishodu, drugim rečima, opisuju onaj protivrečno nostalgični krug koji simbolično spaja panonsko-sumatraističke vizije pisca Seoba i Dnevnika o Čarnojeviću s panonskim i istočnoevropskim poetsko-ironijskim maštarijama autora Jeseni svakog drveta i Evrope broj 2, ali i s nekim drugim književnim ikonama slične vokacije (Krleža, Prust). Vrhunac ovog citatnog legitimisanja svojevrsne poezije minornog i neostvarenog predstavlja, pak, slika savremene mode i pop-kulture kao globalno “retromanijskog” vraćanja stilova i (polu)zaboravljenih heroja (Džetro tal, Raš, Haustor).

Ali čak i ako se razume kao neka vrsta jednostavnog alibija, ovo pozivanje na ponovljivost i povratnost, čini se, u krajnjoj liniji doprinosi utisku o solidnosti knjige Aleksandra Bjelogrlića. Ne pretendujući na to da menja bilo šta u samoj književnosti ili svetu kojega se tiče ona, naime, na korektan, na momente i pamtljivo lep način govori o stanju svesti, mentaliteta i kulture koje ne traje od juče i koje se sigurno neće okončati sutra, i stoga se može primiti kao u izvesnom smislu verodostojno književno svedočanstvo jednog doba i jednog prostora. A to je već sasvim dovoljno da bude zapažena u okviru prošlogodišnje prozne produkcije i samim tim preporučena za čitanje svim znatiželjnim čitaocima.


Tihomir Brajović