Dr Saša Božovic je bila srpska lekarka, književnica i ucesnica Narodnooslobodilacke borbe.Rodena je 4. avgusta 1912. godine u Beogradu.Potice iz poznate srpske sveštenicko-oficirske porodice Magazinovic. Medicinski fakultet je završila 1937. godine u Beogradu. Nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, kao trudnica sa suprugom Dr Borislavom Božovicem odlazi u Podgoricu, njegovo rodno mesto. Jula 1941. godine, posle odlaska Borislava u partizane, hapse je Italijani, a potom šalju u logor u gradu Kavaji u Albaniji. Pocetkom novembra biva prebacena u bolnicu u Tirani, gde je 9. novembra dobila cerku. Dala joj je ime Dolores, po ucesnici Španskog gradjanskog rata i revolucionarki Dolores Ibaruri, cuvenoj La Pasionariji. Krajem 1941. godine, zajedno sa cerkicom biva razmenjena sa italijanskim oficima koje su zarobili partizani.Njena kcerka Dolores jedna je od mnogih nevinih žrtava fašizma. Umrla je 7. marta 1943. godine, tokom marša pri Cetvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, poznatijoj kao Bitka na Neretvi, od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi, kada joj je bilo svega godinu i po dana.Po završetku rata postala je clan Glavnog odbora Crvenog krsta Jugoslavije, bila je zamenik nacelnika vojne bolnice u Beogradu, a potom je kao specijalista pulmologije bila dugogodišnji nacelnik Antituberkuloznog instituta.Potomci — sinovi Ivan i Slavko (clanovi prve postave rok grupe Crni Biseri) i cerka Iva (ginekolog u arapskim emiratima — Kataru). Od sina Ivana i snaje Nataše dobila je unuku Dolores.Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više drugih jugoslovenskih odlikovanja.Umrla je 10. decembra 1995. godine u Beogradu.
Moj Beograd (Šesti april)
Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.
Uoči šestog aprila dežuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega dežuram. Da se ne rastajemo, da budemo što više zajedno. Jutro. Već je šest časova. Bora ostaje i dalje na klinici. Dežurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kući, da pripremim što topliji doček voljenom čoveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karađorđevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. Želim danas da bude svečano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Bićemo slobodni i ceo dan provešćemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunčano. Idem puna sreće svojoj kući, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Naš dom. Uskoro biće nas troje.
Neka tutnjava, kao iz daljine, trže me iz razmišljanja. Grmljavina?! Čudna, ujednačena, bez prekida. Postaje sve bliža, sve jača. Još ne shvatam šta je, ali mi ne da mira. U tom se pojavi prva grupa aviona. Evo uzroka tutnjave. Ni na kraj pameti ne pada mi misao da će uskoro biti zasut vatrom i smrću moj dragi Beograd. Gledam bezazleno put neba i istovremeno žurim kući. Tutnjava sve jača. Evo i druge grupe, treće... Kruže, vraćaju se, idu napred i kao da su se uskomešali. Mislim, vežbe. Povremeno bacim pogled gore bez straha, bez sumnje u ma kakvo zlo. Tako misle i ostali koji su se tog jutra našli na ulici. Najviše je žena. Sa torbicama, korpama. Žure na pijac, u trgovinu, da spreme svečaniji ručak. Nedelja je. Jedan čovek srednjih godina zastade i glasno upita: "Ma ljudi, šta ja ovo?" Nepoznati prolaznik kratko odgovori: "Vežba. Šta može biti!" — i nastavlja da korača svojim putem, svojim poslom. Avioni se još više uskomešaše a iz njih poleteše crne lopte. Odjekuju već i eksplozije. "Ćorci", reče neko. Tek što izgovori "ćorci" kad se Beograd zatrese i zatutnja. Poče tle pod nogama da podrhtava. Opet jedan čovek viknu: "Ama, narode, ovo je bombardovanje! Sklanjajte se!" — i potrča niz ulicu. Nasta prava pometnja. Trčanje. Povici. Ja još ne verujem. Neiskusna sam, a i politički neobaveštena. Ne verujem u zlo. Utom, levo od mene, na jedva stotinjak metara, grunu, i čini mi se podiže me od zemlje. Kuća koja je bila tu jednostavno nestade u dimu i prašini koji se visoko podigoše. Oseti se i miris paljevine. Zastadoh. Gledam u onu prazninu gde je do maločas bila kuća. "Pa, ovo ipak nisu vežbe!" — najzad i ja shvatih. Ali da je s tim otpočeo i rat ne shvatam, i ne pomišljam. Pođoh dalje gotovo trčeći. Ne znam ni sama zašto. Da li što svi trče, viču, kukaju na glas. Da mi je samo da stignem do kuće. Tamo ću se zakloniti, možda naći nekakav mir. Prosuše mi se iz ruku rumene jabuke. Kotrljaju se niz kaldrmu.
Avioni i dalje kruže. Sipaju i seju smrt, paljevinu. Ruše, razaraju, grme i bude strah kod do maločas mirnih i srećnih građana. Uznemirena lica na sve strane. Ljudi raščupani, tek poustajali. U pidžamama, spavaćicama ili sa tek nečim prebačenim preko leđa. Svako traži spas kako ume i zna. Tresak. Opet lete komadi rasprsnutih bombi, kamenja, delovi sa kuća i građevina. Stakla se lome i zasipaju ulice. Vriska sve jača, trčanje, dovikivanje. Jedni trče dole, drugi gore uz istu ulicu. Sve se uzmuvalo i uspaničilo. Jedan mladi čovek, sav krvav, trči prema meni. Hoću da mu pomognem i idem mu u susret. Nisam još stigla da mu kažem da sam lekar i da želim da mu pomognem, a on je već bio na dnu ulice. Nije me ni čuo. Jedna žena istrčala iz kuće, prigrlila tri raščupane, još pospane devojčice, u grču od plača.
Evo me pred našom kućom. Staklena vrata na ulazu polomljena. Prozori na stanu takođe polomljeni. Ulaz u stan zakrčen staklom i malterom. Balkonska vrata pala i iskrivila se preko ograde, a na njima nigde jednog stakla. U stanu nema nikoga. Šta ću gore?! Majčina kuća je u blizini. Idem njoj. Na meni nov zeleni plišani mantil. Viču mi neke žene da legnem. Ja ne mogu. Isprljaću se, mislim. I ne mogu. "Lezi! Poginućeš!" — dovikuju. Ja i dalje idem lagano.
"Lezi"... I stižem do majčine kuće. Nasta tišina. Avioni se izgubiše. Tišina, ali ona čudna, stravična tišina koja zuji u ušima. A sami ste i sve je oko vas prazno i usamljeno. I kuća je pusta. Osetih miris paljevine. U komšiluku nikog. Izbegli svi prema periferiji. Tek što sam ušla, a evo devera Milana. Bio je prvo u našem stanu, pa kad nije našao nikog, pretpostavio je da sam kod majke. Priletim mu u zagrljaj i zaplačem glasno. Tek tada sam se opustila, prihvatila i primila gorku istinu. Milan, kojeg znam samo veselog i smirenog, sad mi izgleda vrlo nervozan i jako uzrujan. Lice ozbiljno, rekla bih i strogo. Oko usana bore gorčine umesto njegovog vedrog smeha. Pita me odmah: "Gde je Bora?" Odgovaram mu, a u isto vreme i bez predaha pitam ga za braću Miloša, Časlava, Branka. Još ne znamo gde je ko i kako su preživeli ovo iznenadno bombardovanje.
Evo opet potmule tutnjave iz daljine. Samo, sad već imamo iskustva. Opet novi nalet aviona. Već ih vidimo. Zacrnelo se nebo. Mnogo ih je. Daleko više nego prvi put. Milan me gurnu u ostavu, zatim utrča u spavaću sobu i donese veliki perjani jastuk. Stavi mi ga preko glave. Naivna zaštita, ali me bar malter ne zasipa po kosi i licu. Usta su mi već puna peska. On stoji pored mene. Rukama oslonjen na zid zaklanja me grudima. Taj Milan, koji je umeo da pravi šale na račun "Koreje Toksimovića", koja treba da dođe na svet, sad kad sam u opasnosti, sa toliko pažnje i sa toliko strepnje hoće da nas obe sačuva. Natkrilio se nada mnom, spreman da se hvata u koštac sa svim nevoljama sveta samo da me sačuva. Sa svojim krupnim, širom otvorenim očima i oštrim pogledom, ličio mi je na orlušinu koja me brani.
Poče oko nas sve da se ljulja. Iako je tek jedanest sati pre podne, nebo se zamračilo od aviona, dima i prašine. Avioni prekrili nebo i zaklonili sunce. Zahladnelo odjednom kao kad se oblaci navuku, a i vazduh se uskovitlao i podseća na oluju pred kišu. Eksplozije se slile u jednu dugu grmljavinu koja ne prestaje. Ne mogu se više brojati niti avioni, niti eksplozije. Pa ipak jednu izdvojismo. Iznad nas zafijuka nešto dugo, piskavo, slično sireni. Milan me prigrli: "E, ovo je naša!" — reče mirno. Počeh da se krstim i tiho šapućem: "Bože, pomozi! Bože pomozi!" U dvorištu nešto tupo tresnu. Ne dišemo. Čekamo eksploziju. Sekunde duge kao godine. Ja ne prestajem moje "bože pomozi, bože pomozi!" Milan zausti da kaže: "Dosta sa tim tvojim" — ali se uzdrža. Tutnjava se stišava. Izlazimo i prvo hoćemo da vidimo šta je to tresnulo u bašti. Na tri metra od kuće, u velikom krugu, zemlja pobelela kao kreč. Okolo bašte i cveće sprženi. "Zapaljiva" — konstatuje Milan i uzima rukom belu zemlju. Pokušava da je drobi prstima, a ona tvrda kao kamen. Zamalo, po sred kuće, zaključismo oboje.
Jedan deo ograde se polomio i ostala rupa koja neprijatno zjapi. Milan uzeo da je malo popravi, kad se iznenada pojavi krupna žena na susednom balkonu i poče da viče: "Ne ruši, ne diraj! Ne kradi!" Milan poče da objašnjava šta radi, ali žena kao izbezumljena i dalje viče. Ne sluša Milana "Ne kradi!" — kao mitraljez sipa. Ne može je čovek ni razumeti. Nasrtljiva do zla boga. Milana izdade strpljenje i viknu: "Miči se ženo, e vala bombe ti jezik raznele, a tu ludu glavu ostavile!"
Škripnu kapija. Evo i Bore. Više trči nego što ide. Razbarušen. Zadihan. Dugo grljenje bez reči, a zatim uzajamna raspitivanja o članovima obe porodice. Ko je živ, i gde je ko? Pokazujemo mu beli spaljeni krug na zemlji, a Bora nama spaljene dlanove. Kaže, zapaljiva bomba pala na krov klinike, pa je gasio i jedva spasao kliniku od požara.
Već je popodne. Majka se vraća. Nikad je takvu nisam videla. Čisto se smanjila i ostarila. Beograd je u plamenu. Ona je u njemu rođena, u njemu rasla. Svaku uličicu u njemu voli. Svaki kutak poznaje. Njena Skadarlija, Palilula, Vračar... Rasla je sa njima. Pamti i tramvaje koje su konji vukli, a ona ih sa grupom dece dočekivala na Slaviji i zasipala cvećem. I fenjerdžije. A sada? Plamen, miris paljevine, ruševine, i izbezumljeni narod koji žuri nekud, žuri na sve strane — a ne zna kud! Rat je počeo...
09.08.12 TANJUG
Novo izdanje romana "Tebi moja Dolores" dr Saše Božović
Izdavačka kuća "AdmiralBooks" objavila je novo izdanje autobiografskog romana dr Sase Božović "Tebi, moja Dolores", koju će predstaviti medijima i čitaocima u prostorijama Kluba knjige "Busola" 13. septembra.
Ovo je osmo izdanje knjige, a povod je obeležavanje 100 godišnjice rođenja Saše Božović. Knjiga je imala specijalnu prezentaciju na svečanosti u Crvenom krstu na rođendan autorke (4.avgusta 1912. godine). Tom prilikom je izdavackoj kuci "AdmiralBooks" uručena zahvalnica za doprinos u ostvarivanju programa Drustva "Dr Sasa Božović".
Prethodnih sedam jugoslovenskih izdanja štampano je u tiražu 70.000 primeraka.
Knjiga "Tebi, moja Dolores" je 1980. godine proglašena za najčitaniju u tadašnjoj SFRJ.
Dr Saša Božović (Beograd1912-1995) bila je lekarka, književnica i učesnica Narodnooslobodilačke borbe, a potiče iz ugledne srpske svešteničko-oficirske porodice Magazinović.
Medicinski fakultet je završila 1937. godine u Beogradu, ali je nakon bombardovanja Beograda, iako trudna, sa suprugom dr Borislavom otišla u Crnu Goru, gde su je, posle odlaska muža u partizane, Italijani uhapsili i poslali u logor u Kavaji u Albaniji.
Početkom novembra prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je 9. novembra dobila ćerku, koja je dobila ime Dolores, po revolucionarki Dolores Ibaruri, čuvenoj La Pasionariji. Krajem iste godine, zajedno sa ćerkicom, biva razmenjena sa italijanskim oficima koje su zarobili partizani.
Njena Dolores je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi. Saša je posle rata bila na visokim funkcijama u zdravstvu (član Glavnog odbora Crvenog krsta Jugoslavije, zamenik načelnika VMA...) Rodila je sinove Ivana i Slavka i ćerku Ivu, a unuka je dobila ime Dolores, kojoj je posvetila knjigu koja ju je proslavila.
